Odgovor na važna pitanja
Marina Vulićević
novinar, Beograd1
“U neophodnost priređivanja i objavljivanja zbirke političkih govora koji su predskazali ili obeležili dvovekovnu izgradnju, ali i razgradnju moderne srpske države, nikada nisam posumnjao”, reči su Dejana A. Milića, priređivača i autora komentara knjige “Politička beseda moderne Srbije – Mala istorijsko-besednička čitanka”, koju je 2004. godine objavila beogradska izdavačka kuća “Nomos”. Dejan A. Milić je tokom studija na Pravnom fakultetu 1995. godine bio proglašen za najboljeg među najboljim besednicima. Šest godina kasnije bio je na dužnosti izvršnog direktora Centra za besedništvo INSTITUTIO ORATORIA Pravnog fakulteta u Beogradu, a i predavač retorike na Vojnoj akademiji. Objavio je zbirku sudskih beseda i jedan roman. Sada piše hrestomatiju “Srpsko srednjovekovno besedništvo”.
• Zašto ste se odlučili da priredite zbirku političkih beseda, na koji način ste prikupljali literaturu?
Tri su me misli naterale da se upustim u priređivanje zbirke političkih govora srpskih vladara i najviđenijih Srba u prethodna dva veka. Prva, da vreme jeste najpravičniji sudija koji će svakom pojedincu i narodu odmeriti istorijsku pravdu prema zasluzi; druga, da je srpski narod odavno izgubio Božju blagodat da nađe pravu meru razumnog nacionalnog postupanja i treća, da je put ka odgovorima na sva važna pitanja najlakše naći u zabeleženim rečima ljudi koji su u protekle dve stotine godina upravljali životom ovog naroda. Takođe, želeo sam da dam svoj do- prinos ideji da Srbi konačno treba da se suoče sa svojom savešću, pri čemu nisam pristalica ni krajnjeg poricanja, kao ni izbegavanja bilo kakve odgovornosti. Imao sam potrebu da potpuno objektivnim pristupom, lišenim ikakvih strasti – slabovidne ljubavi ili slepe mržnje prema nekome ili prema nečemu, ukažem na značaj mirenja Srba sa svim segmentima sopstvene istorije na jedini mogući način – da se od svake ideje prihvati sve što je dobro, a da se bez ustručavanja odreknemo svega lošeg. Zato i mislim da su iskrenost i objektivnost dve najveće vrednosti ove knjige.
Lako sam dolazio do beseda iz XX veka, najteže je bilo naći besede iz prve polovine XIX veka. Uglavnom, tokom rada koristio sam dokumente iz Istorijskog arhiva Srbije, zatim iz skupštinskih arhiva, neka izdanja koja su samizdati, kao što su besede generala Milana Nedića. Kada je reč o besedi Dimitrija Ljotića, koristio sam njegova Sabrana dela, objavljena u Minhenu. Građu za knjigu prikupljao sam nekoliko godina, dok sam predgovor i komentare pisao, takoreći, u jednom dahu – od sredine marta do kraja maja ove godine.
• Knjigu ste podelili na poglavlja koja prate hronološki razvoj moderne srpske države. Da li je reč i o uzlaznoj liniji demokratije i besedništva?
Besede prate razvoj moderne srpske države, a prvi je govor prote Atanasija Antonijevića, koji je izgovoren 1803. godine u Orašcu, u kući Stevana Tomića, radi dogovora kako da se dahijama stane na put. Besede zatim prate vreme od Prvog srpskog ustanka, sve do 5. oktobra 2000. godine, a na jednom mestu sabrane su reči liberala i radikala, socijalista i naprednjaka, nacionalista i pristalica internacionale. Jedni pored drugih tu su Nedić, četnici i Ljotić, politički podobni komunisti su pored nepopravljivih Golootočana.
Činjenica je, međutim, da je u Srbiji besedništvo postojalo i pre Prvog srpskog ustanka. Problem izvora je odredio mogućnost dosezanja do istorijskih podataka, a mislim da izbor beseda prati logičnu granicu kada je reč o političkom govoru u Srbiji. Istina je i da se politička beseda razvijala uporedo sa razvojem srpske države. Kada je reč o besedničkoj demokratiji, mislim da je nemamo i ne znam da li će je na ovom prostoru ikada biti. U predgovoru sam naglasio da, istorijski posmatrano, u Srbiji nikako ne možemo da se izvučemo iz “carstva gluvog govornika”. Srbi imaju talenat govorništva, ali imaju ozbiljan poremećaj sluha, kada je reč o argumentima suprotne strane. Nedostatak besedničke kulture samo je posledica odsustva opšte političke kulture.
• Kako izgleda razvoj besedništva u našoj novijoj istoriji?
Uzlazna linija razvoja te kulture postojala je u drugoj polovini XIX veka do Prvog svetskog rata, kada je u Srbiji bio razvijen parlamentarizam. Ipak, i u to vreme besedničke polemike su bile na ivici incidenta. Posle Drugog svetskog rata osetna je stagnacija, a u vreme komunizma potpuno je urušeno političko besedništvo. Naime, takav njegov položaj u totalitarnom društvu uslovljen je odsustvom političke polemike. Knjiga sadrži i model besede samoupravnog socijalizma, obrazac po kojem može da se priča četrdeset sati a da se ništa ne kaže. Posle pedeset godina došli smo u vreme “prvobitne akumulacije besedničkog kapitala” i logično je da naši političari ne znaju kako da tim kapitalom raspolažu. Postoji latentna opasnost kod nas da besednik i beseda dobiju antipod u anitbesedniku i antibesedi. Besednik je uveren i samouveren, ali poštuje tuđe mišljenje i argumente, a beseda je stvar ljudskog ubeđenja, slobode mišljenja i iznošenja toga mišljenja.
• Da li ste, pripremajući ovu knjigu, stekli utisak da su Srbi prešli u drugi razred osnovne škole političke mudrosti?
Stekao sam poražavajući utisak da nisu i drži me strah da nikad neće. Ali, moje je bilo da ne ćutim. Zbirku sam priređivao s nadom da će ona Srbima biti putokaz za razmišljanje koje će ih, najzad, prevesti u taj drugi razred osnovne škole političke mudrosti, što je jedan, u isto vreme, neverovatno lak i izuzetno naporan posao. Prošlo je dovoljno vremena da se sagledaju sve greške koje smo činili. Vreme pruža mogućnost otrežnjenja. Nažalost, vreme nema moć da otrežnjenje uspostavi dekretom.
• Koliko sve ovo o čemu govorite korespondira sa stvarnošću?
Zašto treba čitati govore ljudi koji su nam unazad dve stotine godina krojili sudbinu? Njihove reči prethodile su ili su bile saputnice njihovih istorijskih činjenja. Rezultate njihovog političkog delovanja, njihovih političkih moći ili nemoći, osetili smo na svojoj koži. Zato su te reči najbolji putokaz do grešaka nas samih. Krojači naših sudbina su nas ili lagali ili ozbiljno mislili. Posledice njihovih laži ili iskrenih namera su istorijski vrlo samerljive. Ako smo prevareni, lako je naći put do onoga na šta smo naseli. Ako smo se poveli za nečijom slepom idejom, lako je videti gde je i on bio u teškoj zabludi. Osim toga, u tim je rečima moguće prepoznati i reči nekih budućih mesija. Zar to nije dovoljno da opet ne pogrešimo?
• Dali ste primer samohvalospevenog i udvoričkog političkog govora, koji je održao Marko Vujačić, senator iz Crne Gore na drugom zasedanju AVNOJ-a.
Namera mi je bila da Srbe prikažem i s te udvoričke strane, a beseda Marka Vujačića lep je primer za to kako opstati u politici više od pola veka. Izgovorio ju je na drugom zasedanju AVNOJ-a, kada je dobio šansu da pokaže svoju odanost Titu. U jednom periodu svog političkog kameleonstva Vujačić je bio izraziti Srbin, zalagao se za monarhiju, zatim republikanac i komunista. I danas ima mnogo sličnih primera. Političari promene nekoliko stranaka, a da svojom retorskom veštinom uspeju da ubede javnost u ispravnost “svih svojih stavova”.
• S druge strane, čije reči su preživele vreme i čiji sud je vremenska distanca pokazala ispravnim?
Malo se zna o Božidaru Grujoviću i njegovoj besedi “Slovo o zakonu i slobodi”, koji je pripremio 1805. godine, kada je ustanovljen Praviteljstvujušči sovjet serbski. Vožd Karađorđe zabranio mu je da tu besedu održi. Božidar Grujović jedan je od najzaslužnijih ljudi za organizovano funkcionisanje državne administracije tokom Prvog srpskog ustanka i jedan od prvih visokoškolovanih Srba. Pomenuta beseda bila je temelj poimanja moderne srpske države, a počinje ovako: “Zakon je volja vilajetska (narodna), koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda, a zlo zaprečava. Prvi, dakle, gospodar i sudija u vilajetu jest zakon.” Izuzetan je i antiratni govor Svetozara Miletića Šajkašima u Čurugu, a zatim i beseda “Gunjac i opanak stvorio je ovu zemlju” Nikole Pašića, koja je izgovorena na osnivačkoj skupštini Narodne radikalne stranke 1882. godine(?) u Kragujevcu. Izuzetan je govor “Zdravica Otadžbini” koji je kralj Milan Obrenović održao u Narodnoj skupštini 22. februara 1882. godine povodom proglašenja Srbije za kraljevinu. Jedna od najupečatljivijih beseda dvadesetog veka, koja je i oličenje državotvornog principa, je obraćanje kralja Petra I Karađorđevića vojnicima na položaju iznad Kolubare novembra 1914. godine, a kao državotvorne spomenuo bih i govor Milana Stojadinovića povodom usvajanja predloga Zakona o Konkordatu između Kraljevine Jugoslavije i Vatikana, koji je održan u Narodnoj skupštini, jula 1937. godine, i “Besedu onim u šumama” Milana Đ. Nedića iz 1941. godine protiv bratoubilačkog rata.
• Kada se izgovaraju ključne reči?
Za besedništvo su važna tri uslova: besednik, beseda i auditorijum. Retko se spominje četvrti uslov, bez kojeg se ne može, a to je prilika. Prelomni trenuci istorije bili su pogodan milje za nastanak izuzetnih beseda. Sigurno je da Dragiša Lapčević svoju besedu “Mi nećemo ovaj rat” nije moga da izgovori deset godina ranije, već upravo 1914. godine, kada je Austrougarska monarhija Vladi Kraljevine Srbije uputila ponižavajući ultimatum.
• Imate besedničko iskustvo. Šta oseća govornik kad stane pred auditorijum?
Mislim da je strah od bilo kakvog javnog nastupa gori od straha od letenja. Međutim, potreban je jak motiv da taj strah bude prevaziđen. Posle toga je već mnogo urađeno. Ali ništa ne može da se meri sa osećanjem posle uspešnog govora, kada se uspostavi fluid s publikom. Jer cilj je dobrog govornika, koji se suštinski ne obraća naklonjenoj publici, da na svoju stranu pridobije one koji su ravnodušni, a protivnike da navede na dilemu i razmišljanje.
- Razgovor s Dejanom Milićem, autorom knjige “Politička beseda moderne Srbije”, Politika, Kulturni dodatak, subota 23. april 2005. godine, br. 2, godina XLVII, str. 8-9. [↩]