Pravno (z)bunilo: O pravnom stilu saveta RRA u poslu sa nacionalnim tv frekvencijama
Mada organ vlasti sme da vrši diskrecionu vlast u upravnoj stvari jedino kada je izričito na to ovlašćen, i mada nijedan zakon ne ovlašćuje Savet da vrši diskrecionu vlast (a, usput rečeno, ne bi ni bilo razloga da mu se u ovom poslu zakonom dâ diskreciona vlast), oni su je ipak dali sami sebi: “članovi saveta odlučuju slobodnom ocenom”, i “odluka Saveta doneta je … na osnovu diskrecionog prava članova Saveta”. Sve opet uz mefistofelovsko sufliranje pravnog konsultanta: “Izdavanje dozvola za emitovanje TV programa bilo je i ostalo diskreciono pravo Saveta RRA i njegovih članova”. I ne trepnuvši pri tome, složno se, oni na čelu sa pravnim filozofom, a pravni konsultant na čelu sa svojom pravnom hermeneutikom, pozvaše na čl. 26. st. 3. ZRD. Taj, međutim, kaže: “Članovi Saveta ne predstavljaju u Savetu organe ili organizacije koje su ih predložile, već svoju dužnost obavljaju samostalno, po sopstvenom znanju i savesti, u skladu sa ovim zakonom”. Student početne godine pravnog fakulteta zaradiće tek koji poen za odrečan odgovor na pitanje daje li se time Savetu diskreciona vlast i sloboda ocenjivanje, jer pitanje spada među tzv. proste supsumcione zadatke. I pravno potpuno nekvalifikovanom čitaocu biće jasno da je članovima Saveta i njihovom pravnom konsultantu pošlo za rukom da “ne razumeju” da tom odredom ZRD njima nalaže: da svoju dužnost u Savetu RRA ne obavljaju kao da su predstavnici organa ili organizacija koje su ih predložile za članove Saveta, već u odnosu na te organe i organizacije samostalno – po sopstvenom znanju i savesti, a u skladu sa ZRD. Pokušaj da, dotičući ga pokvarenim čarobnim štapićem, od čl. 26. st. 3. ZRD, ni krivog ni dužnog, načine izvor za svoju slobodu diskrecije, svedoči samo o neutaživoj želji da delaju nesputani zakonom i njegovim kriterijumima. Na sramotu je države da organ najviše vlasti u oblasti medija poseže za tako providnim iluzionističkim trikovima.
O istom trošku dali su sebi ovlašćenje i za slobodnu ocenu (brkajući je sa diskrecionom vlašću). Zavraga, međutim, i slobodna ocena traži zakonsko ovlašćenje, koga nema pa nema, odnosi se na ocenu činjenica i dokaza, a i kada ovlašćenje za slobodnu ocenu postoji, iziskuje da se ocena obrazloži u aktu, što je sve takođe izostalo, i o čemu nema nikakvog traga u obrazloženju odluka. Umesto toga saznajemo od pravnog konsultanta da je “Savet RRA… imao zadatak da sagleda i uzme u obzir sve elemente za donošenje jedne ovakve odluke od nacionalnog značaja, što je samo po sebi značilo i uvažavanje kriterijuma vezanih za specifične nacionalne, istorijske, kulturne, duhovne, edukativne i slične potrebe jedne zemlje”. Savet, koji, na krilima beskrajne pravne mašte, toliko daleko odluta od zakona, niko nikada neće vratiti na put prava.
Mi ignorišemo i zdrav razum i prirodu stvari. Zahvaljujući zdravom razumu, i nekome ko to ne bi video iz propisa bilo bi jasno iz tzv. prirode stvari da se ne mogu tek po raspisivanju i objavljivanju konkursa određivati njegovi uslovi i kriterijumi, ponajmanje oni kriterijumi koji su u stvari uslovi, jer tek njihovim konkretizovanjem uslovi postaju jasni i određeni. Konkurs je raspisan 25, odnosno 27. januara 2006. godine, a “Kriterijumi za izdavanje dozvola za emitovanje programa” određeni tek 3. aprila 2006. godine. Datumi su neumoljivi i tu ne pomaže puka tvrdnja pravnog konsultanta da su objavljeni blagovremeno. Svojom smernošću ona odudara od žestine kojom se reagovalo na druge kritike, a posve je nesrazmerna značaju činjenice da se ovde radi o početnom grehu Saveta. Sasvim dovoljnom (i bez svih ostalih nezakonitosti) za poništenje odluke o dozvolama. Jer u pravnoj prirodi svakog javnog konkursa kao pravne ustanove, bez čega onda nema ni punovažnosti konkursa, jeste to da uslovi i kriterijumi konkursa moraju da budu određeni pre raspisivanja konkursa i objavljeni najkasnije zajedno sa objavljivanjem konkursa, a da potom ne smeju ni da se dopisuju ni menjaju.
Mi ne utvrđujemo ono što moramo, a utvrđujemo ono što ne smemo. I ovaj stav se zavidno ovaplotio u praksi Saveta. Na primer, ZOUP obavezuje da se odluka obrazloži, a u obrazloženju iznesu utvrđene činjenice, razlozi koji su bili odlučni pri oceni dokaza kao i razlozi zbog kojih je tako odlučeno (čl. 199. st. 2). Savet, naprotiv, isprva nije bio voljan da obrazlaže odluke o izdavanju dozvola za nacionalno tv emitovanje, niti da obrazloženje učini javnim, da bi potom u obrazloženju odluke bio voljan da pruži samo “Vrlo sumaran, ali nužno nepotpun pregled najrelevantnijih činjenica za odlučivanje…”, dok nije voljan “čak ni pomenuti sve bitne činjenice” do kojih je došao. – Ili, recimo, iako je gledanost jedan od kriterijuma pri odluci o davanju dozvole (str. 1, 2. i d. Kriterijuma za izdavanje dozvola za emitovanje programa), Savet nije utvrđivao tu činjenicu u pogledu pojedinih TV kuća, tvrdeći neosnovano da je “gledanost nemoguće objektivno utvrditi”, a osvrtao se na gledanost drugih. – Ili, TV 5 iz Niša diskvalifikovao je zbog toga što je “Okružno javno tužilaštvo u Beogradu dostavilo okružnom sudu zahtev za proširenje istrage” koja se vodi protiv lica čiji je kapital “identifikovan” u kapitalu te TV kuće. Savet je tako, umesto nadležnih organa, proširio istragu u pogledu koje je učinjen tek predlog za proširenje, podigao optužnicu, osudio to lice, i oduzeo mu imovinu, iako je činjenica irelevantna ako se zna razlika između društva lica i društva kapitala. – I u vezi sa slučajem zajma i drugih finansijskih transakcija TV Pinka i TV Košave, moglo bi se pretpostaviti da je Savet znao za te činjenice, a propustio da proveri znače li one, s jedne strane, da je dozvolu dao emiteru koji ne poseduje finansijsku sposobnost za realizaciju programa, a s druge strane, emiteru koji bi u slučaju tzv. povezanog učestvovanja na tržištu tzv. koncentracijom ostvario pravno nedopušten uticaj na drugog emitera (u smislu čl. 2, 4. i 21. Zakona o zaštiti konkurencije). Drugačije rečeno: Mi diskriminišemo po (tv) kućama.
Mi ne znamo za slobodu medija. Sloboda medija je središnji institut svih propisa koji se bave medijima i zajemčena vrednost o kojoj, poštujući je, mora da vodi računa baš svaki organ svake vlasti, u okviru svoje nadležnosti. Dobar stojim da članovima Saveta ona nije bila pred očima. Jer izbacili su je iz vidnog polja zajedno sa Evropskom konvencijom, praksom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, malom ustavnom Poveljom i Ustavom Srbije, izokrećući hijerarhiju obaveznih propisa. Gaženje zagarantovane slobode medije počelo je Odlukom o oduzimanju dozvole za emitovanje BK TV. Morali su, a nisu, ne samo primenjivati ZRD tako da bude u skladu sa Evropskom konvencijom i malom Poveljom, nego ga i tumačiti u skladu sa njima (čl. 5. st. 4. male Povelje). Savet se tu onako epski ogrešio o sva tri uslova za dopuštenost da njegov akt ograniči slobodu medijima – o legalnost, legitimnost i proporcionalnost ograničenja. Oduzeo je dozvolu za emitovanje TV programa a da to nije služilo nijednom od jedino dopuštenih, taksativno navedenih razloga za ograničenje slobode medija (zaštiti časti i prava, nacio- nalnoj bezbednosti ili drugim pobrojanim u čl. 10. st. 2. EK i čl. 29. st. 3. male Povelje). Oduzeo ju je preko mere koja bi bila dovoljna da se postigne svrha ograničenja, jer bi se i oduzimanjem kraćim od maksimalnog to moglo (čl. 10. st. 2. EK, čl. 5. st. 2. i 4, i čl. 29. st. 3. male Povelje), ostajući tako u istoriji zapisan kao organ koji je zabranio time, u stvari, emitovanje stotina hiljada informacija, više nego ijedan drugi ikada. Članovi Saveta pokazali su na taj način još jedan sastojak svoje pravne svesti: Briga nas za meru, ili: Neznalica sam, al’ sam besan.
Ignorisanje međunarodne i ustavne garantije slobode medija samo su, u stvari, reprizirali u odluci o dozvolama za nacionalno TV emitovanje, na drugi način, s obzirom na drugačiju prirodu onoga što su tada uređivali.
Mi smo nedodirljivi. Da kritiku ne podnose, i da svaku kritiku pravno neosnovano izjednačavaju sa nedopuštenim pritiskom na Savet, manifestovali su onoliko. Iako ni po evropskom standardu ni po Ustavu Srbije (čl. 48) nema svetih krava među organima vlasti kada je reč o kritici njihovog rada (pa čak ni sudovi to nisu), članovi Saveta su baš takvu poziciju očajno želeli za sebe. Do te mere, da su tu fiks-ideju učinili čak pravnim osnovom za oduzimanje dozvole BK TV: lišivši je dozvole za emitovanje zbog kritike koja je usledila pošto je rad već bio okončan i odluka o izdavanju dozvola već bila doneta. Ali kao i svaka istinska opsesija, tako je i ova o tome da budu ostavljeni u apsolutnom miru u kuli od slonovače, dobila dejstvo prema svima: Nama niko ne valja – ne valja Zakon (lošem Savetu i dlaka u pravu smeta), ne valja Vrhovni sud Srbije, ne valja OEBS, ne valja ministar, ne valjaju novinarska udruženja, ne valja stručna javnost … Ko god nije pohvalom zakonitosti propratio njihov rad, dobio je, iako se bavio javnom stvari, umesto objašnjenja i argumenata – grdnju. Pravna pitanja su takva da se redovno o njima može javno raspravljati, i valja to činiti, jer se tiču javne stvari, a mediji i pitanja u vezi sa njima su to i te kako. Džaba, kad pravna svest članova Saveta dokumentuje nedozrelost za delovanje u demokratskoj pravnoj državi.
Nas sve može da opravda. Dok im niko ne valja, dotle su nežni prema sebi čak i kada priznaju svoje greške i ogrešenja o zakon. U stanju su da posegnu i za detinjastim pravdanjima, kakvo je, recimo, predsednika Saveta: mi radimo u svega 40m2, dođite da vidite. Mada je hrišćanski praštati greške, pravno gledano problem je u tome što ako su smatrali da nemaju uslova za rad, nisu ni smeli počinjati, a ako su počeli, morali su raditi zakonito. Ništa drugo se pravno ne računa.
Sve u svemu, reč je o pravnoj svesti u kojoj nema mesta za pravo. Kada bi samo probali, za promenu, da se potčine zakonu, iznenadili bi se: niko nije u svome radu toliko slobodan i nezavisan (od uticaja političara i svih drugih), kao onaj ko ima samo zakon za gospodara. Dakle, give law the chance. Samo, Savetu nije do toga da na taj način postane jak organ (četvrte) vlasti, nego da ima jaku poziciju u jednom drugom organu jedne druge (izvršne) vlasti (negde u vladi). Da li se iza njihove izdaje prava, koja s time ide nužno pod ruku, i izdaje osnovne ideje o samostalnosti Saveta, krije neka praktična stvar? Kako da ne, jer zna se gde se vlada u ovoj zemlji. A to što su im odluke onda van prava, mimo prava i protivne pravu, to je tada doista samo posledična, izvedena stvar.
Vladimir Vodinelic
LEGAL CONFUSION/DELIRIUM:
About the Legal Style of the Council of the Republic Broadcasting Agency (RBA) in the Matter of National TV Frequencies
Summary
In this article the author examines the legal aspects of the work of the Council of the Republic Broadcasting Agency in the matter of the national TV frequencies as well as the elements of discrimination and violation of law by the Council. In his conclusion the author emphasises that the Council of the RBA and its president demonstrated serious weaknesses. The Council frequently passed the decisions against the law. If the Council would just try to, for a change, obey the law we would be surprised: no one is more free and independent as he or she who has law for his or her master. Thus, the law should be given a chance. The Council does not want to become a (fourth) branch of power, but to have a strong position within the (executive) branch of power (somewhere in the Government). It is not clear if whether behind its betrayal of law, which is consistent with the aforementioned aspirations and the betrayal of the main idea on the independence of the Council a certain practical thing is hidden? Of course, since we know who is ruling in this country. The fact that their decisions are outside the legal framework but also against the law is only the consequence, namely the derived product.
Key words: Broadcasting Act, Council of the RBA, freedom of media, TV frequencies, violation of law, discrimination.