Pledoaje za drugačije čitanje Dostojevskog
Autor: Dejan A. Milić
(Ljubomir Prelić, Zločin i kazna – zaboravljeni rukopis, “Narodna knjiga”, Beograd, 2005)
Nesvakidašnja i intrigantna zamisao autora romana “Zločin i kazna – zaboravljeni rukopis”, Ljubomira Prelića, da preseče tok radnje originalnog romana Fjodora Mihailoviča Dostojevskog i da vešto vodi radnju do drugačijeg epiloga od onog koji je zamislio ruski klasik, učinio je štivo koje je pred nama veoma primamljivim za čitanje.
Iz reči narcisoidnog, pohlepnog i ostrašćenog Kneza, jednog od Prelićevih junaka, saznajemo za mogući ugao gledanja epiloga romana F. M. Dostojevskog kao donekle konvencionalnog i neočekivano neefektnog u odnosu na opštu uzavrelost celokupne konstrukcije samog dela. Toga radi, u romanu Ljubomira Prelića, Knez poručuje od Pisca da za njega napravi alternativni – drugačiji kraj romana, pošto ga prethodni, kao mecenu i čoveka od visokog ukusa i visokog prohteva, a neobdarenog moralnim skrupulama, ne zadovoljava.
Pisac, uz određeni umetnički napor i unutrašnje protivljenje ovakvom zahtevu Kneza i mecene, ipak napiše alternativni završetak sopstvenog romana koji odnosi Knezu, ali rukopis, prema uvodnom delu romana Ljubomira Prelića, biva izgubljen u kasnijoj revolucionarnoj pometnji u Rusiji.
Alternativni nastavak romana “Zločin i kazna“, koji je pred nama, locira radnju u Veneciji, kuda se, bežeći od pravde, Raskoljnikov, finansijski pomognut od udvarača sopstvene sestre, uputio kako bi izbegao progon u Sibir. U Veneciji, suočen s blještavošću evropskog glamura, duha, ali nadasve materijalizma i lihvarskog principa, sreće budističkog, kalmičkog sveštenika, koji je na proputovanju, i preko koga saznaje za osnovne poruke i postulate budističke vere.
Istovremeno, Prelićev roman prati i zbivanja u Rusiji, zbivanja s porodicom i poznanicima Raskoljnikova, te se ta dva paralelna toka prepliću dolaskom udvarača Raskoljnikovljeve sestre u Veneciju, u kojoj u međuvremenu Raskoljnikov nastoji da na veoma poseban način razreši svoje unutrašnje konflikte, to jest, pokušava da opozove greh koji je počinio u Rusiji ponavljanjem istovrsnog postupka, ali sa sasvim suprotnim efektom.
Suočavanje principa Zapada i Istoka u rečima i ponašanju budističkog sveštenika, njegovim monolozima i razmeni mišljenja sa Raskoljnikovim na stepeništima venecijanskih bogomolja, predstavljaju možda najinteresantniju i najdublju srž romana, na refleksivnom planu, a očigledno da je naklonost autora u većoj meri pomerena prema kontemplativnom i intravertnom svetu Is-toka i prema individualnom naporu kao jedinom načinu za moguće samoostvarenje u odnosu na princip religiozne podređenosti i povodljivosti Zapada.
Venecija kao pozornica zbivanja, već sama po sebi veoma slična pozorišnoj kulisi, u romanu je predstavljena na veoma pitoreskan, emocionalan i plastičan način, neodoljiva u svojoj lepoti, zavodljiva, mistična, zlokobna, sumorna, zamka ljudskih strasti, sudbinski privlačna kao i svaki porok.
U svom bekstvu od sopstvene sudbine, u svom bekstvu od ispaštanja i kazne, Raskoljnikov saznaje da od ispaštanja nema bekstva, ali upravo u epilogu romana Ljubomira Prelića dolazi do one katarze, koja je očigledno i bila motiv za pisanje ovog romana i koja svojom snagom, uverljivošću i prosvetljenošću glavnog junaka dostiže zaista emocionalni i moralni efekat, koji u punoj meri opravdava ovaj nesvakidašnji i smeli umetnički napor.
Ta Raskoljnikovljeva katarza biva postignuta na jedini mogući način – trenutkom prosvetljenja, saznanjem da su sva bića jedno, da je sudbina nedeljiva, da se činjenjem zla drugom u suštini nanosi zlo sebi, da je svest o individualnom, u suštini, varka i lažna pregrada između sebe i okruženja, te da nijedan čin i nijedna misao ne ostaju bez eha i da sve ima svoju cenu. Takođe, kraj romana predstavlja veoma uverljivo prožimanje i poklapanje moralnih poruka hrišćanstva i istočnih vera, među kojima, posebno s moralnog aspekta, gotovo da i nema bitne razlike.
Roman koji je očigledno imao i značajne filozofske ambicije pisan je, začudo, na veoma pristupačan i komunikativan način, uz efektno korišćenje dijaloga, što se verovatno duguje činjenici da je Prelić već objavio više romana, ali i činjenici, da je bio autor više nagrađenih radio-dramskih tekstova.
Kvalitet romana predstavlja i naglašeni smisao za dinamiku i priču, tako da se celokupna radnja prati s velikim interesovanjem.
Uvodni deo romana, koji po dužini tek nešto malo zaostaje za ključnim delom, predstavlja u prvom licu jednine ispričanu priču Pisca, Rusa, koji objašnjava kako je i zbog čega bio prinuđen, uprkos svojoj unutrašnjoj nesaglasnosti, da postupi po zahtevu mecene, Kneza, i napiše drugačiji kraj sopstvenog romana. Uvodni deo, u kome se eksplicitno ne govori da se radi o samom Fjodoru Mihailoviču, očigledno aludira upravo na tog poznatog pisca. Taj uvodni deo, koji je, po zamisli samog Prelića, trebalo da ima sekundarni značaj, na momente, snagom ispričane priče ide u korak sa osnovnom pričom, a katkad je i nadvisuje.
Ovaj roman bi već zbog svog provokativnog istupa, kako u naslovu tako i činjenici da preseca tok radnje Fjodora Mihailoviča i nudi drugačiji kraj na umetnički ubedljiv i ambiciozan način, svakako mogao biti potencijalno interesantan i prevodiocima i privući pažnju strane čitalačke publike.
Najzad, ovaj roman svakako može imati još jedan pozitivan efekat. Naime, siguran sam da će svako ko roman pročita, gotovo sigurno osetiti potrebu da ponovo iščita originalno delo F. M. Dostojevskog, te da na taj način proveri reči Kneza iz Prelićeve knjige o tome da je ovaj sjajni i neponovljivi roman ruskog klasika ipak ponudio donekle trom epilog, koji nije u punoj meri u skladu s napetom radnjom, koja kraju prethodi.