Pitanja i predlozi NUNS
Zna li to Savet RRA? Ako zna, zašto je postupio suprotno odredbi ustavnog ranga i ratifikovanom međunarodnom aktu?
2. Da je Savet RRA odredbu čl. 63. st. 1. ZRD doveo u vezu sa odredbama Evropske konvencije i Povelje, što je bio dužan da učini, bilo bi mu jasno da ogrešenje o zakonske obaveze iz člana 3. t. 1. i člana 68. st. 1. t. 2. ZRD ne može da bude valjan pravni osnov za izricanje kaznene mere oduzimanja dozvole za emitovanje. Potpuno isto važi za to što je Savet RRA oduzimanje dozvole za emitovanje nezakonito zasnovao na tome da je BK TV u svom programu i u postupku izjašnjavanja pred Savetom RRA vršila nedopušten uticaj na rad Saveta RRA u smislu čl. 26. st. 3. ZRD (str. Obrazloženja Odluke, str. Obrazloženja Rešenja ). Jedini državni organi čija zaštita od nedopuštenog uticaja u programima medija može po Povelji i Evropskoj konvenciji da bude osnov za bilo koju meru koja ograničava slobodu medija jesu – sudovi (čl. 29. st. 3. Povelje, čl. 10. st. 2. Evropske konvencije). To je potvrdio i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, recimo, u slučajevima De Haes i Gijsels protiv Belgije, 1997, stav 37, Prager i Oberschlick protiv Austrije, 1995, stav 35, Barfod protiv Danske, 1989, stav 31.
Zna li to Savet RRA? Ako zna, zašto je postupio suprotno odredbi ustavnog ranga i ratifikovanom međunarodnom aktu?
Iako su sudovi jedini državni organi koji uživaju zaštitu od uticaja putem mas-medija, čak ni sudije nisu u potpunosti zaštićene od komentara onoga što čine (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju De Haes i Gijsels protiv Belgije, 1997, stav 48), dok članovi Saveta RRA to nisu uopšte.
Zna li to Savet RRA? Ako zna, zašto je postupio suprotno odredbi ustavnog ranga i ratifikovanom međunarodnom aktu?
3. Ali sve i da se Savet RRA izjednači sa sudom, što ne može, oduzimanje dozvole za emitovanje nije imalo pravnog osnova ni zato što javna kritika rada Saveta RRA, bilo u programu televizije bilo u postupku izjašnjavanja, ne predstavlja nedopuštenu radnju – već, naprotiv, vršenje ustavom zajemčenog prava iz člana 48. Ustava Republike Srbije: svako ima “pravo da javno kritikuje rad državnih i drugih organa i organizacija i funkcionera…” (st. 1), i “ne može biti pozvan na odgovornost niti trpeti druge štetne posledice za stavove iznete u javnoj kritici …, osim ako je time učinio krivično delo” (st. 2).
I Evropski sud za ljudska prava u Strazburu priznaje isto to pravo javne kritike svakog organa javne vlasti: “U jednom demokratskom sistemu, postupci ili propusti vlasti moraju biti podvrgnuti strogoj kontroli ne samo od strane zakonodavne i sudske vlasti nego i od strane javnog mnjenja” (presuda u slučaju Incal protiv Turske, 9.6.1998, stav 54). Štaviše, “… obaveza je ŠštampeĆ da prenosi informacije i ideje o … oblastima od javnog interesa …” (Lingens protiv Austrije, 8.7.1986, stav 41, Castells protiv Španije, 23.4.1992, stav 43). “Ne samo da štampa ima zadatak da prenosi takve informacije i ideje: javnost takođe ima pravo da ih prima” (Sunday Times protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 1979, 26.4. 1979, stav 65, Lingens protiv Austrije, 8.7.1986, stav 41, Observer i Guardian protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 26.11.1991, stav 59/b/, Thorgeir Thorgeirson protiv Islanda, 25.6.1992, stav 63, Guerra i drugi protiv Italije, 19.2.1998, stav 53). A, “… iako prvenstveno formulisani za štampu, ovi principi se nesumnjivo primenjuju i na audio-vizuelne medije” (Jersild protiv Danske, 23.9.1994, stav 31).
Zna li to Savet RRA? Ako zna, zašto je postupio suprotno odredbi ustavnog ranga i presudama Evropskog suda za ljudska prava kojima je konkretizovan ratifikovan međunarodni akt? Misli li Savet RRA da vrati vreme kada je vršenje ljudskog prava na slobodu izražavanja predstavljalo nedopuštenu radnju i kažnjavano kao tzv. delikt mišljenja?
Zajedničko pitanje za tačke 1. do 3. u pogledu Odluke, odnosno potonjeg Rešenja o oduzimanju BK Telekomu dozvole za emitovanje programa: Savet RRA je, dakle, u potpunosti ignorisao odredbe čl. 29. st. 3. i čl. 5. st. 2. i 4. Povelje i čl. 10. st. 2. Evropske konvencije o tome šta su jedini legitimni osnovi za mere koje ograničavaju slobodu medija, pa i odredbu člana 48. Ustava RS. Pitanje je – zašto?
4. Po čl. 63. st. 1. ZRD oduzimanje dozvole za emitovanje može se izreći samo ako se prethodno emiter javno upozori zbog neizvršenja zakonske obaveze, a potom ponovi ono zbog čega je bio javno upozoren. Dotičnom emiteru Savet RRA po drugi put oduzima dozvolu za emitovanje a da ga nijednom nije javno upozorio zbog navodnog nedopuštenog uticaja.
Kako je Savet RRA mogao zasnovati oduzimanje dozvole za emitovanje na nedopuštenom uticaju dotičnog emitera na njegov rad a da mu prethodno nije ni izrekao zbog toga javno upozorenje?
Oni organi javne vlasti koji se uopšte i štite od uticaja koji se vrše putem objavljivanja programa u medijima (a Savet RRA tu ne spada), uživaju zaštitu samo dok traje njihov rad, tj. odlučivanje.
Na osnovu čega je Savet RRA kaznenom merom oduzeo dozvolu za emitovanje zbog nečega što je u programima te televizije emitovano (odnosno u postupku izjašnjenja pred tim organom izrečeno) tek pošto je Savet RRA ne samo doneo nego već i objavio odluku o dodeli dozvola za emitovanje na celoj teritoriji Srbije? Kako se može naknadno uticati na već donetu i objavljenu odluku? Kako Savet RRA objašnjava ovo svoje ogrešenje o ZRD?
5. Pošto je Savet RRA oduzeo dozvolu za emitovanje i zbog onoga što su pojedina lica zaposlena kod emitera izgovorila na račun pojedinih članova Saveta RRA u postupku izjašnjenja pred tim organom (str. Obrazloženja Odluke, str. Obrazloženja Rešenja), dakle, izvan televizijskog programa, pitanje je zna li Savet RRA da se dozvola za emitovanje programa oduzima zbog neizvršenja zakonskih obaveza koje se tiču programa, a ne zbog neizvršenja obaveza van toga, ne, na primer, zbog neplaćenog poreza, zbog neprimene ekološke zaštite i sl.? Kako Savet RRA objašnjava ovo svoje ogrešenje o ZRD?
Zajedničko pitanje za tačke 1. do 4. u pogledu Odluke odnosno potonjeg Rešenja o oduzimanju dozvole za emitovanje programa BK: Savet RRA je, dakle, u potpunosti ignorisao odredbe čl. 63. st. 1. ZRD. u pogledu zakonskih uslova dopuštenosti izricanja mere oduzimanja dozvole za emitovanje. Pitanje je – zašto?
6. Proporcionalnost (neprekomernost, srazmernost) ograničenja zajemčene slobode medija znači, između ostalog, da se radi ostvarenja nekog od jedino dopuštenih razloga za ograničenje zajemčene slobode, sloboda sme ograničiti samo u onoj meri koja je dovoljna za ostvarenje dopuštenog cilja: “sme se ograničiti samo u onoj meri koja je neophodna da bi se u otvorenom i slobodnom demokratskom društvu zadovoljila svrha zbog koje je ograničenje dozvoljeno”, čl. 5. st. 2. Povelje; “Pri ograničavanju… i tumačenju ovih ograničenja, svi državni organi…, dužni su da vode računa… i o tome da li postoji način da se ta svrha postigne manjim ograničenjem”, čl. 5. st. 4. Povelje.
Zna li Savet RRA da i ona mera organa javne vlasti koja ima pravni osnov, i koja se izriče zbog nečega zbog čega se sme izreći, ne sme da se izrekne kao neprimereno, prekomerno, neproporcionalno ograničenje slobode medije (tzv. proporcionalnost ograničenja kao uslov dopuštenosti)? Zato što je to protivno članu 5. st. 2. i st. 4. Povelje i čl. 10. st. 2. Evropske konvencije, kao i konstantnoj sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu!
a. Savet RRA je oduzeo dozvolu za emitovanje emiteru zbog uticaja na njegov rad a da mu zbog toga nije prethodno ni izrekao manju meru – javno upozorenje (što je bio obavezan i po ZRD, čl. 63. st. 1.). Pošto se ne sme izreći stroža mera, i u većoj meri ograničiti zajemčena sloboda (oduzimanje dozvole za emitovanje), ako bi i manja mera (javno upozorenje) mogla da ostvari svrhu ograničenja slobode, u kom slučaju stroža mera ne bi ni bila neophodna.
Da li je Savetu RRA poznata proporcionalnost kao uslov dopuštenosti, a ako jeste, zašto je ipak neproporcionalno, dakle nedopušteno ograničio zajemčenu slobodu medija izrekavši odmah strožu sankciju?
b. Savet RRA je oduzeo dozvolu za emitovanje emiteru u maksimalnom trajanju – 30 dana, koliko se najduže može izreći. Sankcija koja ograničava zajemčenu slobodu ne sme se izreći u dužem trajanju nego što je dovoljno s obzirom na okolnosti konkretnog slučaju, a pri određivanju težine sankcije igraju ulogu i težina povrede zakonske obaveze od strane emitera, važnost slobode koja se ograničava, priroda i obim ograničenja, kao i moguće posledice ograničenja po emitera (vidi i čl. 5. st. 4. Povelje). Pri izricanju mera koje ograničavaju zajemčenu slobodu medija, organ javne vlasti je obavezan na najveću moguću suzdržanost, kako je u mnogo slučajeva izrekao Evropski sud za ljudska prava: Kada utvrđuje šta je proporcionalno (srazmerno) legitimnom cilju, organ javne vlasti mora da vodi računa o tome da “dominantan položaj koji vlast ima, čini neophodnim da vlast manifestuje suzdržanost pri posezanju za krivičnim postupkom, naročito kad su joj na raspolaganju i druga sredstva da uzvrati na neopravdane napade i kritike, upućene joj od strane njenih protivnika ili medija.” (Castells protiv Španije, 23.4.1992, stav 46; videti i presude u slučajevima Observer i Guardian protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 26.11.1991, stav 60, Association Ekin protiv Francuske, 17. 7.2001, Gaweda protiv Poljske, 14.3.2002).
Savet RRA je izrekao preteranu (prekomernu, neproporcionalnu) sankciju što se tiče dužine oduzimanja dozvole za emitovanje programa. Jer i mnogo teže povrede zakona od onih koje Savet RRA stavlja na teret emiteru dopuštaju da se izrekne samo neuporedivo blaža sankcija – zabrana distribucije jedne jedine informacije može se izreći samo za teška ogrešenja, kakva su nasrtanje na teritorijalni integritet ili narušavanje ustavnog poretka, videti član 17. Zakona o javnom informisanju Republike Srbije. Oduzimanje dozvole za emitovanje na 30 dana jednako je, međutim, zabrani stotina hiljada informacija. Izrekao je sankciju koja je preterana i zato što je i kraće oduzimanje dozvole za emitovanje programa od izrečenih trideset dana u stanju da ugrozi čak egzistenciju medija kome se izriče, o čemu svedoči i izjava jednog člana Saveta RRA (Aleksandra Vasića) nedeljniku “Vreme” (od 2.3.2006, str. 33): “Teško da će iko moći da izdrži makar i sedam dana van etra, bez emitovanja reklama, sa svim obavezama koje postoje prema zaposlenima i svim ostalim što ide uz to, tako da mislim da će oni poštovati Zakon i da se neće igrati s tim”.
Vraća li to Savet RRA vreme Zakona o javnom informisanju od 1998. godine, poznatog po sankcijama sa kapacitetom ne samo da kazne, nego i da eliminišu kažnjene medije?
Zajedničko pitanje povodom nezakonitosti pod 6. a. i b: Ako Savet RRA zna da je proporcionalnost uslov za dopuštenost sankcije, zašto je izrekao maksimalnu kaznenu meru iz čl. 63. st. 1, i to odmah kao strožu meru, ne izrekavši prethodno blažu, i zašto ju je izrekao u pogledu dužine trajanja neprilagođeno okolnostima slučaja, kao maksimalnu kaznu koja ima potencijal da okonča egzistenciju kažnjenog medija, što je u svakom slučaju prekomerna sankcija, koja nije opravdana svrhom sankcije?
8. Najčešće su članovi Saveta RRA i u javnosti spominjali neobjektivnost BK TV kao razlog za oduzimanje dozvole za emitovanje na 30 dana, a to figurira i u Rešenju (str. 4-5 Obrazloženja Rešenja), kao i pre toga u Odluci (str. 2. Obrazloženja Odluke), kao jedan razlog privremenog oduzimanja dozvole: da je stručna služba Saveta RRA monitoringom ustanovila da je u emisijama te televizije u određenom periodu emitovano više priloga o aktivnostima jedne političke stranke nego o ostalim političkim strankama, i da su prilozi o funkcionerima te stranke trajali duže nego prilozi o funkcionerima ostalih stranaka. Količina (broj i dužina) priloga o nekom akteru političkog života (političkoj stranci ili funkcioneru) nije, međutim, dovoljan osnov za zaključak i ocenu o zavisnosti ili nezavisnosti izveštavanja, neprofesionalizmu ili profesionalizmu, neobjektivnosti ili objektivnosti, kao ni o potpunosti ili nepotpunosti izveštavanja. Jer da bi bila pravno pravilna, ocena o nezavisnosti, neprofesionalizmu, neobjektivnosti i nepotpunosti izveštavanja mora se zasnovati, osim na broju i dužini priloga, još i na tome kakvog su kvaliteta bili prilozi (objektivni ili ne, nepristrasni ili pristrasni, kakav je u prilozima odnos između činjeničnih iskaza i vrednosnih sudova, kakva je u njima srazmera vesti i komentara, da li su pohvalni, kritički ili neutralni u odnosu na dotičnu političku stranku i njene funkcionere, i dr.), kao i na tome da li je odnosna količina i dužina priloga opravdana (srazmerna) povodima (događajima o kojima se izveštava) o kojima javnost ima pravo da zna (na primer, da li se radilo o naročito intenzivnoj aktivnosti dotične političke stranke i njenih funkcionera u posmatranom periodu, u kome su drugi politički akteri bili srazmerno pasivniji, da li se radilo o značajnim aktivnostima, odnosno značajnijim nego što su bile aktivnosti drugih aktera, da li su bile posredi teme u vezi sa tim akterima koje su relevantne za veći broj građana od tema kojima su se bavili neki drugi akteri a o kojima su priloizi bili malobrojniji ili kraći, itd.). Pošto Savet RRA nije tako postupio, njegovo Rešenje je i zbog toga nezakonito.
Shvata li Savet RRA da ocena kvaliteta ne može da počiva samo na utvrđenju kvantiteta, i da rešenje zasnovano samo na tome nije zakonito jer se ne temelji na svim, za valjanu pravnu odluku odlučnim činjenicama, što je po čl. 10. Zakona o opštem upravnom postupku neophodan rekvizit punovažnosti rešenja?