Valtazar Bogišić o narodnim pravnim običajima Južnih Slovena
Aleksandar A. Miljković
publicista, Beograd
Rezime: Valtazar Bogišić je stekao slavu proučavanjima pravnih običaja i običajnog prava, i skoro sve što je u toj oblasti uradio pokazalo se da je od značaja za svetsku nauku. U ovom radu autor razmatra njegovo proučavanjima nepisanog prava, koje se sačuvalo u našem narodu i koje je za njegova života još uvek bilo živo. Autor smatra da je Valtazar Bogišić pravne običaje najpre svih Slovena, a kasnije samo Južnih Slovena, proučavao kao osoben izraz narodnog života, i to onog koji se održao iz prošlih vremena, kao neki relikt. Ove običaje koji su bili zajednički svim Južnim Slovenima (a neki od njih i svim Slovenima) on je shvatao kao osobeno narodno obeležje. Narodni duh i njegove psihološke osobine, zajedničko istorijsko i etničko poreklo – sve se to može, prema učenju istorijske i evolucionističke pravne škole, smatrati onim činiocem koji je delovao na stvaranje i očuvanje pravnih običaja. Bogišić je pristajanjem uz ovu školu, krenuo u svoja istraživanja pravnih običaja koji su živeli u narodu. Rezultati do kojih je došao u tom istraživanju narodnog prava i pravnih običaja Južnih Slovena su od neprocenjivog naučnog značaja i u naše vreme, a biće to i u budućnosti.
Ključne reči: Valtazar Bogišić, narodni običaji, pravni običaji, Sloveni, Južni Sloveni, narodni duh, istorijska i evolucionistička pravna škola.
Valtazar Bogišić je stekao slavu proučavanjima pravnih običaja i običajnog prava, i skoro sve što je u toj oblasti uradio pokazalo se da je od značaja za svetsku nauku. Međutim, u ovom saopštenju bavićemo se isključivo njegovim proučavanjima nepisanog prava, koje se sačuvalo u našem narodu i koje je za njegova života još uvek bilo živo. Njegove studije običajnog prava, ali onog koje je bilo ugrađeno u naše pisane pravne spomenike,1 iako je i njima zadužio našu nauku, nećemo ovde uzima-ti u razmatranje, mada smo svesni da narodno pravo u pravnim spomenicima i nepisano običajno pravo čine jednu nerazdvojnu celinu.
U Bogišićevim proučavanjima pravnih običaja važno je, prethodno, uočiti dve stvari: jedna je da njegovu pažnju nije privlačio bilo koji pravni običaj, već onaj koji je, kako je pisao u pristupu Zborniku sadašnjih pravnih običaja u Južnih Slovena,2 izvirao “iz razvitka narodnoga života i narodnoga duha”, onaj koji se mogao smatrati “izrazom životnih odnošaja naroda, u svim svojim formama”; a druga, da se njegovo interesovanje ograničavalo uglavnom na pravne običaje najpre svih Slovena, a kasnije prevashodno Južnih Slovena.3 Dodajmo još i to da je kao Savinjijev (Savigny) i Puhtin (Puchta) sledbenik narod uzimao kao jednu organsku celinu, koja ima svoje unutrašnje potrebe i unutrašnje uverenje o tim potrebama, “a običaj da nije drugo, nego forma ili način kojim se javlja to narodno uvjerenje”. Svaki narod ima svoje pravne običaje, kao što ima svoj jezik, po kojem se razlikuje od drugih naroda.
To da je Bogišić bio ubeđen da “ima kod Slovena sasvim osobitih pravnih ustanova, koje su svojstvene samo Slovenima, izneo je eksplicitno Teodor Taranovski u svom Uvodu u istoriju slovenskih prava.4 Pri tom je pred očima imao najviše Bogišićevo pristupno predavanje na katedri istorije slovenskih prava na Novorosijskom univerzitetu u Odesi. Pravne ustanove Slovena, one koje su čisto slovenske, jesu za Bogišića (po Taranovskom): zadruga, zatim odsustvo ropstva kod starinskih Slovena u prehrišćansko doba i ruska agrarna opština. Bogišić, piše T. Taranovski, “veoma hvali sve navedene samonikle, i po njegovom mišljenju potpuno samostalne, slovenske ustanove”. Pri tom navodi kao kara- kteristično Bogišićevo mišljenje o ruskoj agrarnoj opštini: “Ma šta da prebacuju toj ustanovi neki ekonomisti, za nas je dovoljno da zapadne socijalno-ekonomske škole smatraju kao neki ideal, koji može da se postigne samo preko velikih žrtava, ono, što se kod nas javilo samo po sebi, razvilo se i neprestano se održava u narodnom životu”.5 Sam Taranovski je u Bogišićevim pogledima prepoznavao “pravi odjek slovenofilstva”. On je uočio još jednu stvar, a to je da je Bogišić “sprovodio misao, koju je istakao još Maćejovski, (…) da se istorik prava mora služiti savremenim mu živim običajnim pravom, jer se u njemu održalo puno zaostataka starine, po kojima se može reproducirati slika davnog pra- va”. Ovom konstatacijom se, zapravo, prilično približio tačnom shvatanju suštine Bogišićevog uverenja u tom razdoblju njegovog stvaranja.
Ovo se potvrđuje i onim što je sam Bogišić napisao u člancima objavljenim još u Književniku pod naslovom O važnosti sakupljanja narodnijeh pravnijeh običaja kod Slovena.6 Na samom početku ovih članaka može se pročitati: “Zadaća je ovoga spisa u glavnome ta, da opomene na veliku važnost poznavanja običajnog prava slovenskijeh plemena ne samo za historiju slovensku uopće, a i za svekolike ostale nauke njojzi srodne, ali najpreče da priopćenjem nekolikijeh pravnijeh običaja, simbola i tamo odnosećijeh se poslovica, iscrpljenijeh nešto iz knjiga a nešto iz usta ljudi koji u narodu žive, opomene na množinu toga blaga, koje se srećom još uzdrži u prostom narodu, ne bi li tijem obodrio na sakupljanje, prije nego i to dragocjeno gradivo, uplivom današnjeg kozmopolitizma i drugijeh osobitijeh okolnosti sasvijem ne izgine”.7
T. Taranovski se još jednom vratio Valtazaru Bogišiću. To je bilo povodom stogodišnjice njegovog rođenja, 1934. godine.8 U članku objavljenom u Arhivu za pravne i društvene nauke on se upustio ovoga puta u detaljnije raščlanjavanje Bogišićevog slovenofilstva. Odao mu je tom prilikom priznanje za velike naučne uspehe u proučavanjima slovenskog i jugoslovenskog običajnog prava i pravnog života naroda, ali se ipak, na kraju, opredelio da Bogišiću odredi mesto samo u istoriji izučavanja slovenskih prava. Za celokupan Bogišićev istorijski i kodifikatorski rad na pravu on je izrekao sud da se “javlja kao sjajna manifestacija romantičnog slovenofilstva”, dok, međutim, “za današnje doba sva ta romantika je već “ein uberwundener Standpunkt” (to jest “jedno prevaziđeno stanovište”).
Drugi značajan proučavalac ovih Bogišićevih ideja u nas bio je Aleksandar Solovjev, takođe, kao i Teodor Taranovski, profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu, u godinama između dva svetska rata. On je posebno proučavao dokumenta u Bogišićevom arhivu u Cavtatu. Između ostalih vrednih otkrića, pronašao je “iscrpan program njegovih predavanja i dva potpuna rukopisa tih predavanja”. U članku Bogišićeva univerzitetska predavanja 1870/71. i 1871/2 9 on je argumentovano dokazivao da je struktura njegovih predavanja u velikoj meri podudarna sa strukturom monumentalnog dela Maćejovskoga Istorija slovenskih zakonodavstava (Historya prowodawstw slowianskich). On je ovde ponovio istu konstataciju koju je izrekao T. Taranovski o odnosu Bogišića prema Maćejovskom. Ali je Solovjev isto tako ukazao i na “razliku između Maćejovskog i Bogišića”. I dok se Maćejovski, kako piše Solovjev, “naslanja samo na podatke zakonodavstva (i pravne nauke) i ne obazire se na običaje, Bogišić shvata ‘slovensko pravo’ – kao sledbenik Puhte i još više Bezelera10 – u duhu ‘narodnog prava’, onog Volksrecht (to jest ‘narodnog prava’) koje se uglavnom podudara s običajnim pravom.”
Stanovište Bogišićevo bilo je, kad se sve svede, sve do njegovog definitivnog povratka iz Rusije, da ima smisla i da je potrebno izučavati pravne običaje i običajno pravo Slovena kao nešto što je, u svojoj osnovi i po svom poreklu, zajedničko svim Slovenima, a naročito kad se protivstavi pravu ostalih zapadnoevropskih naroda, kojem osnovu čini rimsko pravo. Međutim, suština Bogišićevog shvatanja je u tome da je izučavanje zajedničkih pravnih običaja imalo osnova samo dokle je za to mogao pribaviti dokaze u stvarnom životu slovenskih naroda. U tome se nalazila razlika između njega i ruskih slovenofila. Građa koju je sakupio i objavio u svojoj knjizi Pravni običaji u Slovena, ma koliko da kao građa nije bila dovoljna s obzirom na tezu koju je hteo da obrazloži i opravda, dakle uprkos tome, i danas važi kao pouzdan i valjan dokaz njegove pretpostavke. Jer u činjenice na koje se poziva niko od njegovih savremenika, a ni kasnije, nije posumnjao, to jest nije dovodio u pitanje njihovu istinitost i valjanost. Bogišićeva pretpostavka o zajedničkoj slovenskoj etničkoj odnosno narodnoj osnovi – bez obzira na moguće navođenje dokaznog materijala pro et contra – imalo je svoju empirijsku zasnovanost. Zato se ni za Bogišićev “Standpunkt“ (stanovište) nije smelo tako decidirano reći da je “uberwundener“ (prevaziđeno), niti ga zajedno s idejama ruskih slovenofila strpati u muzej starina – kao što je uradio Teodor Taranovski.
- To su, pored ostalih, ova dva rada: Glavnije crte obiteljskoga pisanoga prava u starom Dubrovniku (u Radu JAZU, 1868) i Stanak po dubrovačkome zakoniku od 1272. godine (u Glasniku Srpskog učenog društva, 1877). [↩]
- Knjiga prva, na sviet izdala Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb, 1874, str. XVIII. U daljem tekstu se ovo delo naziva Zbornik. [↩]
- Kažemo “uglavnom”, jer je Bogišić, i to naročito dok je boravio u Rusiji, proučavao običajno pravo ne samo ruskog, nego i kavkaskih i drugih ne-ruskih naroda. O tim svojim istraživanjima pisao je u Pregledu radova na običajnom pravu u Rusiji (Beograd, 1879). Ovu je knjižicu s francuskog preveo Jov. Aćimović, onaj isti prevodilac koji je s francuskog preveo i njegovu studiju O obliku nazvanom inokoština u seoskoj porodici Srba i Hrvata. [↩]
- U ovom smo se radu služili drugim, prerađenim i dopunjenim izdanjem, Beograd, 1933, str. 217-222. Prvo izdanje objavljeno je u Beogradu, 1923. [↩]
- T. Taranovski, isto. U Srbiji je slične ideje ispovedao Svetozar Marković u svojoj Srbiji na Istoku. Antun Barac je jedan od retkih autora koji je pre Drugog svetskog rata, iako sasvim uzgredno, ukazao, u svojim člancima o književnosti (“Binoza“, Zagreb, b. g., s. 79), na ovu Markovićevu idejnu poziciju: “Svetozar Marković je nastupao oštro”, piše Barac, “ali ne prema starom, patrijarhalnom uređenju Srbije (…). Vjerujući da se na osnovu staroga zadružnoga života, (…) dade provesti pravilnije društveno uređenje, Marković se postavio na obranu onoga što je staro i dobro, a ustao protiv svega što je novo, a može da unese samo poremetnje.” [↩]
- Časopis za jezik i poviest hrvatsku i srpsku i prirodne znanosti, godina III, Zagreb, 1866. [↩]
- Isto, str. 2. [↩]
- Ovim povodom on je objavio dva članka: “U Bogišićevom zavičaju” (Letopis Matice srpske, knj. 339, 1934, str. 113-116) i “Valtazar Bogišić (1834-1908)” u Arhivu za pravne i društvene nauke (broj 6, 1934, str. 449-455). U ovom radu komentarisan je isključivo članak objavljen u Arhivu. [↩]
- Arhiv za pravne i društvene nauke, broj 5, 1937, str. 385-396. U prilogu uz članak odštampan je i Solovjevljev prevod s ruskog “Programa Bogišićevih predavanja koja je držao od 1870 do 1872. godine”. [↩]
- Uz spominjanje Bezelerovog imena stoji u članku ova fusnota: “U Bogišićevoj biblioteci u Cavtatu nalaze se i Bezelerove knjige (…), kao i polemika između Puhte i Bezelera g(odine) 1844”. Pri tom sam Bogišić napominje da je Bezelerova predavanja slušao u Berlinu, 1860. godine. [↩]