Slovo o zakonu i svobodi
Božidar Grujović1
Božidar Grujović (Teodor Filipović, rođen u Rumi oko 1776. godine – umro 1807), starinom iz sela Vrelo u Valjevskoj nahiji. Bio je jedan od prvih visokoškolovanih Srba iz preka (iz Serbskog vojvodstva). Po završetku studija prava u Pešti i Beču i položenom doktorskom ispitu iz pravnih nauka, primljen je za profesora Univerziteta u Harkovu u Rusiji na katedri istorije prava znatnijih naroda, starih i novih. Sa tog mesta ujesen 1804. godine otišao je sa deputacijom (delegacijom) ustaničkih vlasti Srbije u Petrograd, kod ruskog cara, kao njen savetnik. Bio je blizak saradnik mitropolita Stefana Stratimirovića, s kojim je predano radio na zadobijanju saveznika za ustaničku Srbiju. Prilikom prelaska u Srbiju početkom 1805. godine, promenio je kršteno ime Teodor Filipović, uzevši pseudonim Božidar Grujović. Odmah po dolasku u Srbiju, na poziv prote Mateje Nenadovića i Karađorđa, počeo je da vodi prepisku ustaničkih vlasti sa inostranstvom i celokupnu državnu administraciju, tako da se može reći kako je bio prvi državni sekretar ustaničke Srbije. Jedan je od najzaslužnijih ljudi za organizovano funkcionisanje državne administracije tokom Prvog srpskog ustanka. Iako je svoju karijeru žrtvovao za dobro otadžbine, pristavši na intelektualno samovanje među nepismenim sunarodnicima, ona mu se nije odužila. Malo je poznat i retko pominjan, osim u uskim intelektualnim krugovima.
Uvidevši potrebu za formiranjem efikasnog državnog aparata, Grujović se zalagao da se ustanovi Upravni savet (Vlada), koji bi zemljom vladao po zakonu. Za tu ideju pridobio je najpre protu Mateju Nenadovića, potom i mnoge druge srpske velikaše koji su u stvaranju tog tela videli dobru branu za Karađorđevo samovlašće. Tako je na Skupštini viđenijih Srba, održanoj 15. avgusta 1805. godine, ustanovljen Praviteljstvujušči sovjet serbski. Za tu priliku Božidar Grujović pripremio je besedu o zakonu. Vožd Karađorđe zabranio mu je da tu besedu održi. U svom tekstu “Pravo i sloboda” dr Danilo Basta o Grujovićevom “Slovu” kazao je da je ono “rođeno iz duha vremena i njegovih najnaprednijih političkih stremljenja i rečito svedočanstvo o demokratskoj tradiciji koja je u krajnje nepovoljnim istorijskim okolnostima u Srbiji stala da se začinje u sam osvit stvaranja nove srpske nezavisne države”.
* * *
Zakon je volja vilajetska (narodna), koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda a zlo zaprečava. Prvi, dakle, gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari i poglavari i Sovjet praviteljstvujušči (opšča kancelarija) i sjaščenstvo i vojinstvo i sav narod biti: i to pod jednim i tim istim zakonom. Zakon dobre, zaslužene da nagradi a zle, nepokorne, lenjive u službi da kaštiguje. Zato zakon razuman i pravedan mora biti… (izgubljeno je nekoliko listova govora – prim. D. M.)
/…/
Nisu oni znali šta je zakon, zakon, velim, graždanski. Zakon je vilajetu to što je jednom čoveku hrana, piće, vazduh, odelo i kuća, to jest kako čovek, kad hrane i pića i proče nestane, umreti mora, tako i vilajet bez zakona mora da propadne, da opet u ropstvo dođe i da se sasvim rastrgne i pogine. No zakon tako kao i hrana mora dobar biti. A kako ćemo mi taj dobar zakon napraviti pod kojim će vilajet čestit i srećan biti, krepko i tverdo stajati i od kolena na koleno slavniji i čestitiji biti? Na prvo pitanje treba pametno da odgovorimo, jerbo od ovoga i sreća i nesreća narodna zavisi.
Ovo nas i srce i duša naša najbolje naučiti može. Čemu je svaki razuman, čestan i pošten čovek pokoran i što on do smerti svoje slušati želi? Svako će reći: “Ja sam pokoran razumu i pravdi. Ovo ću do smerti moje i gladan i žedan, i go i bos, verno slušati.” Svaki čovek ovo, svaka žena i dete ovako govori u serdcu svome: “Može li štogod na svetu lepše, slađe i milije biti nego kad i krivac osuđeni rekne svome sudiji: Ti si mi razumno i pravedno sudio, svaku ću kaštigu rado pretrpeti.”
Razum, dakle, i pravda jesu dve polovine blagopolučija (sreće). Gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona.
Mi da podignemo i da dobro utvrdimo u Srbiji ova dva rada: razum i pravdu i da ih dobro ukrepimo sa celom našom snagom, da se svaka sila i snaga njima pokori. I ovaj mudri i pravedni zakon da nam prvi gospodar i zapovednik bude. On da zapoveda gospodarima, vojvodama, sovjetu, sjaščenstvu, vladikama i svakome, malomu i velikomu. On će nas braniti i svobodu i voljnost sačuvati.
Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je svoboda, tu je voljnost: a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju no ono što hoće čine, tu je umreo vilajet, tu nema svobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom. To jest: niko u narodu da nema vlasti ni najmanjem siromahu zlo činiti, osobito onaj koga je narod za sudiju i zapovednika izabrao ne samo da ne sme ni najmanje zlo činiti, nego mora u svakoj priliki dobro činiti, inače nije dostojan sudija i poglavar biti.
Prva je dužnost poglavara starati se da je u vilajetu svaki siguran za sebe, za život svoj, za decu i ženu svoju, za dom, imanje i čest svoju… Sigurnost života, imanja i česti svaki, pa i ono dete koje se ješče rodilo nije, da išče od zapovednika; i ako poglavar njima svima život, imanje i čest sačuvati neće ili ne može, nije dostojan poglavar biti.
Vtora (druga) dužnost poglavara jest osvoboditi neosvoboždene i svobodu vilajetsku sačuvati, jerbo nam je u svobodi dvaput mio i sladak život. Svoboda nas razlučava od zverova i rob gori je od zvera, jerbo čoveku robu ono se oduzima što ga čini čovekom. Bolje je ne živeti nego u poganom ropstvu biti. – Svoboda, svoboda nas ljudima čini, svoboda i voljnost daju vojniku jakost, vojvodama i poglavarima mudrost i pravosudije. Ona starešinama daje ljubezno k mlađim otečesko srce, ona sjaščenstvo prosveščava i ruke njihove na blagoslovenije svobodnoga stada svoga vozdviže. Svoboda sovet narodni umudrava, svoboda svakog obogaščava, svoboda orača u polju, pastira kod stoke, putnika na putu, vojnika na vojsci i domaćina kod svoje kuće veseli i ulepšava i mio mu život čini! U svobodnoj zemlji u polju bolje rodi i marva se bolje plodi, lep se hleb jede i dobro vino pije! Jednom rečju: gdi nema svobode tu nema života.*
- Prota Mateja Nenadović, Memoari, izdanje Lj. Nenadovića, Beograd, 1867, str. 295-297. [↩]