Otpor kao sudbina
• Kada ste tačno bili predsednik NUNS-a?
Bila sam… Sad ću vam reći, do februara… Od 2000. do… Čekajte. Ne, ne. Od ‘99. do februara 2002. Dve godine traje mandat. Do 2001. ili 2002. Ne znam. Moram da pogledam.
• Onda se glasalo za Vas. Kad je onda počeo Vaš angažman u NUNS-u?
Ja sam osnivač NUNS-a. I NUNS je nevladina organizacija, jer novinari koji nisu podržavali Miloševićevu politiku iščlanili su se iz ovog državnog udruženja. Nas 100 je bukvalno organizovalo NUNS, a postojao je i Medija centar. To je već počeo da pomaže Soroš, Soroš fondacija. Ne znam kada smo se mi osnovali… Ne, ne. Mnogo ranije. Mi smo se osnovali ‘94. ili možda čak i ‘93… Zato što smo hteli da se profesionalno udružimo i da vidimo načine na koje ćemo se suprotstaviti režimskim novinarima. Znači, morali smo da imamo svoje, posebno udruženje. Svi smo mahom bili bez posla i radili smo 10 tezgi – govorim o na- šem članstvu, tako da nikada nismo imali članarinu – ni dan-danas, jer smo već bili proganjani. Tu su mahom bili novinari koji su najviše značili, a istovremeno su bili bez posla. Svi novinari koji su nešto značili i u Srbiji i u Jugoslaviji, dobili su otkaze, samo su poslušnici ostali kod Miloševića.
• I onda je NUNS sarađivao sa sindikatom “Nezavisnost”?
Tako je. Onda je posle toga stvoren sindikat “Nezavisnost”. Onda su NUNS i sindikat sarađivali oko nekih ključnih stvari vezanih za strategiju promena. Recimo, kada smo imali proteste, onda nam je sindikat donosio razglas. Onda je sindikat preko svojih kanala i građane. Kasnije su se našim protestima, koji su bili novinarski protesti protiv zakona o informisanju, priključivali i građani. Znači, mi smo nedeljno imali proteste. I dovoljno je da nedeljno bude vest u nekim medijima, da neka TV prenese, mi smo već nešto uradili. A, dovoljno je da prođe pet ljudi u gradu, vidi, pa se glas prenosi… ali samo u početku. Posle ne…
• NUNS se finansirao od članarine?
Nije samo članarina. Razne donacije. Na primer, kad su hapsili novinare – uhapse novinara, onda ja – šta ja mogu kao predsednik NUNS-a? Nemam pare. Šta ja mogu da uradim? Znači, idem bukvalno sa šeširom. Idem kod Miljenka Derete i kažem: “Daj mi koliko imaš!” Kod Biljane Vučo u JUKOM: “Daj mi koliko imaš!” Po nevladinom sektoru idemo i skupljamo pare da bi čoveka tu noć oslobodili. Završi u zatvoru, pitanje je da li će živ izaći, šta će biti s novinama. U našim prvim dosijeima imenovali smo donatore i tačno koliko su dali para, pa su nas posle oni molili: “Nemojte, to će nas uništiti zbog finansijske policije”. Kao što znate, platni sistem nije radio, svi građani države su švercovali. Držali su devize pod krevetom. Nisam ja mogla da skupim od vas i još pet ljudi pare da bih spasla kolegu i onda stavim pare u banku, a onda mi ova iz banke kaže da nema para, potrošene pare, dođi za tri meseca, a čovek u međuvremenu umro ili bilo šta drugo, jer mi smo davali i socijalnu pomoć, kupovali lekove. Dobar deo funkcija sindikata “Nezavisnost” smo preuzeli na sebe dok sam ja bila predsednik. To je to.
• Da li se VIN u početku isto finansirao od Soroš fondacije?
Kako smo se finansirali? Soroš raspiše konkurs, vi ponudite projekat, prođe vam projekat. Posle je došao švedski Helsinški odbor i otvorio kancelariju. Raspiše konkurs, vi ponudite projekat, prihvati vam – ne prihvati. Došao je “USAID”, raspiše konkurs… Nisam ja išla po ambasadama i skupljala pare. Nego na najnormalnije fondacije nevladinih organizacija, koje postoje svuda u svetu, konkurišete. Recimo, dugo nisam konkurisala kod PRESS NOW-a, koji je bio jedan od najmoćnijih. A prve pare smo dobili na konkurs koji sam ja otkrila na sajtu, od Američkog medija centra. Dakle, mi čak ni prve pare nismo dobili od Soroša, jer smo uložili svoje pare. Kuću na moru prodali… Miša Pejić nešto svojih para i ja nešto svojih. Onda smo videli taj sajt, konkurisali smo, nismo verovali uopšte da ćemo dobiti i onda smo obavešteni da ćemo dobiti pare. U to vreme, to je za nas bila abnormna cifra. Naravno, nikada tu cifru nismo dobili i onda smo shvatili da nas neko “mulja”. Onda smo rekli da ćemo poslati to pismo u američke medije, jer su nam javili kao raspala se fondacija. Znači, nekome je bio potreban naš faks tamo i ko zna šta bi bilo s tim parama, ali tek pošto su oni rekli: “Da, biće para. Sve je OK. Čestitamo.” Ali, raspalo se. Kad sam ja napisala to pismo, onda su rekli: “Ne, ne. Ostalo je, ali ne može da bude ta cifra. Biće upola manja.” Ali, ta cifra je nama pomogla da radimo prvu godinu. I onda se desio prvi veliki susret medija i medijskih centara u Sloveniji. Pozvani smo od Slovenaca i tamo je bio gospodin Stone. Mi smo, naravno, na kraju napisali: finansiran od pomoći te i te. Tu smo napravili i mali film o sebi, prezentaciju i stvarno je bio perfektan. Tu je bilo dosta ljudi sa eksjugoslovenskog prostora. Mnogi su plakali kad su videli taj film – profesionalci, kolege. Odjednom je ustao jedan čovek: “I’m Mister Stone. I’m so proud. I supported with my organization. This project…” I tako sam čoveka lično upoznala. Posle sam saznala – stvarno se taj AMO zatvorio, ali je on bio fantastičan tip. On je bio medijski čovek.
• Kako je bilo raditi tokom NATO bombardovanja?
Ne, mi nismo radili. Što se nas tiče, važio je bio Zakon o radnoj obavezi, da mora da se radi. Tada su pretili iz Miloševićevih kancelarija da će onaj ko ne bude radio za vreme bombardovanja, jer je ustanovljena cenzura, biti zabranjen. I mi smo doneli odluku da ne radimo, jer ja da radim, da meni neko cenzuriše tekst ili film – to ne dolazi u obzir. Primera radi, Mreža je radila i pet puta je nosila svoje priloge i cenzura im to nije pustila i onda su i oni prestali da rade. Znači, nijednom se nisu emitovali. Tako da smo mi bili ovde, u Beogradu, bili smo svedoci svega što se dešavalo, pošto nam je TV tu, prvi smo objavili tu priču o žrtvovanju zaposlenih radnika u vreme bombardovanja, jer Milošević je direktno žrtvovao svoje ljude da bi imao žrtve, da bi ponovo imao samilost svojih stanovnika. Mi smo objavili priču o “Dragiši Mišoviću”, bolnici koja je pretvorena u vojnu jedinicu, jer je tu bila vojska sa haubicama i svim onim, gde je takođe poginulo mnogo vojnika, a nije se znalo, jer se to zataškavalo. Tako da mi nismo prihvatili da radimo, nismo prihvatili radnu obavezu i nismo prihvatili da radimo pod cenzurom. Eto.
• Gde vidite odgovornost za NATO bombardovanje ‘99. godine? (Ko je odgovoran za NATO bombardovanje ‘99. godine?)
Ja ne podržavam bombardovanje, jer ne mislim da se bombama uvodi demokratija, ali istovremeno vidim ključnu odgovornost na strani Miloševića. On je čovek s kojim se nije moglo razgovarati i da nije bombardovan, pitanje je šta bi bilo.
• Da li je ista stvar i sa ratom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini?
Apsolutno. Srbija je najveća zemlja na području bivše Jugoslavije. Najmnogoljudnija zemlja i imala je vojsku. Drugi nisu imali vojsku i Milošević je računao na to. I drugo, mnogo Srba je živelo u susednim republikama. Izvinite, u Hrvatskoj je živelo 600.000 Srba, sada ih nema ni 80. Poubijano, pobegli u druge zemlje i preselili se ovde, gde se manje osećaju svoji nego tamo gde su rođeni i gde njihove porodice žive 300 godina. Prema tome, Milošević je apsolutno, s moje tačke gledišta, najodgovorniji za rat, zato što je bio šef države u tadašnjem savezu država, zajednici država, najmoćnije države – na to je računao, da će silom nešto uraditi i sila mu se vratila preko NATO bombardovanja. Pa i Amerikanci su bombardovali Drezden i Berlin. Morali su. Tako da ja lično ne volim što stradaju civili i ne volim što je i tu bilo igranki i bilo je propagandno-huškačkog novinarstva. Mogu da vam ispričam čitavu priču šta je radio BBC ili Sky News, ali ja neću da razmišljam o nekom drugom – za mene je šef moje države najodgovorniji. Eto, to je ključ priče.
• Kako ste doživeli 5. oktobar? Znam da ste vodili program na RTS-u.
Pa, što se 5. oktobra tiče, mi smo odmah znali da će 5. oktobra da se reši stvar, jer smo imali informacije šta se sprema u celoj Srbiji i svi su bili pripremljeni na obračun – to je bilo jasno. A ja sam hrabrila moje, mi smo bili u redakciji – 4-5 ekipa je sve to pratilo i ja sam sve moje kolege hrabrila: “Moramo brzo da radimo, jer ćemo se večeras emitovati na državnoj televiziji.” Oni su se svi na to smejali i stvarno, u jednom trenutku, moj kolega Rade Veljanovski je sa mnom razgovarao. On je već bio gore u televiziji, njih troje-četvoro iz Nezavisnog sindikata, pošto je on i partijski lider – on je u stranci Žarka Koraća. On kaže meni: “Samo brzo dođite s filmovima. Brzo dođite, jer čujemo da vojska ide na nas.” Vi znate gde je TV, znate kroz kakvu šumu se prolazi? Pojede vas mrak dok ste rekli britva i to je za mene bilo normalno da idemo. E, sad, posle sam razmišljala, pošto je s nama bilo dvoje-troje mladih novinara i pošto smo poneli kompletnu opremu – kompletno sve – znači, nismo znali čime TV raspolaže – filmove, opremu za emitovanje, sve. S dvoja kola smo otišli gore. Išao je reditelj, asistent, dva mlada novinara, dva urednika – potpuno cela ekipa. Posle sam razmišljala – zamislite da je stvarno došla vojska i da se desilo nešto tim mladim novinarima? Ja bih celog života osećala krivicu. Znači, ja sam impulsivno postupila. A, trebalo je da budem mudrija kao stariji kolega.
• Vi ste dnevno emitovali Vaš program tokom izborne kampanje 2000. godine?
Tada je bila čitava ideja. Ideja je bila prsten oko Jugoslavije, informacije, satelitski, Veran Matić i B92. Preko satelita će Srbija da vidi, tako što će da usmeri svaki televizor. Jedino je mala mana bila što je satelit bio u Bosni i što postoji granica koju kasete moraju da pređu. I pošto smo mi znali da te kasete neće proći granicu, da će to Miloševićeva policija da zaustavi, mi smo nastavili da radimo isto što smo radili pre, samo što smo radili Dnevnu hroniku svakog dana pola sata i dnevno slali, tako da smo mi bili jedan, jedini program koji se u to vreme emitovao po lokalu, a u Beogradu smo se emitovali u Medija centru, gde su dolazili ljudi. Publika je dolazila na naše filmove, a s drugih su odlazili, jer su to bili zastareli materijali. Naprosto, stari. I onda je u to vreme Đinđić ukapirao koliko značaj imaju naše hronike. Mi smo ih zvali izborne hronike i onda je on zvao ljude koji su dolazili. Dakle, pored tih 30 televizija na koje smo mi slali materijal, onda je dolazio on, kopirao naše mastere u još ne znam koliko i slao u sva mala sela. Mi smo u to vreme imali dnevni studio i, verujte mi, svako od njih je dolazio bez problema, jer smo hroniku koncipirali tako da je imala deo – predsednički izbori, parlamentarni izbori, znači opozicija DOS, NVO – znači OTPOR i maltretiranje policije. Znači, tri segmenta i uvek smo imali po nekog gosta iz svake oblasti, dva voditelja su radila i mnogo filma. Večernje događaje od uveče mi obradimo i idu sutradan, a ostali filmovi su kasnili po tri-četiri dana. Održana je neka konferencija u 14 časova, saopštavanje nekih predizbornih rezultata ili akcija, ne znam. Mi odemo, a sklapamo emisiju u 2. Znači, kao da je živa emisija, s gostima, sve. S filmovima, s onim što smo obradili prethodne noći. A, mi pošto nam je kasno, tražimo: “Šta će biti na konferenciji za štampu? Dajte nam izjavu!” Pa, onda snimimo u 10. Znači, takve smo morali da imamo veze da sve što se dešava u Beogradu, da završimo do dva sata, da bi što više filma, tih događaja, tih susreta opozicionih lidera s građanima, tih poruka, došlo što dalje. Tako da su naše hronike doprinele dosta informisanosti ljudi, a time i demistifikaciji Miloševićevog režima, a time i njegovom padu.
• Da li su do tada Vaše emisije išle svake nedelje?
Ne, ne. Mi uvek idemo nedeljno, ali smo u jednom periodu imali dva sata nedeljno. Znači, jedan magazin, jedan talk-show, pa onda posebnu akciju “Stop nasilju”, protiv Šešelja, 15-minutnu, to smo svi radili. To je NUNS pokrenuo. Po studijima – jedan dan Mreža, drugi dan mi, treći Studio B, četvrti ANEM i to je svuda slano. Pa smo radili posebno “Školu demokratije”, “Rečnik demokratije”, što je takođe posebno rađeno. Pa smo radili posle 5. oktobra “Lex u pleks”.
• Da li ste 5. oktobra bili voditelj?
Nisam. Ne. Nikada ja nisam bila voditelj. Voditelj je bila naša koleginica iz VIN-a. Prvi voditelj u novoj TV je bila naša koleginica. Mlađa koleginica, ali ja nisam bila voditelj.
• Čula sam da ste Vi npr. pozvali g. Grujicu Spasovića da gostuje na RTS-u 5. oktobra?
A, ne. Ja sam pozvala sve moje kolege. Mi smo se svi smenjivali. Ostali smo celu noć u studiju. Ja sam bila urednik… Bila sam tada urednik cele TV. Mene su naterali tada da potpišem da ću tu noć biti glavni urednik, a ja sam s TV otišla kao zamenik glavnog urednika Informativnog programa. Znači, to sam potpisala mislivši da će to biti tu noć. Onda sam ujutru zvala da dođu nove ličnosti za jutarnji Dnevnik – zvala sam Grujicu i Žareta Papića. I došla su obojica. Grujica kaže: “Ne mogu. Umoran sam. Kasno sam legao.” Ja kažem: “Pa ni ja nisam spavala. Dolazi ovamo da te ne čekam.” Ja sam ga zvala kao glavni urednik. U to vreme, ovi što su radili u TV, ono malo što je ostalo – kasnije se priključivalo, oni nisu znali ni imena opozicionih lidera, nisu znali da postoji BETA agencija, FONET agencija, ništa. Prosto su bili ljudi… Neznalice.
• Zašto se dogodio 5. oktobar baš 2000. godine?
Pa, zato što prethodni mitinzi nisu uspeli. Najpre, nisu uspeli zato što ih je u ključnom trenutku SPO napustio i stvarno je bilo teško pomiriti dok je bila koalicija ZAJEDNO jednu građansku opciju s jednom nacionalističkom, četničkom. Ja nemam ništa protiv da se ponovo govori o istoriji, da se kaže da su i partizani napravili greške i da su i četnici bili rodoljubi, ali većina četnika su bili ratni zločinci i to ne po ocenama Tita, nego saveznika. Prema tome, tu su stvari vrlo jasne. Ta struja i dalje postoji i jaka je. I ta koalicija je propala i pokazalo se da je Vuk mnogo sarađivao s Miloševićem i da ga baš i nije mnogo interesovala Srbija, što se i sada pokazuje. Postoji užasna sujeta među liderima i ja moram da priznam da je Vesna Pešić odigrala veliku ulogu, ali je kasnije tu najteži kolač preuzeo Đinđić. Ja mogu da imam primedbe na politiku koju je vodio, ali to je prvi lider u Srbiji koji se odrekao svog ličnog interesa i vodio kampanju da pobedi jedan kandidat, a to je Voja Koštunica. Prema tome, kad to neko uradi, onda može da mi priča protiv Đinđića. To je vrlo bitna stvar, koju ljudi zaboravljaju. To je prvi lider koji nije bio sujetan, svu tu kampanju izneo je na svojim leđima. Nije spojio ni 100 dana, već ga je Koštunica rušio. Ja spadam među one koji ne podržavaju Koštuničinu politiku. Njegovo je pravo da se zalaže i njegov program je takav, ali zbog njega mi kasnimo godinu dana s tranzicijom i zbog njega smo sada ovde, u kriznoj godini, u najtežoj situaciji, s mrtvim premijerom. Vi znate onu čuvenu rečenicu – koja je razlika između Đinđića i Koštunice? Zato što jedan hoće da napravi od parlamenta crkvu, a drugi kazino. To vam je to. E, pa između crkve i kazina, ja ću se ipak opredeliti za nešto što je modernije, brže, ide napred.
• To je sad hipotetičko pitanje: Da li postoje stvari (do 5. oktobra) koje bi vi, iz sadašnjeg ugla gledano, drugačije, bolje uradili?
E, sada, da vam kažem. U profesionalnom smislu ne, ali bih sebi uštedela da nisam toliko vremena provela s nekim ljudima. Ja nemam ništa protiv toga da neko ima različito mišljenje od mene, ne slaže se sa mnom, ali kada vidim da to neko radi zato što nema sopstveno mišljenje, nego zato što je to u nekom trenutku korisno, a to kasno saznam!? Samo bih malo kritičnije birala prijatelje i to bi jedino menjala. Što se tiče mog profesionalnog rada, apsolutno sam zadovoljna i to je ono o čemu sam stalno razmišljala, pogotovo kada sam bila mlad novinar i kada sam postala majka, imala decu, koja su prošla sa mnom veoma težak period i to u ovoj groznoj državi, uvek sam razmišljala, bitno je da se i one mene ne stide, da ih ja mogu pogledati u oči slobodno, da sam uradila sve da žive u boljoj državi. Tako da s te strane nemam šta sebi da zamerim i ja mogu mirno njih, i one na političkoj sceni, i one koji su propali, da gledam u oči bez straha, jer sam uradila šta sam mogla. To je, u stvari, građanski otpor. Dakle, ja sam bila u građanskom otporu i u vreme Broza, kada sam smenjivana, kada sam objavljivala komentare kao urednik, koji se nisu sviđali rukovodstvu, pa sam smenjivana, ali tada je takvo vreme bilo, pa me smene, suspenduju me, ali nisam gubila posao. A kod Miloševića sam izgubila posao, izgubila državu, izgubila gomilu prijatelja, ali sam zato dobila na drugoj strani.
• Kako je ta suspenzija funkcionisala? Vi ste bili suspendovani na par dana?
Recimo, suspendovali su me kad sam objavila komentar Jelene Lovrić u drugom Dnevniku. Bogami, suspenzija je bila tri meseca. To je bilo ‘87/‘88. i ‘88/‘89. Još sam tada bila urednik… Da radim protiv države, objavljujem neprijateljski tekst koji kritikuje srpsko rukovodstvo na srpskoj TV. Kako imam pravo na to?!… Pa, jeste. Milošević je došao ‘87, ali je zajednička država još funkcionisala, zajednička JRT je još funkcionisala, zajednički programi su još postojali izvesno vreme.
• A pre Miloševićeve vladavine niste nikad bili suspendovani?
Pa, jesam. Na radiju sam suspendovana, kada sam napisala prvi komentar da sam protiv Zakona o udruženom radu, da on rasparčava, a to je bila glavna ideja – da rasparčava privredu, da je katastrofa. To je ona priča – ZUR, Zakon o samoupravljanju. Suspendovali su me i nisam pisala komentare oko tri meseca, što mi se odražavalo na platu, a kad ste novinar, onda vam je vrlo važno. Pošto sam ja to vrlo rano doživela, meni je bilo važno da sačuvam svoj integritet.
Beograd, 4. jul 2003. Razgovor vodila
Silvia Nadjivan