Odgovor Saveta RRA
Šta kaže evropska praksa?
Nadležna radiodifuzna regulatorna tela u slučaju najtežih oblika kršenja zakona, na raspolaganju imaju sledeće mere: Belgija, suspenzija dozvole, skraćenja perioda na koji je dozvola izdata, suspenzije programa ili emisije, ograničenja inkriminisanog programa, suspenzije distribucije radiodifuznog servisa; Češka, poništavanje dozvole; Danska, povlačenje dozvole, suspenzija dozvole, skraćenje perioda na koji je dozvola izdata; Finska, suspenzija programa ili suspenzije emitovanja; Francuska, povlačenje dozvole, suspenzija dozvole, skraćenje perioda na koji je dozvola izdata, suspenzije programa ili emisije; Nemačka, zabrana radiodifuznog oglašavanja, poništavanje dozvole, suspenzija dozvole, skraćenje perioda na koji je dozvola izdata; Irska, oduzimanje dozvole, suspenzija dozvole, suspenzija programa i suspenzija emitovanja; Italija, suspenzije dozvole; Holandija, oduzimanje dozvole, suspenzija dozvole, skraćenje perioda na koji je dozvola izdata; Norveška, suspenzija dozvole; Španija, suspenzija programa, suspenzija emitovanja; Švedska, oduzimanje dozvole, neobnavljanje dozvole; Švajcarska, suspenzija dozvole, oduzimanja dozvole; Velika Britanija, oduzimanje dozvole, skraćenja perioda na koji je dozvola izdata.
6. Da li se izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji povećavaju diskreciona ovlašćenja Saveta RRA i da li su ova ovlašćenja, kako se tvrdi, u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima?
Izmene i dopune Zakona ne dotiču supstancijalna ovlašćenja Saveta RRA i ona ostaju potpuno ista kao i do sada. Ovlašćenja RRA su izdavanje dozvola za emitovanje programa, izbor upravnih odbora javnih radiodifuznih servisa, nadzor nad radom emitera i kažnjavanje emitera koji su prekršili Zakon. Jedina novina u izmenama Zakona je propisivanje jasne procedure za realizaciju zakonito donetih odluka Saveta RRA, koja do sada nije postojala, pa se nije znalo ko je nadležan da sprovede pravosnažne odluke agencije. Pravo na pečaćenje prostorija i opreme piratske radio-stanice koje bi sada trebalo da pripadne i RRA, nije novina u srpskom zakonodavstvu. Ono već postoji i pripada RATEL-u. Međutim, Republička agencija za telekomunikacije (RATEL), i pored evidentnog haosa u etru, ovo pravo (i obavezu) do sada nije iskoristio nijednom, tako da je u Srbiji situaciji takva da ne samo se ne smanjuje broj piratskih stanica, već se on iz dana u dan uvećava. Budući da je dozvola za emitovanje programa koju izdaje RRA supstancijalna i matična, a RATEL-ove dozvole za predajnike su tehničke prirode, nije jasno zašto je zakonodavac u inicijalnim rešenjima posao gašenja piratskih stanica poverio RATEL-u a ne RRA, kada RATEL ima daleko širi krug delovanja – mobilnu telefoniju, fiksnu telefoniju, radio-veze na brodovima i avionima, Internet, kablovsku distribuciju, itd. Novo rešenje ne smanjuje RATEL-ova ovlašćenja i RATEL i dalje raspolaže pravom da iz etra isključi emitere koji izazivaju tehničke smetnje. Novim zakonskim rešenjima RRA samo dobija pravo koje RATEL već ima – da iz etra eliminiše one koji se bave radio-piraterijom, što ne može biti sporno. Budući da niko nikada nije imao primedbu na RATEL-ova ovlašćenja, i da su i domaće i međunarodne organizacije potpuno saglasne u oceni da se “haos u etru mora eliminisati”, jasno je da nema ni govora o “prevelikim ovlašćenjima” RRA. U poređenju sa nekim drugim regulatornim telima, ona su u slučaju RRA srazmerno mala. U Francuskoj, na primer, neke odluke Vrhovnog audiovizuelnog saveta neposredno izvršava sudska policija, a u nekim drugim državama to čine organi izvršne vlasti – inspekcija nadležnog ministarstva ili ministarstvo unutrašnjih poslova.
Svuda u Evropi program mogu da emituju isključivo stanice koje su u odgovarajućoj zakonskoj proceduri dobile dozvolu za emitovanje.
Srbija je, sa gotovo 800 aktivnih radio i TV stanica, od kojih najmanje 650 nikada nije dobilo nikakvu dozvolu za emitovanje, ubedljivi prvak u pogledu rasprostranjenosti radio-piraterije. U ovom trenutku program emituje “višak” od gotovo 400 stanica koje po međunarodnim (pa i “evropskim”) standardima, domaćem zakonodavstvu i tehničkim parametrima uopšte ne bi smeli da postoje u etru. Neke od njih uopšte ni ne pomišljaju na to da svoje delovanje usklade sa Zakonom. Primera radi, u ovom trenutku u Beogradu program emituje više od 100 radio-stanica, a u etru po važećim dokumentima ima mesta za samo 14. Od 100 aktivnih beogradskih radio-stanica čak više od 40 uopšte nije htelo da se javi na upravo okončani javni konkurs za izdavanje dozvola za emitovanje programa. Jasno je da te stanice namerno krše Zakon, a da ih u tome niko ne sprečava, upravo zbog pomanjkanja jasnih zakonskih mehanizama za borbu protiv nabujale radio-piraterije.
Ne postoji nikakvo pravo na radio-pirateriju, tj. kršenje zakona. Logično je da ga onda ne može štititi bilo koja konvencija.
7. Da li je tačno da se predloženim produženjem roka za početak emitovanja programa sa 60 na 90 dana za dobitnike dozvola menjaju uslovi konkursa i učesnici dovode u neravnopravan položaj?
Rokovi iz Zakona o radiodifuziji i Zakona o telekomunikacijama nisu međusobno usaglašeni. Emiter nema prava da u rad pusti predajnik koji nije prošao proceduru tehničkog prijema koju sprovodi RATEL. Član 71 Zakona o telekomunikacijama predviđa rok od čak godinu dana za početak rada pojedinačnih predajnika.
Postojeće zakonsko rešenje u nezavidan položaj emitere kojima su dodeljene mreže sa velikim brojem predajnika (i do 40). Budući da predajnici nisu roba koja se kupuje u prodavnici kao gotova, već se radi po narudžbini, rok od 60 dana nije dovoljan čak ni za nabavku tolikog broja predajnika, a kamoli za njihovo montiranje, tehnički pregled i puštanje u rad. Stoga su postojećim zakonskim rešenjem koje predviđa kratak rok u neravnopravan položaj stavljaju emiteri koji imaju veliki broj predajnika u mreži (nacionalno pokrivanje) u odnosu na lokalne i regionalne emitere koji imaju daleko manji broj predajnika (po pravilu jedan do tri).
Raspisani konkursi za izdavanje dozvola za emitovanje programa na nacionalnom i beogradskom nivou okončani su u skladu sa važećim zakonskim rokovima. Nikakvo pomeranje zakonskih rokova nije planirano.
8. Da li je tačno da će, ukoliko predložene izmene i dopune zakona stupe na snagu, Srbija biti jedina zemllja u Evropi u kojoj Parlament ne kontroliše budžet i finansijski plan regulatornog tela?
Nije tačno. U evropskim zemljama postoje različita rešenja za finansiranje regulatornih tela u oblasti radiodifuzije, ali je preovlađujući model direktno finansiranje iz državnog budžeta, bez pribavljanja bilo čije saglasnosti na finansijski plan.
U sledećim državama nezavisna regulatorna tela se finansiraju direktno iz državnog budžeta koji kontroliše vlada: Austrija, Belgija, Kipar, Danska, Mađarska, Irska, Italija, Letonija, Moldavija, Portugalija, Rumunija, Slovačka, Švedska…
U sledećim državama regulatorno telo se finansira iz sredstava prikupljenih od naknada za emitovanje programa, uz saglasnost vlade, ministarstva finansija ili resornog ministarstva (ali ne i parlamenta): Češka, Francuska, Velika Britanija, Litvanija i Holandija. Nijedan podatak ne ukazuje na to da se u bilo kojoj evropskoj zemlji o finansijskom planu regulatornog tela posebno raspravlja u nacionalnom parlamentu.
9. Da li će to što prema izmenama i dopunama zakona Vlada daje saglasnost na finansijski plan Agencije značiti i kontrolu nad odlukama i poslovanjem RRA?
Netačno. U domaćem zakonodavstvu već postoji identično rešenje kada je reč o drugom nezavisnom regulatornom telu – Republičkoj agenciji za telekomunikacije (RATEL). Saglasnost na finansijski plan RATEL-a daje Vlada Srbije, pa niko ne tvrdi da je RATEL pod kontrolom Vlade, naprotiv. Osim toga, RRA je već upućena na saradnju sa Vladom jer ona po postojećem Zakonu odobrava visine naknada za emitovanje programa koje utvrdi Savet RRA i daje saglasnost na jedan od osnovnih dokumenata RRA -Strategiju razvoja radiodifuzije u Republici Srbiji. Ove Zakonom predviđene saglasnosti predstavljaju potencijalno mnogo jači mehanizam suštinske kontrole rada RRA, od saglasnosti na tehnički dokument kakav je finansijski plan. Konačno, Skupština iz razumljivih razloga (prevelikog broja zakona i drugih akata koji čekaju na razmatranje i usvajanje) ne može da obezbedi prioritet usvajanju finansijskog plana RRA. Saglasnost na Finansijski plan RRA za 2005. godinu data je tek 11. novembra 2005, odnosno sa 11 meseci zakašnjenja, a za tekuću 2006. godinu saglasnost još uvek nije data i ne zna se kada će se o tome Skupština izjašnjavati. Zbog toga je RRA osuđena na neizvesno preživljavanje od danas do sutra, bez mogućnosti da se novac već sada prikupljen od depozita i naknada za emitovanje uloži u ozbiljnije tehničko opremanje Agencije, iako je to nužno.
10. Da li se predloženim smanjenjem naknade za emitovanje radio programa sa 20% na 5% u odnosu na naknade za emitovanje odgovarajućih tv programa narušava regularnost raspisanih javnih konkursa?
Dosadašnje zakonsko rešenje ne temelji se na realnoj proceni učešća radija kao medija u podeli marketinških prihoda, koji su prema Zakonu jedini izvor prihoda komercijalnih emitera. Smanjenje naknade koja predviđa da se naknada za emitovanje programa plaća u iznosu od 5%, a ne 20% od naknade za odgovarajući TV program, neophodno je pre svega zato što relevantna istraživanja pokazuju da radio u ukupnom prometu reklama učestvuje sa jedva 4%, a televizija sa više od 63%, tako da je postojeća visina naknada za emitovanje radio programa nerealno visoka i ugrožava opstanak radija kao medija. Prema raspoloživim podacima, odnos između cena reklamne sekunde na radiju i TV kreće se u rasponu od 1:15 (na RTV B 92) do 1:90 (na RTV Pink).
Stručna služba Republičke radiodifuzne agencije