Portret jednog besednika: kralj ulica i trgova
Vladan Stanković
Institut za političke studije, Beograd
Rezime: Vuk Drašković je svojom besedničkom pojavom obeležio srpsko političko besedništvo nesrećnih 90-ih godina XX veka, te mu se s pravom može pripisati epitet kralja ulica i trgova. Svojim rečima, kitnjastim, azijanskim stilom, prepunim epskih metafora i simbolike unosio je nešto novo i sveže na političku pozornicu srbijanskog postkomunizma. Vuk je znao da izvuče iz prosečnog srpskog slušaoca ono što je ovaj i voleo da čuje, onaj stari, prašinom prekriveni arhetip. U jednom vremenu nabijenom represijom, podelama, moralnom i ekonomskom krizom, Vuk je znao da na pravi način, poput kakvog dobrog majstora svog zanata, začini govore onom merom patosa, koji će pokrenuti mase, ustalasati stereotipe i uticati na političko sazrevanje duhovno opustošene nacije. Taj proces sazrevanja išao je sporo, po mnogim ocenama traljavo, i sa zastojima, ali ostaje da je Vukova zasluga na tom putu značajna.
Ključne reči: politički govor, besednik, kralj ulica i trgova, prosečni srpski slušalac, govornički patos.
Na jednoj sednici Narodne skupštine Srbije jedan poslanik, inače istaknuti predstavnik radikalske stranke, o Vuku Draškoviću je rekao: “Pustite čoveka, pa on sam za sebe tvrdi da je kralj ulica i trgova!” I ma kako ovo (samo)hvalisanje Vuka Draškovića bilo neumesno, a primedba jednog od radikalskih prvaka osnovana, ipak je ono negde tačno! Da, Vuk Drašković je osoba koja je obeležila srpsko političko besedništvo nesrećnih 90-ih godina XX veka, pa je ovaj epitet, u njegovom slučaju, na mestu. Epitet najboljeg besednika, ma kako se to mnogima ne dopadalo, ne bi mogli da ponesu: ni Slobodan Milošević, neosporno najmoćnija figura među partijskim liderima Srbije tog vremena, ni Vojislav Šešelj, vešti demagog i populista, a još manje Zoran Đinđić, Vojislav Ko- štunica ili Dragoljub Mićunović, koje su, zapravo, demokratski principi, a ne kakav autoritativni, harizmatski talenat izbacili na površinu političke pozornice. I dok je Slobodan Milošević u svojim govorima prizivao retrofloskule iz zlatne ere titoizma, a Šešelj banalnim objašnjenjima i uvredama imao malo od krasnorečja, dotle je Vuk Drašković svojim kitnjastim, azijanskim stilom, punim epskih metafora i simbolike, unosio nešto novo i sveže na političku pozornicu srbijanskog postkomunizma. I zaista su ulice i trgovi bili puni radoznalih glava koje su se, po prvi put, susretali s nečim još neviđenim. Bilo je tu radoznalih omladinaca, usukanih starina iz Zapadne Srbije, koji su svoju ravnogorsku pripadnost prekrili prašinom zaborava, intelektualaca za koje je nacionalni romantizam Vukovih beseda bio osveženje za ono što su učili i znali, miloševićevih pristalica koji bi po povratku s mitinga plašili svoje ukućane onim što su na skupu lično videli i doživeli.
Ko je, zapravo, Vuk Drašković?
U njegovoj biografiji ima još prostora za štošta značajno… Rođen je u selu Međa u Banatu, tik uz granicu sa Rumunijom, 1946. godine. Potiče od dođoša-kolonista. Za oca mu pričaju da je bio partizan – čestit čovek. Vuk se rado seća uspomena iz ranog detinjstva koje je proveo kod babe u živopisnoj Hercegovini, nedaleko od Gackog. Tu se još kao sasvim mali susreo sa živim kolektivnim sećanjem srpskog naroda. Od starina je učio o: Lazarevoj kletvi, Milošu Obiliću, Kraljeviću Marku, o Svetom Savi, Turcima i svežem sećanju na pokolje ustaša nad Srbima. Ti su mu se utisci ucrtali u svest, i nikada ih se nije oslobodio, ni kada je postao javna i istaknuta ličnost… Pravni fakultet u Beogradu završava, po mnogo čemu zanimljive, 1968. Zlobnici pamte da je, pošto je Broz izjavio da su studenti u pravu, zaigrao kozaračko kolo… Po diplomiranju je radio kao novinar u agenciji TANJUG. Novinarstvo je napustio 1981. i posvetio se književnosti. Sledi književnička etapa u kojoj je dosta pisao: najpre provokativan roman Sudija (mnogi tvrde slučaj njegovog dugogodišnjeg prijatelja Ilije Radulovića, advokata, s kojim se, baš kao i s mnogim drugima, s vremenom razišao), potom Nož (saga o stradanju prekodrinskih Srba u Drugom svetskom ratu), pa Molitva, Ruski konzul, Noć đenerala (roman o poslednjim danima, od strane atlantista, žrtvovanog generala Dragoljuba Mihailovića). Negde u prvim danima višestranačja osniva SNO (Srpsku narodnu obnovu) zajedno sa svojim kumom Vojislavom Šešeljem i Mirkom Jovićem. Ubrzo nakon slučaja predstave Sv. Sava razilazi se s njima, i 1990. osniva SPO (Srpski pokret obnove). Sledi faza njegovog političkog i besedničkog angažmana. To je, u retorskom smislu, najplodniji deo Vukovog života. Kao opozicioni lider, “koji samo što nije zbacio diktatora Miloševića s vladalačkog trona”, Vuk Drašković izvodi pregršt spektakularnih beseda pred desetinama i stotinama hiljada ljudi. Većina tih ljudi uglavnom dolazi na skupove kako bi čula “šta Vuk kaže”. U svom pretpolitičkom radu, Vuk je definisao svoju ideološku poziciju: monarhista, ubeđeni pobornik demokratije i tržišne privrede, pravoslavac, ravnogorac, veliki prijatelj atlantista (on bi rekao antifašista, ma šta ta reč značila).
Politički deo ove epohe oličava ga kao velikog antikomunistu, pristašu četničkog pokreta, žestokog kritičara miloševićevske neokomunističke ideologije, velikog nacionalistu. Bila je to faza devetomartovske pobune, 1991, na kojoj je došlo do otvorenog sukoba između, do tada najbrojnije mase okupljenih antikomunističkih demonstranata, i dobro opremljene, ali neorganizovane miloševićeve policije. Nakon sukoba ispred Savezne skupštine, između pripadnika SPO-a i policije, prouzrokovane siledžijskim prebijanjem poslanika SPO, u zgradi Savezne skupštine od strane poslanika-boksera Srpske radikalne stranke Vakića, 1993. godine Drašković i njegova supruga Danica bivaju uhapšeni i mučki zlostavljani. Vuk je bio na samrti… Milošević je ispoljio svu svoju brutalnost… Nakon toga Vuk nikada više neće biti onaj stari. Od tada on je u politici na način na koji su to u njoj, moglo bi se cinično primetiti – od rođenja, bili demokrate: Đinđić, Koštunica i Mićunović. Vuk je počeo da kalkuliše, da se cenka i trguje, da premerava i vaga. To je druga etapa u razvoju Vuka Draškovića kao političara. I baš će tada lik i delo Vuka Draškovića evoluirati u pacifistu, građanina i pobornika ljudskih prava, naročito nakon što ga je profesor međunarodnog javnog (i ljudskih) prava Vojin Dimitrijević prošetao aulama američkog Kongresa i Senata, u vreme protesta zbog izborne krađe na lokalnim izborima, u poznu jesen 1996. godine. U unutrašnjoj politici, Vuk Drašković je uporno branio principe javnog govora i dijaloga, i kao potpredsednik Savezne vlade, u razdoblju dok je NATO predvođen SAD svakodnevno bombama pustošio našu zemlju, spasao na desetine Miloševićevih protivnika sudbine slične onoj novinara Slavka Ćuruvije. Vuk je tako postao utočište i kišobran za mnoge koji su smetali i nervirali bračni par Milošević-Marković. Nakon ratnih dešavanja Zapad je rešio da Miloševića zbaci po svaku cenu, Rusija se s tim složila, jer je i njenim vitalnim odnosima sa Zapadom Milošević predstavljao smetnju, poput nevaljalog deteta koje je valjalo ućutkati i skloniti. U pokušaju da zbaci diktatora s vlasti Zapad je imao problem da ujedini opoziciju, u koju je uložen veliki novac. Vuk je balansirao između Miloševića (pričama da ne želi još samo građanski rat u Srbiji!) i Amerike, koja mu je pripretila Haškim tribunalom zbog paravojnih formacija na početku njegove nacionalističke faze bavljenja politikom. On pristaje na saradnju sa Amerikom, pa će taj raskid s Miloševićem platiti nesrećom na Ibarskoj magistrali u kojoj su stradali njegovi najbliži ljudi. Još jednom će se režim okomiti na njega, ovoga puta u Budvi, juna 2000. godine. Pritisnut sve većim Miloševićevim pritiskom, i nagomilanom sujetom drugih opozicionih lidera i njega samog, Vuk izlazi samostalno na odlučujuće izbore 24. septembra 2000. godine. Postaje, po prvi put, vanparlamentarna stranka. Narod kao da se umorio od prevrtljivih Vukovih kombinatorika i glasao prosto, jednom i zavek – protiv Slobodana Miloševića. Nažalost, to je bilo glasanje i “za” konglomerat stranaka zvanih DOS, koje su se veštački održavale na vlasti ne raspisujući, kako su obećale, prve prave demokratske izbore, sve do pred kraj 2003. godine. Na novim izborima stranka Draškovića Vuka ulazi u parlament. Dobija skroman broj mandata. To ga ne isključuje iz vlasti, jer je i sam bio opozicija DOS-u. Trenutno obavlja funkciju ministra spoljnih poslova državne zajednice. To je njegova nova životna faza. Besedi retko…
Ako bismo sada prošli nebrojenim Vukovim besedama, primetili bismo jedan neobičan talenat, oličen u kitnjastoj formi izlaganja, koju odlikuju: retorska pitanja, skraćena poređenja, parabole i anafore. Vukove besede pune su neke unutrašnje dinamike i zapleta. Za razliku od njegovih političkih rivala koje je većma odlikovao tanani stil izražavanja (stilus subtilis), oličen u trezvenosti i hladnoj argumentaciji, i tek ponekad, pojačaniji, srednji ili umereni stil (genus medium), koji ima za cilj da pridobije ili zabavi auditorijum (Šešelj, Čanak), Vukove besede dosezale su najteži, treći stadijum, tzv. “veličajno-strasni” ili uzvišeni stil (genus grande). Ovaj stil teži da pokrene, sačinjavajući emocionalne podsticaje, i tako omogućava besedniku da upravlja masom, izazivajući njene reakcije, podstičući je da razmišlja i dela u određenom pravcu. Ovo je osobenost samo najboljih majstora retorskog zanata. Ima tu, istina, možda previše istorije i osvrta na promašene događaje i situacije, ali Vukovi govori nikada nisu oskudevali dramaturgijom. U jednom vremenu nabijenom represijom, podelama, moralnom i ekonomskom krizom, Vuk je znao da na pravi način, poput dobrog majstora svog zanata, začini govore onom merom patosa, koji će pokrenuti mase, ustalasati stereotipe i uticati na političko sazrevanje duhovno opustošene nacije. Taj proces sazrevanja išao je sporo, po mnogim ocenama traljavo i sa zastojima, ali ostaje da je Vukova zasluga na tom putu značajna.
I danas se, naročito među Vukovim neistomišljenicima, najčešće citira njegova izjava s početka političkog poslanstva: “Kad SPO dobije vlast, svaki onaj ko u ruku ovom Raškom zemljom stegne turski barjak, ustaški barjak, albanski barjak, ili bilo čiji drugi državni barjak, sem srpskog – ostaće i bez ruke, i bez barjaka.”
Na Prvom svetskom saboru SPO, pred same izbore 1990, Vuk će opisati poziciju srpskog naroda, književnim rečima: “Stešnjen neprijateljima, izdan od svojih, svuda ponižen i progonjen, u kući bez kuće, u miru bez mira, na njivi koja mu je oteta, u crkvi koja mu je oburvana, u grobnici koja je preorana i neobeležena…”
Ali bilo je tu i kratkih vojničkih govora. S balkona Narodnog pozorišta u Beogradu govor je sažet i kratak, gotovo vojnički: “Junaci! Neka da Bog da danas svane sloboda našoj Otadžbini. Neću da vam pričam o tome šta se sve od jutros zbivalo. Svi smo se probijali kroz iste policijske obruče i pokazali da nema obruča koji danas nećemo slomiti!”
U istoj, devetomartovskoj, besedi Vuk napetost događaja postiže: pojačanjem pomoću retorskog silogizma: “Mi ne demonstriramo protivu organa vlasti, mada njome zadovoljni nismo, niti protivu izbornih rezultata, mada u njihovu istinitost ne verujemo. Mi samo hoćemo da petorica televizijskih urednika odu.”
Samo tri dana kasnije, 12. marta, pošto je pušten iz pritvora, Vuk zvuči poput sv. Ilije Gromovnika: “Proklet neka je onaj koji je devetoga marta vojsku i policiju poslao na ovaj grad!”
Iz zatvora, 1993, Vuk nastavlja u, sada, novozavetnom stilu: “A što se tiče onih koji su u policiji onako krvnički propuštali kroz palice, kundake, čizme i pesnice moju Danu i mene – sve im je oprošteno. Opraštam najiskrenije, kao Hristos na Golgoti…”
Vuk, u najboljem maniru baroknog končetizma o svojoj sudbini u Miloševićevom zatvoru govori slikovito: “Vratiće me među pacove, u samicu koja nalikuje grobu, i tu me nasilno održavati u životu, pomoću sondi i infuzija.”
Kako samo dramski, dinamično i privlačno izgleda sučeljavanje Miloševića i Draškovića nekoliko dana pred deveti mart 1991. godine. Milošević, u svom stilu, lukavo, levantinski, preko medija poručuje Draškoviću, kako mu ne pada na pamet da dâ urednike televizije, koji mu tako verno i dobro služe. Na to Vuk, pomalo naivno izazvan, odgovara lakonski: “E daćeš, daćeš!” I zaista, sva rečitost napetosti i sukoba vlasti i opozicije, levice i desnice, nevernika i verujućih stala je u tom jednom, Srbima dobro poznatom arhetipu iz turskih vremena, inatu, i toj kratkoj lakonskoj rečenici: “Daćeš, daćeš!” Ništa Srbe ne može tako silno, tako brojno i iznenada da podstakne na akciju kao inat. To jedno “Daćeš, daćeš!” je i prkos i podsticaj i sokoljenje, i uteha. I uistinu, dan-dva kasnije, na glavnom beogradskom trgu bilo je više sveta nego ikada u istoriji ovoga grada.
Vuka Draškovića, političara, nije krasila doslednost. U otvorenom pismu Dobrici Ćosiću, koje prenosi beogradska Politika od 31. jula 1991, on zaključuje: “Srbi i Hrvati, posle ovoga rata, moraju da se razgraniče. Ni Knin ni Borovo ne može više ni u jednom miru biti u sastavu hrvatske države.”
Samo pet godina kasnije, u pismu predsedniku međunarodnog krivičnog tribunala za ratne zločine Antoniju Kasezeu Vuk kaže: “Pravnik sam po obrazovanju, književnik po zanimanju, a od 1990. godine vodim SPO, najveću demokratsku i antiratnu stranku.” Kako je Vuk video Knin i Borovo izvan hrvatske države, a da to ne izazove rat, ostaje, međutim, nerazjašnjeno.
Vuk ume da povuče lepe metafore. Kada opisuje čemernu situaciju pod sankcijama, on će je oslikati sledećim prenesenim značenjima: “U izbeglištvu su nam čak i aerodromi. Naši Surčini su u Pešti, Sofiji, Temišvaru. Bližih nemamo. Na Surčin, koji je kraj Beograda sleću i sa njega poleću samo čavke…”
U govoru pred narodnim poslanicima Skupštine Srbije Vuk govor završava takođe poređenjem, ali i ironijom: “I da završim. Ima crne simbolike u činjenici da je sutradan po upadu policije u ovu Skupštinu, u Centru “Sava” osnovan crveni JUL – kao da je Srbija Glupi Avgust!”
13. maja 2000. Vuk koristi figuru ponavaljanja, anaforu (repetitio), želeći pri tome da pojača efekat besede: “Ubili su nam Veska…Ubili su nam Zvonka, Gagu i Vučka. Njihove ubice znamo(…)” Sve dobija dramsku dinamiku, kada okupljeni svet na to kliče: “Ustanak, ustanak!” Ima nečeg zavodljivog u Vukovom odgovoru na gladni vapaj masa. Te reči su dvoznačne. One stišavaju strasti, a ne protivureče gomili, već plove na talasima narodnoga gneva: “Oteraćemo ih na izborima, samo ako izbori budu demokratski, ako prestane teror nad narodom, nad medijima, nad pravosuđem, nad studentima. Ako ne bude tako, biće kako biti mora!” Poslednja rečenica je ubitačna, jer je ona ne samo pretnja, već i mirenje sa neumitnim, neka vrsta Objave koju govornik samo obznanjuje. Vuk je, zapravo, tu samo da se nemoćno složi pred zahtevima masa, jer je volja narodna iznad svih volja; a bujica, tog i takvog narodnog gneva jača je od bilo kakve sile vlastodržaca.
Tada su već svi znali kako mora biti. Vuk je, samo tri dana kasnije, sažeo sve u jednu rečenicu: “To znači da je Ravna Gora, koja traži ustanak, u pravu i da svi moramo da se pobunimo, da ustanemo protiv njih.” Inteligentni Milošević znao je da je gnev i nezadovoljstvo u narodu ogromno. On je počeo da širi glasine o mogućem građanskom ratu, čime je u pokeraškoj partiji sa onima koji su hteli da ga izbace iz vlastodržačkog sedla, na sto bacio poslednju kartu: svaki je mir, makar to bio mir iza koga ja stojim, bolji od stanja građanskog rata, svih protiv svih, u koji po nagovoru drugih srljate.
Kasnija dešavanja će pokazati da je ovaj adut, ipak, bio nedovoljan da bi Milošević ostao na vlasti. Zapad je korumpirao najpouzdaniji oslonac Miloševićeve politike, njegov aparat prisile. Niži pripadnici nomenklanture su potkupljeni novcem, viši indulgencijama (otkupom greha), najviši obećanjem da se neće dirati u njihovu imovinu stečenu lopovlucima i pljačkom u smutna vremena.
Kakva je tu uloga Vuka Draškovića? I ne tako velika, ali i ogromna. Vukove besede nisu srušile Miloševića, možda su ga čak učvrstile u vlasti, ili bar pomogle da tvrdoglavi vlastodržac preozbiljno shvati silazak sa vlasti, kao biti ili ne biti. Ipak one su uticale na promenu svesti prosečnog srbijanskog birača. Ispada na kraju da je Miloševića zbacio Zapad, slabeći zemlju, a da je uloga Vuka Draškovića u tome bila samo prosvetna, da širi svest o nekakvoj boljoj Srbiji, koja će doći čim diktator padne.
Bez obzira na taj i takav mali značaj ovih beseda, njima je svedočilo mnoštvo sveta. A Vuk je znao da izvuče iz prosečnog srpskog slušaoca ono što je ovaj i voleo da čuje, onaj stari, prašinom prekriveni arhetip. Možda je i taj prosečan Vukov slušalac imao baku, negde daleko, u Hercegovini, ili gde god, koja je znala lepo da pripoveda: o caru Lazaru i Milošu Obiliću, o kosovskoj tragediji i koječemu još…
Možda su se, s Vukovim besedama, bake susrele u nama..? Otuda su ove besede tako lepe…
Vladan Stanković
THE PORTRAIT OF AN ORATOR: THE KING
OF STREETS AND SQUARES
Summary
Vuk Drašković by his orator’s appearance marked the Serbian political rhetoric of the unfortunate 1990s. Thus he can be given the title of the King of Streets and Squares. By his over-elaborate style, full of epic metaphors, and symbols he introduced something new and fresh in the political scene of Serbian post-communism. Vuk knew how to say what an average Serbian listener wanted to hear, that is the old arch-type covered with dust. In a time full of repression, divisions, moral and economic crises, Drašković knew how to spice a speech with the right measure of impression which will move the masses, stereotypes and influence the political maturity of a spiritually barren nation. This process went very slowly, according to many estimations went badly with interruptions. However, it remains that Drašković’s contribution on this road was very significant.
Key words: political speech, orator, king of streets and squares, average Serbian listener, eloquence.
JEDINO VUK !!!!!!!!!!!
UZ VUKA ZAUVEEEEEEEKKKKK!!!!!!!!!!!!!!!!!!!