Novo medijsko pravo u Srbiji
Jovica Trkulja
– Seminari za zaposlene u pravosuđu i medijima –
Sloboda informisanja podrazumeva otvorenost i dostupnost, pod ravnopravnim uslovima, sredstava javnog informisanja svim učesnicima u političkom životu zemlje i običnim građanima. Tri su noseća stuba na kojima počiva delatnost medija u demokratskom društvu: profesionalni standardi novinarske struke, pravni okvir čija pravila regulišu delatnost novinara i etička pravila novinarske struke. Pravni okvir novinarskog rada proističe iz potrebe da se pravnim pravilima uredi medijska sfera društva i posebno da se pravnim sredstvima ta pravila realizuju ako se ne ostvaruju dobrovoljnim ponašanjem u skladu sa njima.
Budući da je Zakon o javnom informisanju od 1998. omogućio grubo narušavanje i poricanje slobode informisanja u Srbiji, bilo je neophodno doneti nove medijske zakone koji bi bili saobraženi evropskim standardima. Prvi korak je bio donošenje, nakon dvogodišnjeg natezanja i desetak radnih verzija, Zakona o radiodifuziji jula 2002. godine. Uprkos sukobima u trouglu: političari-novinari-pravnici tekst Zakona je uvažio četiri ključna evropska standarda: 1) formiranje nezavisnog regulativnog tela, 2) transformacija državne televizije u javni servis, 3) uređenje reklamiranja, i 4) zabrana medijske koncetracije. Time je Zakon o radiodifuziji nastojao da u ovoj oblasti uspostavi elementarni red i vladavinu zakona. Nažalost, neslavna istorija njego- ve primene u protekle četiri godine nije samo još jedna neuspešna tranziciona epizoda već je dosledna borba vlasti protiv medijske nezavisnosti kroz očuvanje zatečenog haosa. Otuda se nameće zaključak da u Srbiji nema saglasnosti da se primene evropski i svetski demokratski i profesionalni standardi, nema volje da se vladajući krugovi u oblasti radio-difuzije razvlaste.
Godine 2003. donet je Zakon o javnom informisanju. Potom je novembra 2004. donet i Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, a Narodna skupština je u decembru 2004. godine imenovala Poverenika za informacije od javnog značaja. Osnovni ciljevi ovih zakona su: iz- nošenje, primanje i razmena stavova i mišljenja kao osnovnih elemenata pojma slobode javnog informisanja, ostvarenje slobodnog demokratskog poretka i društvenog mira, dostizanje istine, i slobodan razvoj ličnosti i očuvanje njenog integriteta. Uz to, novi medijski zakoni su nastojali da uvaže osnovne principe delovanja javnih glasila koji su prihvaćeni kao evropski standard. Dva postignuća ovih zakona su u prvom planu. S jedne strane, njime su konačno ukinute i one odredbe koje su ostale da važe iz autoritarnog Zakona o javnom informisanju od 1998. godine, koji je u Miloševićevom režimu bio osnov za represije prema masmedijima. Tako je donošenje ovog zakona predstavljalo ujedno akt pravnog savladavanja autoritarne prošlosti. S druge strane, njime je celovito uređen pravni okvir de- latnosti masmedija, eliminisana je velika pravna nesigurnost koja je do tada postojala u ovoj važnoj materiji, a pri uređivanju je ispoštovan evropski standard slobode medija, izražen članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i konkretizovan u praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Tako donošenje ovog zakona predstavlja trasiranje pravnog puta u evropsku budućnost Srbije. Reč je o budućnosti koja je normativno već počela s obzirom da je ratifikovana i Evropska konvencija o ljudskim pravima, a predstoji napor da se obezbedi da život primene zakona bude dostojan njegovih demokratskih potencijala.
Masmediji su konstitutivni sastojak demokratije samo ako je sloboda medija stvarna i prisutna u jednom društvu. Akti ustavnog ranga već garantuju slobodu medija u punoj širini, a dalji neophodan korak ka ostvarivanju pravne sadržine te garantije učinjen je uređivanjem, obezbeđivanjem i preciziranjem slobode medija u svim njenim dimenzijama putem novog Zakona. Međutim, stvarni život te slobode (kako slobode izražavanja mišljenja, tako i slobode informisanja i institucione slobode) zavisiće prvenstveno od toga koliko su svesni sadržine slobode medija i njenih granica, s jedne strane, me- dijski poslenici, naročito novinari, sa druge strane, vodeće političke snage, naročito, državni i politički funkcioneri, a sa treće strane pravnici, pre svih sudije i advokati. Dosadašnji period važenja i primene novog zakona već je pokazao ozbiljne nedostatke u pogledu razumevanja i poznavanja slobode masmedija i njenih pravnih okvira kod sve tri strane – i kod novinara, i kod političkih delatnika i kod pravnika.
Iz tih razloga Centar za unapređivanje pravnih studija i Fondacija Konrad Adenauer u Beogradu organizovali su seminare za zaposlene u medi- jima, pravosuđu i lokalnoj samoupravi na temu: “Novo medijsko pravo u Srbiji”. Seminari su održani u periodu septembar-novembar 2006. godine u pet gradova Srbije. Smisao planiranih seminara je bi da se u onim sredinama Srbije, kojima su redovno ovakva znanja teže dostupna, pruži prilika tamošnjim novinarima, političkim delatnicima i pravnicima (ali i drugim zaintere- sovanim građanima) da se na licu mesta upoznaju sa novim pravnim uređe- njem slobode masmedija, s posebnim osvrtom na njenu evropsku dimenziju.
Cilj seminara je bio da putem stručnih rasprava i diskusija i na sličan način upozna stručnu i širu javnost sa tekućim promenama vezanim za pravo medija u Srbiji. Težište je bilo na analizi započetih i nameravanih zakonodavnih promena u ovoj oblasti. U tom smislu su razmatrana sadržina Zakona o radiodifuziji od 2002. i Zakon o javnom informisanju od 2003. Posebno su osvetljene mere koje su dosovska i aktuelna vlast i resorna ministarstva preduzeli na planu slobode i prava medija u Srbiji.
Zadatak seminara je bio da kritički istraži i osvetli novine u pravu medija Srbiji, kao i probleme ostvarivanja važećih Zakona o radiodifuziji, Za- kon o javnom informisanju i Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Seminari su održani u krajevima Srbije u kojima postoje brojni mediji i bogata iskustva njihovog delovanja u protekloj deceniji. Posebni zadaci seminara bili su: upoznavanje stručne i šire javnosti sa stanjem, problemima i mogućnostima ostvarivanja medijskih prava u Srbiji; pru- žanje mogućnosti našim najpozvanijim i najstručnijim pravnicima da upute svoja znanja, ideje i poruke o pravu medija, a u cilju uspostavljanja u Srbiji pravne države i vladavine prava; kritičko preispitivanje i valorizacija važećih propisa o javnom informisanju i pravu radiodifuznih preduzeća u Srbiji;
Seminari su imali formu otvorenog skupa na kome je obrađeno pet do šest tema, s tim što su uvodničari imali po 45 minuta za svoja izlaganja, nakon čega je vođena rasprava o temi. Teme su podeljene u šest grupa, tako da je pred učesnicima bila široka lepeza oblasti u vezi sa novim medijskim pravom u Srbiji:
– Odnos medija i vlasti u Srbiji – predavač: dr Jovica Trkulja, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu,
– Pravo na slobodno izražavanje mišljenja i kultura javne reč – predavač: dr Mirjana Todorović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu,
– Evropski standardi i medijsko pravo u Srbiji – predavač: dr Vladimir Vodinelić, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta UNION,
– Slobodan pristup informacijama od javnog značaja – predavač: mr Saša Gajin, saradnik Instituta za uporedno pravo u Beogradu,
– Kontroverze oko Zakona o radiodifuziji – predavač: mr Miloš Živković, asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
– Govor mržnje i zabrana diskriminacije – predavači: prof. dr Vladimir Vodinelić i mr Saša Gajin.
Rukovodilac projekta je bio prof. dr Jovica Trkulja iz Centra za unapređivanje pravnih studija u Beogradu. Organizator i sekretar projekta bio je Sa- ša Hadžiahmetović iz Fondacije Konrad Adenauer. Saradnici u gradovima u kojima su organizovani seminari bili su: Branko Ljuboja (Skupština opštine Kikinda), Radoslav Simić (predsednik Opštinskog suda u Paraćinu), Jelena Stojanović (Opštinski sud u Smederevu), Mirko Demić, (Narodna biblioteka “Vuk Karadžić”) i Violeta Mrdaković (Otvoreni univerzitet u Subotici).
Održano je pet seminara na temu “Novo medijsko pravo u Srbiji” na kojima je prisustvovalo 20-35 učesnika. Seminari su održani u sledećim gradovima: Kikinda, 28. septembar (Viša ško- la za obrazovanje vaspitača), Paraćin, 6. oktobar (Opštinski sud), Smederevo, 3. novembar (Okružni sud), Kragujevac, 10. novembar (Narodna biblioteka “Vuk Karadžić”), Subotica, 17. novembar (Otvoreni univerzitet).
Organizatori seminara su učesnicima i narodnim bibliotekama gradova u kojima su održani seminari dostavili sledeće knjige i materijal koje su učesnici seminara koristili za pripremu: Vladimir Vodinelić, Vladimir Đerić, Saša Gajin, Dušan Stojković i Miloš Živković: Pravo medija – s Modelom zakona o javnom informisanju, izd. Beo- gradski centar za ljudska prava, Beograd 1998, Aleksandra Rabrenović, Slobodan Kremenjak, Miloš Živković, Robert Rittler: Pravo radio-difuznih preduzeća, izd. CUPS, Beograd, 2001, Kri- za i reforma pravosuđa, izd. CUPS, Beo- grad, 2002, Vodič kroz Zakon o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja, izd. JP “Službeni glasnik”, Beograd, 2006, Zakon o radiodifuziji, Beo- grad 2002, Zakona o javnom informisanju, izd. “Službeni glasnik Srbije”, Beo- grad, april 2003, časopis Hereticus br. 1/2003 i br. 2/2003, Kodeks novinarske etike – model, CUPS, Beograd, 2005, Model zakona o zaštiti podataka ličnosti, CUPS, Beograd, 2005, “Spor oko Zakona o radio-difuziji”, Republika, br. 388-399, 1-30. septembar 2006.
O raspravama na seminarima javnost je obaveštavana u lokalnim medijima, i na osnovu izveštaja dopisnika u dnevnom listu Danas i Blic. Op- šti zaključak u tim izveštajima svodi se na sledeće. Iako su novi medijski zakoni u Srbiji prekinuli dotadašnju liniju urušavanja medijskog zakonodavstva, njihova primena i praksa su išli drugim tokom. Zapravo, u nedostatku političke volje u Srbiji je faktički nastavljen kontinuitet miloševićevske politike u oblasti medija. U savremenim političkim sistemima informacije i uopšte ideološke činjenice često se pojavljuju kao značajnije od institucionalnih, jer je pristanak važniji od prinude. U Srbiji tokom protekle decenije, oblikovanje svesti – naročito političkih vrednosti i stavova građana i javnog mnjenja – ostvarivano je putem manipulati- vnog delovanja masovnih medija. Ti me- diji su (p)ostali jedna od najuticajnijih i najmoćnijih političkih snaga u političkom sistemu Srbije. Stoga je njihova otvorenost, autonomija i sloboda bitna pretpostavka, ključna karika uspostavljanja demokratskog poretka. Nažalost, to je karika koja još uvek nedostaje.