Otpor kao sudbina
Gordana Suša
novinar, Beograd
• Zašto ste tokom studiranja 70-ih počeli da radite kao novinar na radiju?
Pa, stvar je vrlo prozaična. Naime, studenti novinarstva (mi smo bili prva generacija Fakulteta političkih nauka) imali su obaveznu praksu. Svi su trčali na televiziju ili u novine, a ja sam htela da počnem od u to vreme najbržeg medija – radija, i onda sam posle prakse ostala tamo da radim. Sve vreme studija sam radila, čak sam dobila neke nagrade i prve honorare. Imala sam sreću da je moj tadašnji glavni urednik insistirao na tome da prilikom svakog obnavljanja saradnje i ugovora o saradnji pokažem indeks. On je insistirao na tome da završimo fakultet i ja sam radeći na radiju i završavajući fakultet (bila sam već treća godina studija) radila to i onda je raspisan konkurs. Bila sam najpre primljena u radiju, i posle toga sam kao iskusan novinar prešla u TV.
• Zašto ste prešli na TV?
Prešla sam jer svaki mladi čovek želi da proba sve medije. Imam tu fantastičnu sreću što sam prošla kroz sve medije. Dakle, ja sam prošla radio-sistem, pa sam onda naučila TV – radio i televizija su veoma slični, zato što rade na minute i sekunde, a onda sam posle ‘90, posle ratnog raspada Jugoslavije, prešla u prvi nezavisni list – “Našu borbu”, u kojoj sam najpre radila kao komentator i izveštač, a posle i kao urednik nedeljnog izdanja… “Naša borba”, a “Borba” je tada bila prvi deoničarski list, prvi list koji se odvojio od one partijske države i partijske vlasti. Pošto smo vrlo brzo došli u sukob s vlastima, poništile su privatizaciju i deoničare i zbog toga smo osnovali list “Naša borba”. I onda sam, naravno, prešla u “Našu borbu”, kao osnivač.
• Kako je bilo raditi na radiju a potom na televiziji sedamdesetih godina?
Pravo da vam kažem, kad naučite posao, onda ni nema problema. Ja sam ipak osnove naučila u Radio Beogradu i imala sam sreću što sam imala odličnog urednika. Tu sam naučila zanat, a onda sam ušla u teme kojima sam se bavila. Uvek sam bila prevashodno unutrašnjopolitički novinar. Znači, morala sam da poznajem unutrašnju političku scenu i već kao radijski novinar sam odlazila u parlament, gde su se donosile odluke, gde je trebalo dosta znanja da najpre prevedete te papire, jer je pisano “drvenim”, tzv. socijalističkim jezikom. Naučila sam već tada da prevodim to i da moj iskaz bude jasan. Ta škola mi je pomogla da to prenesem i na TV kao znanje, s tim što mi je na TV bilo još i lakše, jer ono što ste na radiju morali da prepričavate, na TV je bila slika. To je bio izazov. Svaki mladi čovek želi da promeni više sredina. Mene podjednaka ljubav vezuje i za radio i za TV i za novine – press, ali iskreno rečeno, najmoćniji i najdalekosežniji je uticaj ipak preko TV.
• Kada ste primetili političke promene?
U vreme kada sam prešla na TV, još je postojao jedinstveni, jugoslovenski TV sistem. U to vreme, vrhunski događaji su bili kongresi Komunističke partije, Saveza komunista, ili zasedanja skupštine, gde su se usaglašavali stavovi tadašnjih republika (sada su to sve samostalne države iz okruženja). Onda se radilo i u TV pulovima, sa ljudima iz Slovenije i Hrvatske. Mi smo se svi znali i onda su se birali najugledniji novinari i oni koji su najbolje mogli da urade taj posao. Tako da sam ja vrlo brzo ušla i u tu ekipu, a ‘87. godina, kada je došao Milošević na vlast, kad je bila čuvena Osma sednica, i dan-danas mi je ostala u sećanju (znao si da se nešto mulja u Gradskom komitetu), jer je Milošević bio šef partije grada Beograda, a Ivan Stambolić njegov mentor, forsirao ga je, bio je predsednik tadašnje države. Onda su me, iako sam po svom zaduženju bila više vezana za federalnu skupštinu i parlament, tako da sam sa srpskim rukovodstvom isključivo tamo, u saveznom parlamentu sarađivala, onda su me ipak zvali da idem u Skupštinu Srbije, kao ispomoć, gde se dešavala ta čuvena Osma sednica. I pravo da vam kažem, meni je odmah, posle Miloševićevog govora, bilo jasno koju politiku vodi. Jer, on je tada održao govor nabijen nacionalizmom, podilazio je, udvarao se većini prosečnih Srba i građana Srbije svojom čuvenom pričom kako Srbija gubi u miru, a dobija u ratu, i bilo mi je potpuno jasno da ako ta politika pobedi, idemo u jedan težak period, što sam uostalom i rekla. Jer, u to vreme, mi smo u TV imali svakog ponedeljka sastanak redakcije. Na tom sastanku, glavni urednik i urednici su referisali šta je bilo, ali istovremeno smo kao novinari govorili šta je dobro, a šta ne, gde je bilo propusta, pohvaljivale su se neke rubrike ili kudile. I bilo je slobode u toj komunikaciji, ali to su bili sastanci na kojima vam glavni urednik kaže: “Sledeće teme. Glavne teme će biti te i te…” Prosto su nas usmeravali, jer je on imao superinformacije iz državnih vrhova i znao je da će doći na dnevni red ta i ta priča, ili neki bitan zakon, ili neka osoba. Ili, ako vam glavni urednik baš te ‘87. godine kaže: “Dešavaju se stravične stvari u Srpskoj akademiji nauka,” vi znate da će biti sednica, to moramo pratiti, tu najjači tim novinara mora da ide – e, to znači da se dešava velika frka. Na taj način su se usmeravali novinari, međutim, svaki novinar je osvajao svoju slobodu. Ja sam svoju slobodu osvajala sama. To je stvar lične osobine i karaktera. Pošto sam se uvek trudila da kažem tamo da nikada niko ne demantuje šta sam rekla, a cilj mi je da na TV prođe ono što je entrefilet i podnaslov u novinama i u tome sam uspela, da ne bude TV šarena laža, kao što je bilo pre mene. Ja sam se izborila za tu slobodu, tako da su i neke okolnosti uticale na to. Ja sam se uživo uključivala iz programa, pa niko nije mogao da me kontroliše, da mi izbacuje iz teksta bilo koji deo sadržaja. Što se mog iskustva tiče, postojao je samo jedan incident. Nije mi urednik govorio: “Izbaci ovo! Ubaci ovo!”
• Da li su te okolnosti bile povezane sa 80-im godinama, kada je novinarstvo moglo biti liberalnije?
Da vam kažem jednu stvar, od smrti Josipa Broza Tita do Miloševićevog dolaska, to su bili zvezdani trenuci novinarstva, ne samo u Srbiji, nego i u zemljama u okruženju. Sačuvan je deo zajedničkog programa, koji se emitovao na celoj mreži. Primera radi, nedeljom su se smenjivali dnevnici u svim sredinama i znalo se, na primer, prve nedelje je dežurna TV Beograd, druge nedelje TV Ljubljana, treće Zagreb, četvrte nedelje Skoplje, Sarajevo i, mislim, kompletno smo komunicirali na tom prostoru i istovremeno je postojala pozitivna konkurencija među studijima. Znači, trudili smo se da naša emisija bude bolja od njihove i, moram vam reći, u to vreme, ekipa TV Beograd, i novinarska i snimateljska, bila je jedna od najboljih. To ćete saznati ako budete aktere tih događaja pitali s prostora bivše Jugoslavije. To će vam i oni potvrditi. To je prvo. Drugo, ja sam bila urednik i magazinske, političke emisije, i takva vrsta emisija je emitovana četvrtkom u 20h, u prime time-u, iz 4 studija – uglavnom srpsko-hrvatsko područje se smenjivalo, sem Slovenaca i Makedonaca. Mi smo se takmičili, jer ako ja imam tu emisiju jednom mesečno i oni, a sve informacije su morale da se odnose na ceo prostor, sve rubrike, sve reportaže, svi događaju, razrada tih događaja – sve se odnosilo na sve. A, trudili smo se da bude i zanimljivo, da ne bude sve politička “žvaka”. Jer, nemojte zaboraviti da u to vreme, ako si predsednik Predsedništva države ili predsednik partije jedne jedine, da je samo tvoje pojavljivanje vest. A šta ćeš ti tu da kažeš, budući da su u to vreme političari zloupotrebljavali to, pa dođu u emisiju i ne kažu ništa, pa je to jedna dosadna, bezvezna emisija, koju niko živ ne gleda! Tada nije bilo merenja gledanosti, kao sada. A, mi smo se trudili da pravimo zanimljive i provokativne emisije, da otvaramo pitanja, tabu teme, i da to onda još vizuelno, znači televizijski odradimo super. I moj magazin je bio super, po oceni svih studija – i najbolji. Tad su počele i prve ankete. Moj magazin je bio najbolji, ali mi je velika konkurencija bio kolega iz Sarajeva. On je fantastično – Nedin Lončarević (?) – to radio. Njegov magazin nisam propuštala iz straha najpre da ne ponovimo temu, a drugo, i da bih ga nadigrala i bila bolja!
• A pritisak od političara niste osetili?
Znate šta, u to vreme je bilo različitih stvari. Bilo je onih priča o nepotizmu, bilo je čitavih ekipa novinara koji su, samo zato što su bili bliski vlastima, dobro prolazili. Ja sam imala fantastičnu sreću da s tim nisam nikada imala problem. Pa, bilo je i onih problema kod koleginica da su morale preko krevetske varijante da dođu do neke pozicije, čak se i o tome pisalo. Ja sam imala tu sreću da sam se vrlo rano izborila za svoj profesionalni status. Ali, u stvari, ja sam vrlo brzo učila i dobro sam učila. Prema tome, nije meni niko ništa poklonio i, na kraju krajeva, nametnula sam se kao neko ko je neophodan i nametnula sam se kao neko ko je najbolji. Ne volim da se hvalim, ali sve ankete iz tog doba to pokazuju i dan-danas. Posle 13 godina sreću me ljudi iz nekih zabitih krajeva, koji ništa ne gledaju drugo osim TV Srbije – znači, ja se 13 godina nisam pojavila – i kažu: “Jao, niko nije govorio onako iz Skupštine kao vi!” Razumete? Znači, ja sam se izborila za to. Ja taj problem nisam imala, ali desilo mi se, na primer, da moj glavni urednik Dušan Mitević, jer tada su rukovodstva televizija i partijska rukovodstva činili isti ljudi… Razumete? Desilo mi se u vreme čuvene antibirokratske revolucije u Novom Sadu – ja sam izveštavala o tome i došla sam predveče – vrlo brzo je trebalo raditi, nije bilo ni pola sata do emitovanja emisije, napravila sam izveštaj, pošto je to osetljivo vreme, osetljiva tema, onda je došao glavni urednik, pogledao to i rekao mi: “Pa, ti moraš da dodaš da je tamo bio Vojislav Šešelj i da je držao nacionalističke govore, da je bio Matija Bećković, akademik, koji je takođe pozivao narod na pobunu i da su se pevale nacionalističke pesme.” Ja sam mu rekla: “Ne dolazi u obzir. Ja to neću da kažem. Prvo, ja to nisam videla, jer da sam videla, videla bi i naša kamera i ja bih to sama rekla, a pošto nisam videla, ja to ne mogu da napišem.” Onda je on rekao: “Izveštaj ne ide.” Ja: “Ne mora izveštaj da ide. Nemoj slučajno da mi spiker dodaje bilo šta. Onda nema mog imena, nema mog izveštaja. Ja ne potpisujem.” Onda je on zvao, na kraju, kolegu dopisnika iz Novog Sada, i kada je završio moj izveštaj u Dnevniku, ovaj se telefonom javio i ispričao sve što je Mitević, moj glavni urednik, rekao. Sutradan je stigao demanti. Šešelj uopšte nije bio u Srbiji, već u Bosni. Matija Bećković je bio u Parizu. Znači, nije bio tamo, a Olivera Katarina, poznata pevačica, pevala je pesmu “Oj vojvodo Sinđeliću!” To je istorijski tekst, koji ni po čemu ne bi trebalo da se smatra nacionalističkim. Taj kolega posle toga… Bio je na ivici samoubistva. On je otišao u prevremenu penziju i više nikada nije hteo da radi za TV. Eto, to vam govori o pritisku. Prema tome, ja sam se izborila. Izborila sam se i kasnije. Evo, sad ću vam reći o jednom Miloševićevom govoru u Skupštini.
• Kako je bilo u vezi s prvim govorom Slobodana Miloševića u Skupštini Srbije?
Pošto se brzo radilo i bio je potreban neko ko to zna brzo… Nasnimiš sto kaseta, pa moraš da znaš na kojoj kaseti je koji deo. To zahteva izuzetnu koncentraciju. Tad su političari govorili po dva sata. Nije to bio govor od pet minuta, nego dva sata. I to je bilo jasno da je to platforma za nove odnose Srbije sa susedima, da je to platforma za budući rat. Iz tog govora, to je meni bilo potpuno jasno. Isti urednik, pošto je 15 minuta pred sam početak emisije, pred glavni, centralni Dnevnik, trebalo to da napravim, zove me telefonom i kaže: “Napravi ti to na 5-6 minuta.” Ja kažem: “Nemam ništa protiv, ali neće to stati u 5-6 minuta, a znam da će te zvati. Znam da ćeš i ti postati ta struja, pa će te onda kecati. Milošević nije govorio dugo, govorio je nekih 25-30 minuta.” Rekoh: “Pusti ga celog. Pusti ga sad dva minuta, a onda posle Dnevnika napravi emisiju.” “Ne, ne.” Zato što je u to vreme Mitević bio blizak Ivanu Stamboliću. I zato što nije dobro predvideo da će Ivan Stambolić da padne. Razumete? A, budući da on nije čovek koji će se zalagati za opšte dobro i opšti stav, nego je uvek blizak vlasti, koja god vlast bila, ja sam znala šta će se desiti. I vrlo brzo sam izmontirala jednu verziju 2 minuta, jednu 5 minuta, drugu verziju kao što mi je on rekao i kažem montažerki: “Montiraj. Odmah prebacuj na kasetu”, jer tada je bila malo komplikovanija tehnologija. Nije bilo kao sada, ali su već bile… Da, da, “beta” kamere su već bile. Ja kažem: “Brzo prebacuj. Videćeš, on će se konsultovati, pa će na kraju da pusti.” I, krene Dnevnik. Pre nego što je voditelj trebalo da najavi moj prilog, Mitević kaže: “Pripremaj brzo! Treba da ide ceo govor!” Ja kažem: “Pripremila sam.” Već je bilo sve gotovo. Ja sam uspela za 15 minuta tri verzije izveštaja da uradim. On kaže: “Hvala ti.” Prema tome, šta hoću da vam kažem – ja nikada nisam bila podanik. Znači, ja sam uvek mislila, ali to me nije ni na koji način… Već sutradan sam ja na sastanku redakcije rekla: “Ovo je ratnohuškačka politika. Ovo nas vodi u rat. Mi ćemo zakrviti sa svim susedima. Treba da se odredimo.”
• Ako sam Vas dobro razumela, bile su tri verzije.
Ne, pazite. Bio je normalan izveštaj. Najnormalniji izveštaj. Pet minuta – pet minuta. To je mnogo. Danas je to mnogo. Ali, tada se radilo tako. Tad su i dnevne novine imale po četiri strane. To su izveštaji iz tzv. partijskih država, jednopartijskih država, jednoumlja. Kad je Kongres, cela novina je posvećena Kongresu, nema ništa drugo. To je ta faza. Ali, u to vreme je bilo već večernjih novina, više izdanja novina, raznolikijih stvari, kao sva normalna štampa. Hoću da kažem, kad kažem “pet minuta”, on je rekao: “Da, kao neki normalan izveštaj. Napravi pet minuta.” A ja mu kažem… Ne, on je čak tih pola sata, sve je strpao u njih. Pa, dnevnici su trajali po sat vremena… Naši dnevnici, njihovo redovno vreme je uvek standardno na ovim prostorima, je oko 30 minuta. Sad, kako su se pojavile reklame, a već u to vreme je bilo reklama, onda računajte, to je 25 minuta. Sad, ako je neka važna tema, onda vi pustite malo u Dnevniku, i onda kažete: “Opširnije o tome posle Dnevnika, u Temi dana.” Onda fokusirate samo jednu temu. Ta tema traje 15 minuta. Obično je trajala 15 minuta i to je recimo šema iz tog doba. Ali, on je pustio, jer je tek tada shvatio šta se u stvari dešava. On nije saznao iz partijskih vrhova šta se sprema – taj glavni urednik. U to vreme sam ja njemu spasila kožu, ali mene baš briga, ja sam bila protiv. Time što sam htela da to ide celo, u stvari htela sam da skrenem pažnju da se priprema užas, da će se desiti užas i sve što sam predvidela kasnije se pokazalo tačnim. Moram da priznam da je jedan, veoma, veoma, mali procenat ljudi to odmah uočavao, jer vi to morate da znate – ogromna većina građana Srbije je plebiscitarno izglasala Miloševića. A zašto ga je glasala? Ako me to pitate, zato što su ti stari političari govorili po dva sata, a ne bi ništa rekli, a po pravilu i kada bi govorili o onome što su obećavali, šta je izvršeno – to je bio ezopovski jezik. Postoji karakterističan izraz za te socrealističke jezike, da je to “drveni jezik”. Konstrukcija rečenica je bila ista. Novine su bile pune – pet listova nekog partijskog događaja. Pojavio se Milošević koji je govorio kratko – 25 minuta, prošao istoriju, sve, i rekao: “Obećavam da ću raditi to i to.” I pri tom, ono što se kaže, ulagivao se Srbima, ali pazite, podizao im je ponos, jačao njihovo nacionalno samopouzdanje i to se, naravno, mnogima svidelo, što je logično. Da se razumemo oko toga – nemam ja ništa protiv nacionalnog osećanja, ali to je ipak privatna stvar… Ali da vi, zato što ste Srbin mrzite nekog zato što je Hrvat ili što je Makedonac – to ne sme. Ali, to je on kasnije dokazivao. Taj prvi, inaugurativni govor niko nije prepoznao, šta to znači, a već je kriza u zemlji bila velika, već sistem usaglašavanja republika oko zajedničkog budžeta, spoljne politike, monetarne politike i svega – to je postalo toliko iscrpljujuće i toliko prešlo u farsu, a nije moglo da se dođe do rešenja. Onda je on rekao: “A! Ja neću to tako! Prvo i prvo, ne može Kosovo i Vojvodina da budu konstitutivni elementi kao autonomne pokrajine iste federacije. Oni su Srbija. Srbija iz tri dela, postaće cela.” To je zapalilo sve. To je to.
• A kako je Stambolić pričao – pošto ste pomenuli “drveni jezik”?
Pa, i Stambolić je pričao slično, iskreno rečeno. I on je na isti način pričao, kad su javni nastupi. U to vreme je, na primer, bila praksa da ugledni političari dođu u redakciju na sastanak, u televiziju koja je onako – ne počinje događaj ako nema TV kamere, koja je najvažnija zato što je imala i najjači uticaj. Mislim, morate da shvatite zašto je uticaj naše TV na našeg građanina najveći i veći nego u razvijenim zemljama. Zato što je kod nas 75% ljudi nepismeno ili funkcionalno pismeno. Ključni informator je TV i zato je njen uticaj najjači. Što se Stambolića tiče, on nikada nije bio nacionalista u tom smislu, a Srbin je. Milošević je Crnogorac, by the way. To znate je l’ tako?… Jeste. Pa, Crnogorac. Rođen je, nije živeo tamo. Žena mu je iz Požarevca, a Milošević je Crnogorac. Pa, njegov rođeni brat se i dan-danas izjašnjava kao Crnogorac, bankar je u Rusiji. To znate? Radio je za vreme Miloševića tamo, a Milošević se uvek izjašnjavao kao Srbin. Vi znate da je i Crna Gora raspolućena. Pa, i Radovan Karadžić je Crnogorac. Mi imamo sreću sa srpskim Crnogorcima, onima koji su iz Crne Gore, a izjašnjavaju se kao Srbi. Imamo priličnu nesreću u Srbiji. A, Stambolić je iz srca Srbije – iz Užica i iz jedne porodice koja je bila antifašistička za vreme Drugog svetskog rata; njegov stric je bio saradnik Josipa Broza. Prema tome, Stambolić nikada nije imao taj nacionalistički poriv da veliča sopstveni, a pljuje tuđi narod, a bio je u duši Srbin i voleo je Srbiju i bio je u tom smislu pravi Srbin. Razumete? Tako da… On je pokušavao. Ta paraliza koja je zahvatila Jugoslaviju u to vreme, to je bila paraliza sistema, jer nije više bilo dogovora između Slovenije i Srbije. To je bilo neviđeno natezanje. Zasedanja parlamenta su trajala od 9 ujutru do tri-četiri sata noću. Pa tako danima i nikad nema rešenja, a istovremeno, onda je već počelo međusobno navijanje. Štampa iz svake sredine je napadala one druge i to je sve više komplikovalo jedan mehanizam koji nije imao rešenje. Stambolić je svakako spadao u ljude koji su bili za kooperaciju – ljude dijaloga, ljude tolerancije i on je nastojao to, ali očigledno nije uspeo, jer su istovremeno veoma jačali nacionalni korpusi, nacionalna osećanja u svim sredinama. Zato je Miloševićev “novogovor” (ja sam u to vreme govorila: “Ovo je novogovor Miloševićev”) uticao na ljude za koje ne bi verovali da će stati na njegovu stranu; on ih je dobio na svoju stranu. E, trebalo im je 5 godina da se osveste. Neki od tih… A neki se, kao što znate, ni do danas nisu osvestili.
• Da li ste stalno pratili sednice parlamenta?
Pazite, moj fah je bila Savezna skupština i naravno da sam prisustvovala dugim sednicama, i to je bilo užasno. Naročito uvek krajem godine, kada se zaključivala ekonomska politika za tu i utvrđivao budžet za narednu. Znači, sve je stvar para i interesa. Da li će Slovenija iz zajedničke kase dobiti onoliko koliko je dala ili – tada su Slovenci govorili: “Pa, ne možemo mi zato što smo najproduktivniji da izdržavamo celu Jugoslaviju!” Kad počnu svađe na tom nivou, onda je usaglašavanje do zapetice, do formulacije, do onih čuvenih deklaracija i rezolucija. Ako Slovenci, primera radi, naprave kompromis, onda traže da se na veću pročita rezolucija, da se kaže da je to kompromis, a da u sledećem vučenju tako neće biti. I obrnuto, ako Srbi kažu: “A, mi ne možemo više da nas zeza Kosovo!” Ili Vojvodina, koja je tada bila razvijenija od Slovenije. Nju je Miloševićev sistem unazadio. Vojvodina je bila razvijenija od Slovenije, pa je počela polako i Vojvodina da pada, jer pazite – to je bila politička “igranka”. Ako hoćete da usvojite neku stvar, morate da imate apsolutnu većinu svih delegacija, znači svih republika. Pošto su Kosovo i Vojvodina konstitutivni elementi federacije, bilo bi logično da sada očekujete da će Kosovo i Vojvodina podržati stavove Srbije. Ne, oni nikada nisu podržavali stavove Srbije, a i Slovenci i Hrvati su igrali na tu kartu. Dobar deo Hrvatske (oni imaju Panoniju), ima zajedničke interese s Vojvodinom, pa nastupa kao zajednički blok u odnosu na Srbiju, koja je sasvim druge strukture. Onda su Slovenci podržavali Albance i Hrvati Albance na Kosovu oko, šta ja znam, energetike, Trepče i svega. Znači, tu su ekonomske, a onda i političke, veze – znate već kako to ide. Lobiranje i politika. I zato je Milošević insistirao da te pokrajine ne budu konstitutivni delovi federacije, nego da Srbija iz tri dela postane cela. I onda su se s njim šalili Slovenci. Kažu: “Ti umesto da imaš tri glasa… Ovako ćeš imati samo jedan glas u odnosu na nas.” Ali, kažem vam zbog kojih razloga. Pošto je on spremao velikosrpski koncept, njemu je bilo važno da zaokruži Srbiju, da porobi i jednu i drugu pokrajinu i rukovodstva pod svoju kontrolu, i da onda ima ekspanziju prema susedima. To je njegova čuvena rečenica: “Svi Srbi u jednoj državi.”