Odnos medija i vlasti u Srbiji
Jovica Trkulja
Centar za unapređivanje pravnih studija
Beograd
Rezime: U ovom radu autor polazi od teze da su mediji na kraju XX veka poprimili ambivalentan oslobađajući/porobljavajući karakter. U tom kontekstu se osvetljava uloga medija i novinara u Srbiji, koji su u poslednjoj deceniji, pretvoreni u transmisiju politike, doživeli moralni i profesionalni pad. Nezavisno novinarstvo je mit, ideološka koprena koja skriva istinu da apsolutno nezavisnog i objektivnog novinarstva nema. O tome svedoči i najnovije dosovsko-koštunićevsko poricanje slobode medija. Medijski kredo u Srbiji je bio i ostao proizvodnja političke lojalnosti, onesposobljavanje građana da misle svojom glavom, instrumentalizacija novinara, manipulacija podanicima i industrijsko oblikovanje javnog mnjenja. Aktuelnim vlastodršcima u Srbiji, jednako kao i onima u doba Broza i Miloševića, nisu potrebni novinari koji misle svojom glavom, koji su spremni da pošto-poto slede najviše profesionalne i etičke standarde svoje struke i koji poštuju istinu, ljudska prava i objektivno informisanje kao najviši princip svoje profesije. U industriji svesti bivšeg/sadašnjeg režima, koja državnu kontrolu praktikuje totalitarno, novinarima je namenjena uloga transmisije, pukog izvršioca, a ne kreatora. Stoga autor zaključuje da prisustvujemo kraju mita o nezavisnom novinarstvu i pledira za: 1) oslobađanje medija sa lanca politike, 2) doslednu primenu novih medijskih zakona usaglašenih sa evropskim standardima, 3) omogućavanje da se čuje glas autonomnih novinara, glas protiv govora mržnje i rata, i 4) (re)afirmacija potisnute tradicije profesionalnog, slobodnog i kritičkog novinarstva na ovim prostorima.
Ključne reči: mediji, novinari, (ne)zavisno novinarstvo, javnost, politička lojalnost.
“Ono što znamo o našem društvu,
štaviše o svetu u kome živimo,
znamo posredstvom mas-medija”
N. Luman 1
1. Uvod: Janusovo lice medija
1. – Mas-mediji su kao bog Janus, rimsko božanstvo sa dva, lica od kojih jedno gleda natrag a drugo napred. Jedan je od retkih koji nije imao grčkog ekvivalenta. Ne slučajno. Dok su Grci slavili Slobodu, Znanje, Istinu, Polis, Rimljani su veličali Vlast, Pravo, Osvajanja, Imperiju. Janusov lik je najčešći na rimskom novcu, prvom i najfascinantnijem mas-medijskom proizvodu. Vrata njegovog hrama na Forumu bila su otvorena za vreme rata, zatvorena u vreme mira. U svakom religioznom obredu prva žrtva je bila žrtva Janusu, a Cezari su svoje vreme započinjali janu(s)arom.
Na pragu XXI veka mas-mediji su definitivno poprimili politički ambivalentan karakter: porobljavajući-oslobađajući, represivni-slobodarski, nazadan-napredan, autoritaran-demokratski. Produžeci čovekovih opštila u medijskoj galaksiji stavljeni su u ruke rđavih i dobrih momaka. U medijskom ratu na planeti Zemlji medijske borbe se vode između vojske repatih čudovišta zla i vojske anđela čuvara dobra. Ishod te borbe zasad je neizvestan, tako da je nepredvidivo da li će aktuelni sumrak planetarnih medija imati za ishod mrklu noć bez svitanja ili jarku zoru ljudske slobode.
2. – U medijskom ratu Srbije, ishod ove borbe i dijaboličko-anđeoskih prepucavanja je očigledan. Medijski skriveni ubeđivači već su obavili svoj posao.
Ratnički pohod na medije u Srbiji krenuo je 1989. godine na talasima Miloševićeve “antibirokratske revolucije” i “politike diferencijacije”, koje su najradikalnije sprovedene u medijima i državnim organima. To je konkretizovano sa etabliranjem Miloševićevog režima nakon 9. marta 1991. godine, kada je donet Zakona o javnom informisanju,2 koji je izazvao šok kod pravnih stručnjaka: “bio je toliko lošiji od prethodno važećeg zakona, da mu po tome nije bio ravan ni prvi posleratni Zakon o štampi iz 1946. godine”.3 Taj retrogradni trend kulminirao je 20. oktobra 1998. godine donošenjem novog, pogubnog Zakona o javnom informisanju,4 kao oličenja vladavine sile kao zakona. Ovaj ratnički pohod na medije faktički je nastavila dosovska vlast, a Koštuničina je dovela do kraja. Jer aktuelna državna i medijska politika okovala je i sputala slobodu i autonomiju medija, pretvorivši ih u transmisiju i ispostavu političkih moćnika.
3. – Na drugoj stani, ne mali broj novinara je tokom protekle decenije svoju profesiju stavio u funkciju dnevne politike, jednoumlja i manipulacije. Štaviše, u brojnoj armiji ratnih i antiratnih profitera novinari su bili i ostali važan ešalon. Svestrano podržavani i finansirani od (anti)ratnih lobija u zemlji i svetu, pod maskom “odbrane istorijskih nacionalnih prava”, ili “zaštite ljudskih prava” i “humanitarne pomoći”, oni su svoje medijsko umeće stavili u funkciju ratne mašinerije i zauzvrat ostvarili profit, razne privilegije i neslućenu socijalno-političku promociju.
Angažujući se na taj način oni su se potrudili: 1) da dubioznim političkim odlukama režima pribave medijsku promociju i legitimnost, 2) da pragmatičnim interesima vlada u Beogradu, Podgorici, Kninu i na Palama daju moralni autoritet kao interesima srpskog naroda, 3) da agresivnu politiku prema Hrvatskoj i BiH, Kosovu, bombardovanje gradova i civilnog stanovništva predstave kao zaštitu obespravljenih i ugroženih Srba, 4) da naš put do zajedničke države srpskog naroda mora ići preko teritorija i leševa drugih jugoslovenskih naroda, 5) da srpski narod uspostavi ravnotežu između sopstvene moralne savesti i neprincipijelne, agresivne politike svojih vlada.
U celini posmatrano, mediji i novinari doprineli su da proteklih petnaest godina u ovom delu Balkana istoričari zabeleže kao vreme netrpeljivih, kao vreme provale razobručenih sila zla, nasilja i prevara. Pomoću medija i novinarskih poruka formulisane su i promovisane ideje rata, od Slovenije, preko Hrvatske i BiH do Kosova, Srbije i Makedonije. Prvo su pale neodmerene, neodgovorne reči, a za njima su pale bombe. “Ubi me prejaka reč”, proročki je opominjao tragični srpski pesnik.
2. Izdaja i autokompromitacija novinara
1. – Ako je XX vek bio “stoleće zlih” (A. Helerova), onda su se novinari, zajedno sa političarima potvrdili kao vitezovi zla – zli volšebnici. Srbija i Jugoslavija su za to tipičan primer. O tome rečito govore iskustva iz protekle decenije, u kojoj su mediji pali na ispitu, iz sledećih razloga:
Mnogi novinari su izdali i autokompromitovali svoj poziv – time što su izdali profesionalne i etičke standarde struke. Pružili su medijsku podršku imbecilnim političkim odlukama i nacionalističkim strastima i postali promoteri tehnologije govora mržnje i rata. Mnogi medijski poslenici su u Miloševićevom režimu i ratu videli izuzetnu priliku za sopstvenu korist. Oni su se angažovali kao ratni huškači i (anti)ratni profiteri. Ne mali broj novinara, urednika i drugih medijskih poslenika prihvatio je podanički odnos vazala i lakeja političkih moćnika. Najzad, treba pomenuti i jednu, možda najbrojniju, grupu medijskih poslenika koju čine oni koji se nisu slagali sa politikom Miloševićevog režima i aktima vlasti, ali su bili ubeđeni da se ništa nije moglo promeniti, te da je otpor valjalo odložiti za neko bolje vreme. Oni su bili i ostali spremni da u ime svoje struke i nesmetanog rada prihvate ponižavajuću poziciju u društvu, koja će im omogućiti uslove za bavljenje svojim pozivom. Njih ne interesuju ni uzroci ni posledice tragičnog stanja u zemlji, a prećutnu podršku režimu smatraju uslovom svog opstanka, delovanja u struci i zadržavanja teško stečenih pozicija. “Gledajući svoja posla”, oni su čekali i čekaju da se situacija sama od sebe promeni.
U takvoj situaciji produžeci čovekovih opštila u srpsko-jugoslovenskoj medijskoj galaksiji stavljeni su u ruke promotera rata i manipulatora. Specijalne jedinice Skrivenih ubeđivača, Ribara ljudskih duša i medijskih Frankenštajna “uspešno” su obavile svoj posao, tako da se u Srbiji s razlogom parafrazira Njegoš: političar ti laže sa smijehom, žena laže suze prosipljući, niko krupno k’o novinar ne laže.
2. – Medijski kredo “biti svuda”, zapravo, znači biti spolja i iznutra, biti u samoj podsvesti. Zahvaljujući njenim orvelovskim moćima, Miloševićevi i (post)dosovski vlastodršci su uspevali i uspevaju da svoje parcijalne interese nametnu kao nacionalno-državne i civilizacijske – da nas prisile na svoje sopstvene istine i laži.
Na taj način režim je uspeo da sruši značajne tekovine srpskog novinarstva, da obezvredi i pogazi profesionalne standarde i etičke principe novinara. S vremenom je stvorio u medijima klimu podaništva, licemerstva udvorištva. Gušio je duhovni integritet novinara i izazivao nesi- gurnost i strah. Tendenciozno je obesmišljavao ili marginalizovao opšte kulturne vrednosti da bi medijski nametao svoje pragmatsko-političke i nacionalističke interese. Tako smo dobili zatvoreno društvo i zatrovane medije, u kojima su najveći pad doživeli novinari koji podanički služe i dodvoravaju se vlastodršcima i svojim sponzorima.
Ključnu ulogu u tome odigralo je srpsko novinarstvo, koje je doživelo moralni i profesionalni pad, ponajveći u svojoj istoriji. Ono je podanički služilo i dodvoravalo se vlastodršcima. Deo novinara, potkupljen i medijski podržavan od vlasti, izgubio je smisao za realnost i promovisao nacionalističke strasti i pogubne političke odluke. Operativno-politički se angažujući, oni su pogazili etiku svog poziva i sagoreli kao profesionalci i potrošili ionako skroman kredit novinarstva u Srbiji.
Tako je formirano politikantsko, vazalno novinarstvo sačinjeno od brojne armije partijskih škrabala i portparola, kabinetskih savetnika i “PR-eksperata”, ali i korumpiranih urednika, direktora i drugih novinarskih poslenika, koji zarad višeg statusa, privilegija, ekspresne političke ili profesionalne promocije prihvataju podanički odnos medijskih lakeja i ketmana. Budući da je u Srbiji tokom poslednje decenije oblikovanje svesti javnog mnjenja ostvarivano putem manipulativnog delovanja masovnih medija, oni su (p)ostali jedna od najuticajnijih i najmoćnijih političkih snaga poretka.
3. – Odgovornost za to ne snosi samo novinarska profesija. U industriji svesti bivšeg i sadašnjeg režima, novinarstvu je namenjena uloga transmisije, pukog izvršioca, a ne kreatora. To znači da se državna kontrola praktikuje totalitarno, kao da drugih sfera javnog života i civilnog društva uopšte nema, a da su novinari tek državni činovnici ili vazali vlastodržaca. Njihovo manipulisanje je, zapravo, tiho vršenje vlasti. Oni su odlučujuće doprineli da se građani Srbije osećaju bespomoćni i beznadežni, ali “dresirani” da projektuju sve svoje ljudske moći u ličnost vođe, nacije, države, otadžbine, kojima mora da se potčini i da ih obožava.
Poseban problem medija u Srbiji je siromaštvo, koje deluje kao naddeterminata njihovog rasula i sunovrata. Beda i nepovoljno ekonomsko okruženje “glavni je ograničavajući faktor za opšti razvoj medija, ali i za širenje medijskih sloboda: siromašno stanovništvo ne može da kupuje novine, a siromašna privreda nije u stanju da zakupljuje oglasni prostor u listovima i nedeljnicima i da se reklamira na televiziji”. 5 Nove vlasti ne samo što nisu učinile mnogo za unapređenje i razvoj ove delatnosti, nego su povremeno svojim odlukama samo otežavale njihov rad.6
Velika je iluzija da u demokratskom poretku parlamentarizma i višestranačja postoji nezavisno novinarstvo kao stvar po sebi, nešto što se podrazumeva, što postoji nezavisno od bilo kojih interesa, vrednosnih orijentacija, političkih opredeljenja, vlasničkih odnosa itd. Nezavisno novinarstvo postalo je moderna bajka, svojevrsna ideološka koprena koja skriva “ružnu realnost” da apsolutno nezavisnog, nepristrasnog i objektivnog novinarstva nema, niti je ono moguće. Postoje samo manje ili više objektivni i nepristrasni mediji, manje ili više nepristrasni i profesionalni novinari, i drugi medijski poslenici. Svako je glasilo u nekoj meri zavisno od elemenata društvene strukture, čija usklađenost u funkcionisanju obezbeđuje egzistenciju društva.
- N. Luhmann, Die Realitat der Massenmedien, Opladen, 1996. [↩]
- Službeni glasnik RS, 19/91. [↩]
- Vladimir Vodinelić, Vladimir Đerić, Saša Gajin, Dušan Stojković, Miloš Živković, Pravo medija s Modelom zakona o javnom informisanju, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd 1998. [↩]
- Službeni glasnik RS, 19/98. [↩]
- Dragan Janjić, “Mediji u tranziciji”, u: Rekonstrukcija institucija, Godina dana tranzicije u Srbiji (urednik Vladimir Cvetković), Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2002, str. 477. [↩]
- Primeri za to su: pokušaj specijalnog oporezivanja neprodatih primeraka novina, ukidanje posebne niže tarife za slanje tzv. štampanih stvari, uključujući novine, časopise ili knjige, masovno angažovanje spoljnih saradnika u medijima, drastično smanjenje plata zaposlenima u medijima i sl. [↩]