Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2006-1-2 » Mediji i vlast u Srbiji »

Pravo na slobodno izražavanje mišljenja i kultura javne reči

Stranice: 1 2 3 4

Mirjana Todorović
Pravni fakultet
Beograd

Rezime: Autorka polazi od stava da pravo na slobodno izražavanje mišljenja1 , odnosno pravo građanina na objektivnu i potpunu informaciju, pretpostavlja i odgovornost za javno izgovorenu reč. Ona smatra da je ovo najvažnija i najdalekosežnija funkcija slobode izražavanja, jer se njome čuva dostojanstvo sopstvene ličnosti, a time i poštuje i čuva dostojanstvo drugog. Međusobnu zavisnost ova dva osnovna ljudska prava naglašava i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u kojoj se izričito kaže da pravo korišćenja slobode izražavanja, primanja i saopštavanja informacija “povlači za sobom dužnosti i odgovornosti – zaštite ugleda ili prava dugih”. Svojom analizom autorka je pokazala da se u Srbiji u izoštrenom svetlu postavlja pitanje zloupotrebe jednog prava u cilju tobožnje afirmacije drugog prava. U društvenom i kulturnom kontekstu Miloševićevog autoritarnog poretka državna politika u sferi medijskog prava ostavila je dalekosežnije, trajnije posledice u oblasti kulture javne reči – promovisala je kulturu u kojoj je ukinuta svaka razlika između istine i laži. Očita, svakodnevna empirijska potvrda je politička i medijska javna scena, koju su preplavili licemerje, klevete, uvrede i nadasve svakovrsni primitivni diskurs.
Ključne reči: mediji, novinari, pravo na slobodu mišljenja, odgovornost, kleveta, uvreda, zaštita ugleda, kultura javne reči, tabloidno novinarstvo.

“Reč seže daleko – veoma daleko – prouzrokuje
uništenje u vremenu kao što ga tane
uzrokuje u prostoru kroz koji leti”
(Dž. Konrad)2

Sloboda izražavanja mišljenja i odgovornost za javno iskazanu reč su temeljne pretpostavke individualnih sloboda i društvenog progresa. Sputavanja i zabrane javne reči, posebno kada je reč o kritici političke vlasti, stavlja građane u položaj podanika, spremnih da se potčinjavaju i prilagođavaju zahtevima vlasti kojoj je svaki pluralizam političkog mišljenja isključen. U takvom tipu političke kulture građani se navikavaju da žive život “zatvorenih očiju”, da prihvataju demagogiju i dezinformacije; ne prosuđuju o stvarima oko sebe, već ih uzimaju “zdravo za gotovo”. Na individualnom planu posledice su strah od vlasti, sebično i ulizičko ponašanje. Jednom rečju, čovek je lišen svake inicijative i vlastite odgovornosti za društvo, zajednicu, pa i sopstveni život.
Početak zapadnih demokratskih društava je, u stvari, početak slobode javnog izražavanja mišljenja. U odbrani Toma Pejna za delo širenja “buntovničke klevete”, decembra 1792. godine njegov branilac Tomas Erskin tvrdio je da je “vlast parlamenta ograničena pravom pojedinca da slobodno govore i objavljuju svoja gledišta. Javnost je kao kiseonik, prirodna pojava svakog pojedinca… Pravo na slobodnu štampu je politički adut u rukama pojedinca protiv vlasti”. Ona je temelj i garancija svih ostalih građanskih sloboda.3 Davne 1787. godine na tragu slobodnog, demokratskog sveta Tomas Džeferson je u svojoj legendarnoj izjavi o ulozi štampe rekao: “Kad bih morao da odlučim da li je bolje imati vladu bez novina, ili novine bez vlade, ni trenutak ne bih oklevao da odaberem ovo drugo”, i tim rečima ovekovečio ulogu javno izrečene reči u procesu oblikovanja mišljenja i formiranja javnosti. Sloboda izražavanja i komunikacija među ljudima su nenadmašna sredstva kontrole vršenja vlasti i obuzdavanja moći vlastodržaca i omogućavaju da se građani “korak po korak oslobode roba u sebi”.4
Posle mnogo godina, tačnije posle više od dva veka, jedan drugi borac za demokratiju i ljudska prava, u drugom vremenu i drugim kulturno-istorijskim okolnostima, Poljak Adam Mihnjik, izriče sada već čuvenu misao da “Ljude najpre ubijaju reči, a potom meci”, kojom ne samo da ukazuje na značaj javnog govora već upozorava na odgovornost onih koji se služe i “vladaju” rečima.
Nema sumnje da su oni, kao uostalom i mnogi drugi mislioci i borci za demokratiju, građanska i ljudska prava, smatrali da je pravo na slobodno izražavanje temelj na kome počiva sloboda čoveka i društva. Onima koji smatraju da javno izgovorena reč i sredstva komunikacija nema- ju veći uticaj na stvaranje i oblikovanje pravnih i političkih institucija, a iznad svega na oblikovanje tipa političke kulture može izgledati da je Džeferson preterano naglašavao ulogu štampe (medija) u sferi političke vlasti, a da Mihnjikova upozorenja zvuče suviše dramatično.
Čini se pak da nama koji živimo na ovim prostorima, ne samo geografski omeđenim, već, pre svega, političkim, kulturnim i duhovnim u najširem smislu reči, ne izgleda tako. Naprotiv, u društvu koje započinje da ustanovljava ili oživljava postojeće demokratske institucije, koje uči da se ponaša po pravilima demokratske procedure, koje se suočava sa mnogobrojnim preprekama u uspostavljanju vladavine prava i izgrađivanju pravne kulture, sloboda izražavanja u javnim medijima i odgovornost za javno iskazanu reč su temeljne pretpostavke za uspostavljanja odgovorne vladavine, odgovorne političke elite i otvorene javnosti.
U demokratskom društvu, a “demokratija je jedini način mirne promene koju je čovek do sada otkrio” (Hajek), odgovorna vladavina se pre svega proverava i potvrđuje na demokratskim i fer izborima, na kojima birači slobodno izražavaju političku volju i biraju svoje predstavnike u vlasti. Nužan uslov za formiranje političke volje i racionalno opredeljivanje birača u izbornoj utakmici je dosledno poštovanje prava na slobodno izražavanje, odnosno ostvarenja načela “pravo da se zna”. Jedino slobodni mediji mogu jamčiti da će obilje činjenica i argumenata biti javno dostupni građanima, “čime se neguje navika preispitivanja i ispravljanja mišljenja i obezbeđuje pobeda istine nad laži”, pisao je Dž. Stjuart Mil.5
Za društva koja imaju nerazvijene demokratske mehanizme kontrole vlasti, u kojima formalno postojeće demokratske institucije slabo funkcionišu, koja karakteriše nizak nivo kulture uopšte, sloboda izražavanja u javnim sredstvima informisanja se ne iscrpljuje samo u stvaranju javnog mnjenja i javnosti. Ona su važan činilac političke socijalizacije i oblikovanja političke kulture. Nikako ne treba smetnuti sa uma da se njihova uloga u društvima ovakvog tipa, kakvo je i naše, srpsko, ogleda i u izgrađivanju pravne i moralne svesti građana. Takođe, da su oni koji su bili u prilici da “vladaju” rečima, te da se obraćaju javnosti poslednjih petnaestak godina, presudno uticali na oblikovanje tipa kulture javne reči u Srbiji.
Kako svaka javno izgovorena reč nije tek samo puko saopštavanje mišljenja, već po pravilu predstavlja poruku (ili pouku) za onoga kome je upućena, tako pravo na slobodno izražavanje mišljenja, odnosno pravo građanina na objektivnu i potpunu informaciju, pretpostavlja i odgovornost za javno izgovorenu reč. U ovome se sadrži, rekla bih, ne samo najvažnija nego i najdalekosežnija funkcija slobode izražavanja – negovanje vrlina slobodnog pojedinca, sposobnog da razborito rasuđuje, da se služi argumentima u raspravama, neguje kulturu tolerancije, poštuje pravo na različitost, neguje odvažnost i smelost u ispoljavanju sopstvenog stava, jednom rečju čuva dostojanstvo sopstvene ličnosti i upravo na taj način i poštuje i čuva dostojanstvo drugog. “Nema mudrosti bez slobode misli, a javne slobode nema bez slobode govora: ona je pravo svakog čoveka, dokle god ne povređuje i ne ometa pravo drugoga; to je jedina kočnica koja sme da ga obuzdava, jedina granica za koju sme da zna”,6 rečeno je još početkom XVIII stoleća.
“Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja… prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima…”,7 ali takođe “Niko se ne može izložiti proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku niti napadima na čast i ugled. Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada.” – proklamuje se u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima.8
Međusobnu zavisnost ova dva osnovna ljudska prava naglašava i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u kojoj se izričito kaže da pravo korišćenja slobode izražavanja, primanja i saopštavanja informacija “povlači za sobom dužnosti i odgovornosti – zaštite ugleda ili prava dugih”.9
Jasno je da oba pomenuta dokumenta ukazuju na stalan i ozbiljan problem koji rađa odnos između ova dva osnovna ljudska prava. Drugim rečima, osnovno, prirodno ljudsko pravo, pravo na čast i ugled, na dostojanstvo ličnosti, kao i pravo na privatnost može biti ugroženo drugim osnovnim pravom na kome se temelji slobodan demokratski poredak, pravom na slobodu izražavanja, “primanja i saopštavanja informacija i ideja”.
U društvima koja su u početnoj fazi unapređivanja prava građana da slobodno i svestrano formiraju i izraze svoje mišljenje, odnosno da sačuvaju dostojanstvo svoje ličnosti, kao što je i naše društvo, pitanje međusobnog odnosa ovih prava ne može se svesti samo na pravno pitanje, da li dosledno ostvarivanje jednog od ovih prava dovodi do povrede drugog prava. U aktualnom društvenom i kulturnom kontekstu, pod određenim političkim okolnostima, u Srbiji se postavlja pitanje zloupotrebe jednog prava u cilju tobožnje afirmacije drugog prava. U tom slučaju posledice nisu samo pravne prirode, već imaju šire društvene implikacije.
Srbija je, nažalost, poslednjih godina dobar primer u kojoj meri se ova dva prava mogu zloupotrebiti: u ime prava na slobodno izražavanje krši se drugo ljudsko pravo, pravo na zaštitu ugleda i časti; ili pod vidom zaštite časti i ugleda ličnosti ukida se pravo na slobodno izražavanje. Vladajuća politička elita je, zajedno sa delom duhovne, kulturne elite, pod teretom nasleđa “zarobljenog uma” i komunističkih stereotipa o ljudskim pravima, nastavila sa omalovažavanjem ne libeći se da o njima govori kao “takozvanoj ideologiji ljudskih prava”. To što su najveći broj međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima prihvaćeni (ratifikovani) i uvršćeni u pravni sistem zemlje nikako ne znači da su imali i adekvatnu primenu u društvu, odnosno da su postala pravna realnost.
U odgovarajućem realpolitičkom okviru, ona (pravna realnost) i te kako utiče na oblikovanje strukture pravne i građanske svesti članova društvene zajednice, održava vladajuće “navike mišljenja”, jednom rečju oblikuje kulturu ljudskih prava u celini, a naročito utiče, smatram, na ona ljudska prava na kojima se temelji svako civilizovano društvo, odnosno demokratsko civilno društvo.
Istina je takođe, da su u poslednjoj dekadi prošlog stoleća, dakle u vreme najvećih društvenih potresa i kriza – ratno stanje, ekonomska kriza, blokada demokratskih institucija vlasti, simuliranje političkog pluralizma, raspad pravnog sistema, moralna anomija, mnoga elementarna ljudska prava dovedena u pitanje. Sloboda izražavanja i zaštita ljudskog dostojanstva su upravo dva takva elementarna ljudska prava, koja su u aktualnom socijalnom okruženju imala samo privid prava, samo “mrtvo slovo na papiru”, maska iza koje se skrivala (ne)moć političke elite i njenih poslušnika odgovornih za sferu formiranja javnosti, odnosno poštovanja zakona.

  1. Rad je deo projekta “Razvoj pravnog sistema Srbije i harmonizacija sa pravom Evropske unije (pravni, ekonomski, politički i sociološki aspekt )”, u realizaciji Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. [↩]
  2. Džozef Konrad, Lord Džim, Liber, Zagreb, 1981. str. 78. [↩]
  3. “Sloboda štampe je prirodno najveća garancija za ljude zato što ona stvara javno osećanje da sve slobode moraju postojati bez uslovljavanja”, piše Džejms Mil 1811. godine u Liberty of the Press, London. [↩]
  4. Deklaracija o pravima čoveka i građanina (1789) i Prvi amandman na Ustav SAD (1791) proglasili su slobodu štampe kao jedno od osnovnih prava čoveka i ograničili intervenciju vlasti u ovoj sferi. [↩]
  5. Džon Stjuart Mil, O slobodi, Filip Višnjić, Beograd, 1988 godine. [↩]
  6. Trenčard i Gordon, On Freedom of Speech (1720) , u: Dž. Kin, Mediji i demokratija, Filip Višnjić, Beograd, str. 41. [↩]
  7. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, član 19. [↩]
  8. Član 12. [↩]
  9. Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član10. [↩]
Stranice: 1 2 3 4


Napišite komentar