Nisam ostao dužan srpskom javnom mnjenju
Aleksandar Tijanić
novinar, Beograd
Najpre sam hteo da vam kažem nekoliko rečenica o sebi da biste znali. Ja sam novinar 27 godina. Bio sam urednik u najboljem srpskom, news magazinu – NIN-u. Bio sam direktor i glavni urednik TV Politika. Bio sam direktor i glavni urednik BK Televizije. ‘92, ‘93, ‘94. godine, radio sam s Đinđićem i vodio sam njegovu političku kampanju… ‘93. i ‘94, vodio sam kampanju Zorana Đinđića za parlament. Nikada nisam bio član nijedne stranke. Sarađivao sam sa 10 najvećih jugoslovenskih listova – “Slobodna Dalmacija”, “Nedeljna Dalmacija” iz Splita, “Start” iz Zagreba, “Danas” iz Zagreba, “Mladina” iz Ljubljane, “Oslobođenje” i “Svijet” iz Sarajeva. Bio sam u najužoj grupi od recimo petorice najpoznatijih jugoslovenskih novinara koji su se bavili političkom analizom. Pisao sam kolumne. Desetak novina je u to vreme objavljivalo to što sam pisao. Često sam držao predavanja, nastupao na televizijama itd. Posle Dejtona… Pisao sam protiv Miloševića od prvog dana kada je došao na vlast. Posle Dejtona, zvao me je da budem ministar, kada se pomirio sa svetom i kada je prestao rat… Pošto nije za radio program, je l’ tako? Nego ćete skidati… Da završim. Dakle, šest meseci posle Dejtona, kada je potpisan mir, ja sam pristao da budem ministar u toj srpskoj vladi, ministar za informisanje. Međutim, dao sam ostavku kada su izbile demonstracije. Ja sam jedini ministar koji je dao ostavku. Nisam hteo da radim s Miloševićem kada je pokrao te izbore. Posle toga sam bio optužen da sam učestvovao u ubistvu ministra vojske Pavla Bulatovića i proveo sam godinu dana u emigraciji. Vratio sam se iz emigracije kada je Milošević “pao” i bio sam savetnik predsednika Koštunice za medije dve i po godine. Kada je on otišao s posla i ja sam otišao i sada trenutno radim kao kolumnista NIN-a. Pišem političke komentare za NIN svake nedelje. Eto, samo da znate otprilike s kim razgovarate.
• Da li ste najpre počeli da radite u NIN-u?
Prvi moj posao je bio u NIN-u. S treće godine fakulteta. Urednik NIN-a, koji je bio naš profesor na Političkim naukama, čitao je naše pisane radove i pitao je ko je Tijanić. Ja sam rekao: “Ja.” On je rekao: “Hoćete da radite u NIN-u?” U to vreme, to je bilo kao da vas pitaju da li hoćete da radite u “Sternu”, “Spiegelu”, za “Focus”, za “Newsweek”. Ja sam direktno s fakulteta otišao da radim za NIN i nikada više nisam ušao na fakultet.
… Nisam diplomirao. Nikad. S treće godine sam otišao u NIN i nikada više nisam ušao. Nikad, nikad. Ne da nisam polagao ispite, nego nisam ušao u zgradu. Pojavio sam se posle 10 godina da držim neka predavanja, ali nikada nisam diplomirao.
• Da li ste razmišljali da tokom fakulteta radite kao novinar?
So and so. Otišao sam na fakultet s prijateljima iz kraja. Neko je rekao od devojaka da ide na žurnalistiku i onda sam ja otišao s njima. Nisam znao šta da radim, ali kada je on video kako pišem, onda je rekao: “Ajde!”… Inače, to nikada nije radio. Nikada nije uzimao početnike. Uvek morate da idete u dnevnu novinu, da radite s pijace, saobraćajne nesreće. Malo-malo, pa vas onda uzme neka nedeljna novina, a ja sam… Prvi moj posao je bio NIN.
• Šta ste onda počeli da pišete?
Društvene hronike. Društvene probleme. Mladi, sport, politika, ekonomija – sve. I fenomenologija. To se tada zvalo fenomenologija. Analize razne. Stil života mladih. Moralne vrednosti. Religija, sve sam to radio. Polako, polako i za koju godinu, postao sam glavni urednik časopisa “Intervju”, koji je tada izlazio i bio vrlo moćan i uticajan. Pošto je Tito umro tada i počeli smo da se bavimo političkim temama, onda su me smenili. Još je bio komunizam. Dobio sam otkaz… Zato što je novina još bila previše politički jaka. Vi to ne možete da razumete. Postoji jedna srednja linija politička koju u to doba diktira Centralni komitet komunista. Ne smete da izlazite izvan tog okvira, a mi smo se bavili temama – da li će Jugoslavija opstati, uloga vojske u politici, nacionalizam, analiza svih nacionalizama, problem Kosova, problem Albanaca u Beogradu, odnos Srba i Hrvata. Kada sam predaleko otišao, oni su samo rekli direktoru “Politike” da mora da me smeni. Došao je i rekao mi pošteno: “Rekli su ili da ja odem ili da smenim tebe.” Ja sam rekao: “Ja ću da odem.” I otišao sam.
• Da li se u redakciji osetio novi politički kurs pod Miloševićem?
Što se NIN-a tiče, bio je pod jakom kontrolom Miloševića… NIN je drugo. NIN je bio glasilo srpske inteligencije. Oni su dozvoljavali NIN-u da ide malo dalje od ostalih novina zato što su računali da to čita onaj pametniji sloj Srba i da to nema preveliki uticaj na narod. Tako da su u NIN-u tolerisali male izlete, gore-dole, što drugim novinama ne bi mogli da tolerišu. Tako da je u NIN-u bilo moguće raditi neke stvari ne baš mnogo, ali je bilo moguće raditi i neke slobodnije stvari, pogotovo u kulturi. Ne toliko u politici… Ali, morate jedno znati. Tradicionalno, mediji u Srbiji, od Drugog svetskog rata do danas, uvek su pod kontrolom i svako ko hoće da bude slobodan, to čini na sopstveni rizik. Moj najbolji prijatelj u novinarstvu, Slavko Ćuruvija, ubijen je zbog novina. Ja sam pisao za njega političke kolumne. On je izdavao časopis “Dnevni telegraf”. Ja sam izdavao šest meseci “Građanin”. Nisam mogao da preživim. Ekonomski. Oni narede štampariji da štampa 5.000 besplatnih primeraka, preko onog što ja plaćam. Uzimaju te primerke i prodaju ih pre mene i ekonomski me slome. Da li me razumete? Tajna policija. Ja sam izdržao 6 meseci i nisam mogao više. Samo želim da imate predstavu kakve se igre igraju oko medija. Svi glavni urednici su u staro doba morali da budu komunisti, a veliki njihov procenat je morao da bude u kontaktu s tajnom policijom. Vrlo je mali broj časnih i poštenih ljudi koji nisu radili za tajnu policiju. Tako da je svaka redakcija, svaka televizija uvek imala u svakom odeljenju nekog ko je radio za tajnu policiju. Sistem je bio vrlo sličan istočnonemačkom sistemu kontrole… tajne policije ili ruske kontrole – KGB.Vrlo sličan sistem bezbednosti. Tada je bilo vrlo teško pisati normalno, pisati pametno i hrabro, a ostati živ. Kažem, moj najbolji prijatelj Slavko je ubijen. Mom drugom najboljem prijatelju iz Banjaluke koji je izdavao i još izdaje nezavisne novine, bomba je odnela obe noge… Iako su svi mislili da ću ja biti prvi ubijen, jer sam ja pisao, a Slavko je objavljivao te tekstove. Kada smo pričali, on je verovao da će ubiti mene, pre nego njega. I ja sam verovao da će pre ubiti mene nego njega. Ali, eto tako. To je otprilike neki “background”.
• Ja bih se vratila na vreme 80-ih. Šta se tada u novinarstvu promenilo pod Miloševićem?
Šta da li se menjalo?… Morate znati to vreme. Milošević je nasledio sve mehanizme iz perioda komunizma, pre svega tajnu policiju. Međutim, na sve to je dodao demagogiju i populizam. On je bio izuzetno popularan, imao je podršku sigurno tri četvrtine Srba. Tada, na početku. Ono što ljudi ne znaju i na šta vam skrećem pažnju. Cela priča o Miloševiću i njegovom skidanju s vlasti ima indirektne ili direktne veze s razbijanjem Jugoslavije. Uvek se razgovara o tome da li su Srbi ili Hrvati razbili Jugoslaviju, da li su doprineli… Ako zanemarim pad komunizma, rušenje Berlinskog zida, kraj Sovjetskog Saveza, osnovni faktor razbijanja Jugoslavije bio je Albanski iredentistički pokret. Kako? Albanci su biološki mlada nacija. Preko 60% Albanaca ima ispod 30 godina i to je jedna nacija koja raste i buja. Svim nacijama – Slovencima, Hrvatima, Srbima, opada im broj i postaju sve stariji. Kosovo je gusto naseljeno i tu je borba bila čak i za privatni prostor – za njivu, za kuću, za radnju itd. I tradicionalno, odvajkada od srednjeg veka postoji sukob Srba, Turaka i Albanaca oko kontrole Kosova. Na Kosovu ima oko 4-5.000 sakralnih, srpskih spomenika, koji potiču od 11. veka pa nadalje. Nijedan albanski. Ne postoji albanska crkva ili džamija (pošto ima i pravoslavaca i katolika, a ima i Muslimana) koja je starija od 100 godina a da je albanska. Nema ga. Ne postoji ništa albansko starije od 100 godina na Kosovu, na ogromnom delu Kosova, a postoje srpski spomenici iz 11, 12, 13. veka. Međutim, militantni kosovski Albanci tražili su da se Kosovo ujedini sa staljinističkom, Enver Hodžinom, Albanijom. Tada je Albanijom vladao Enver Hodža. Ovde je bio Tito na vlasti, živelo se dobro, svi su imali pasoše. Tada su i vaši roditelji, pretpostavljam, otišli u inostranstvo. Imali su devizne račune, privatne automobile, privatne radnje, traktore… vikendice. Školovali su decu. Radnik je mogao da školuje da mu sin bude lekar, inženjer. Putovalo se po celom svetu. Bile su slobode. Sve to je važilo i za Albance. Imali su devize, radili u inostranstvu, putovali, kupovali, školovali decu. Bile su osnovne, srednje škole na albanskom, pa je osnovan i albanski univerzitet. Međutim, oni su tražili ujedinjenje i pravili su dva puta za vreme Titovog života ogromne demonstracije zahtevajući priključenje Kosova staljinističkoj, Enver Hodžinoj Albaniji u kojoj nije bilo pasoša, nije bilo privatne svojine, privatnih automobila, nije bilo privatnih radnji. Niko nije smeo da putuje u inostranstvo. Sve ostalo je bilo pod strogom kontrolom albanske Komunističke partije. Oni su hteli, sa Kosova, da žive kao Albanci u staljinističkom sistemu, jer je Enver Hodža bio poslednji staljinista u Evropi. Ali, njihov nacionalni osećaj je bio toliko jak da su hteli da žive u staljinizmu, a ne u onoj Titovoj verziji socijalizma. Oni su pravili velike demonstracije. Te velike demonstracije koje je policija ugušila brutalno, osudivši mnoge ljude – Albance na zatvor, zaplašile su mnoge Srbe, Muslimane, Hrvate. Tamo je bilo desetak hrvatskih sela. Čistih hrvatskih sela. Recimo, jedno se zove Janjevo. Nije bio nijedan Albanac, nijedan Srbin. Sve su bili Hrvati. Oni su se kompletno, do zadnjeg, iselili u Hrvatsku… To je bilo pre 15 godina. Muslimani su otišli u Bosnu, Srbi su došli u Srbiju, u ovaj deo centralne Srbije, bojeći se albanskog nacionalizma. Bilo je dosta ubistava, silovanja, paljenja kuća, pucnjave, ljudi se boje za decu. Srbi su počeli da se povlače – Kraljevo, Niš, Kragujevac, Beograd. Oni su počeli da pričaju. Štampa baš nije tako izveštavala. Ti ljudi koji su se iselili, počeli su da pričaju drugim ljudima, rođacima i to je u Srbiji stvorilo vrenje i vrlo lošu atmosferu prema Albancima. Kako Albanci da uzmu Kosovo, kada je tu sedište? Tu je Pećka patrijaršija. Tu su tradicionalno bili srpski kraljevi, carevi i Srbi su osećali Kosovo, ili su bar tako pričali, kao centar, svoj nacionalni centar. U tom sukobu sa Albancima, Srbi su očekivali direktnu političku podršku Hrvata i Slovenaca. Oni su dali mlaku podršku. Jedinice koje su gušile demonstracije bile su federalne – bilo je tu i Hrvata i Slovenaca, ali nisu rado u tome učestvovali. Političari su rekli da je to srpski problem. Hrvati i Slovenci. “To je srpski problem, treba Srbi to da reše sa Albancima, nemojmo mi da se mešamo u to.” To su Srbi primili kao izdaju od strane Slovenaca i Hrvata, da su ostavljeni sami s Albancima to da reše, a Hrvatima i Slovencima je odgovaralo da Srbi, kao najbrojnija nacija u Jugoslaviji, budu u problemima i da ne budu previše jaki, jer su računali da će ako budu imali problema u Srbiji, na nivou federacije moći da budu slobodniji, da neće biti pod nekom vrstom supremacije većine.
• Vi mislite na demonstracije ‘68. i ‘81. godine?
To su bile samo te velike demonstracije, a inače je bilo mnogo manjih incidenata, mnogo velikih problema na granici od ‘48. godine. Tito je imao ideju da Bugarska i Albanija uđu u sastav Jugoslavije. Tu je bilo raznih pregovora. Albanski nacionalizam je podstakao srpski. Srpski nacionalizam se obratio za pomoć Hrvatima i Slovencima. Nije je dobio. I, onda je rekao: “U redu. Sami ćemo da rešimo, ali vi ste nas izdali.” Onda je snažan osećaj srpstva ovde podstakao slovenačku težnju da se spase od svih tih gužvi, da pobegne, a onda i Hrvate da se odvoje od svih tih problema i počeli su da jačaju separatistički pokreti, odnosno svest o tome da je moguće izaći pod određenim uslovima iz Jugoslavije. Ako se pravi politikološka analiza, pokazaće se da su Albanci razvezali Jugoslaviju. To nisu ni Slovenci, ni Hrvati, ni Srbi, nego Albanci. Njih je mnogo. Sigurno od milion i po do dva miliona ih ima dole. To su procene. Niko nikada nije uradio popis. To je priča uz pomoć koje je Milošević došao na vlast. Izveli su demonstracije Srba na Kosovu koji su tražili zaštitu od Beograda. Trebalo je neko da ode da govori Srbima. Niko nije smeo. Onda je otišao Milošević. Sada su tu već bili u igri Srpska akademija nauka, književnici, novinari. To je već počelo da poprima neki oblik srpskog pokreta za postavljanje nove formule srpskog nacionalnog programa i, kako bih rekao, formulisanja srpskih nacionalnih i državnih interesa. Problem je bio što je Milošević pod plaštom, pod vidom te preformulacije zapravo produžavao vladavinu komunizma. Onda je potpuno komunističkim idejama i ideologiji samo dodao populizam i demagogiju, malo nacionalnog – inače, on je bio potpuno anacionalan kroz celu svoju karijeru i sve te njegove priče o srpstvu, to je sve koješta; on je do kraja ostao internacionalni komunista. Dokaz: usred rata s Hrvatima, u Beogradu mi nemamo više od 5-6 incidenata s hrvatskim stanovništvom. Ostalo je u Beogradu sigurno 20-30.000 direktnih etničkih Hrvata koje niko nije dirao. Bilo je 5-6 slučajeva, ali to vam je ono: ja znam da je on Hrvat, pa mu kažem jebem ti hrvatsku majku! Ili mu razbijem prozor. Ali, organizovanog, sistematskog… Dalje. Bilo je 60-70.000 Albanaca. Mnogi su otišli sami, kad je izbio rat s Albancima, ali je ostalo i sada. Mislim da ih ima desetak hiljada. Ostalo je mnogo Muslimana, usred bosanskog rata. Ogroman broj Muslimana. Da li me razumete? Država koja to čisti sistematski, etnički… Zatim, u njegovoj okolini je bilo mnogo ljudi koji su ili bili oženjeni Hrvaticama, Muslimankama ili Muslimana, Hrvata. Desetak primera znam… Hoću da kažem, da je on bio Srbin zaista, etnički, sa ideologijom direktnog etničkog čišćenja ovog područja, niko od njih ne bi mogao da preživi. Svi bi bili oterani, kao što su svi otišli iz Zagreba, Hrvati iz nekih delova Bosne, Muslimani iz nekih delova Bosne i Hrvatske. Milošević je tada na Kosovu, kada je govorio Srbima… Izbila je tuča između Srba i policije, jer su Srbi hteli da uđu još više u tu dvoranu koja je mogla da primi samo 200 ljudi, a bilo je ispred 10.000. I Milošević… To je ta čuvena scena. On se nije snašao. Izgovorio je reči koje su se pokazale sudbinske, a nije bio svestan toga. Jedan od Srba mu je rekao: “Druže predsedniče…” On je bio predsednik komunista. “Druže predsedniče, tuku nas. Biju nas!” A, on je rekao: “Niko ne sme da vas bije.” I, onda je on u toj zbunjenosti, to ponovio još 10 puta. “Niko ne sme da vas bije! Ne, ne!” I ta scena je mitski uzeta od strane RTS-a i to je ponovljeno hiljadu puta u sledećih 30 dana. To je od njega napravilo to što je napravilo. Inače, došao je na vlast direktnim, partijskim pučem. Taj partijski puč je osmislila njegova supruga. Začet je na potpuno privatnom planu. On je veoma poštovao i voleo Ivana Stambolića, koji je bio njegov šef. Na dve-tri funkcije, kako je Ivan Stambolić “rastao” u srpskoj hijerarhiji, on je vukao sa sobom Miloševića. Oni su imali jedan odnos koji je bio i prijateljski, ali se znalo ko je šef. Miloševićeva žena je bila vrlo ambiciozna osoba i u nekoj debati, u kući, na večeri, njoj je Ivan Stambolić rekao da se ne meša kad oni pričaju o politici. Ona je došla kući i rekla mužu da to više neće da trpi i da je u svojoj glavi počela da razmišlja… To sve zvuči kao kriminalni film, kriminalistički film, ali je tačno. Ona je došla do zaključka da je moguće iskoristiti vrenje unutar Srbije, svoju mrežu prijatelja koju je napravila na univerzitetu, u Gradskom komitetu i CK, da svog muža podigne za dve stepenice, da iskoristi srpski nacionalizam, iako ni ona nikakve veze sa srpskim nacionalizmom nije imala. Ona je bila ortodoksni komunista, kao i njen muž. Napravila je zaveru, napisala mu je govor i on je srušio Stambolića. Ta zavera je napravljena u ime srpskih interesa, ne u ime Miloševića. On razmere toga u prvoj, drugoj godini nije ni bio svestan. On je pristao da bude metafora te zavere, zastava te zavere iz ljubavi prema njoj. Dakle, on je došao na vlast iz ljubavi prema njoj i sišao je s vlasti iz ljubavi prema njoj. Ona mu je rekla da raspiše prevremene, vanredne izbore, koje je izgubio. Dakle, ona ga je “koštala” vlasti. On je imao još godinu i po dana do redovnih izbora. Ko zna šta bi se desilo za godinu i po dana! Ona ga je naterala da raspiše vanredne izbore. On ih je raspisao i sišao s vlasti. Ona ga je dovela, ona ga je srušila s vlasti. Kao što joj nije rekao: “Zašto si me dovela na vlast”, tako joj nikada, nijednom rečju nije prebacio što je pao s vlasti. I, unutar jedne “par excellence” političke priče, unutar jedne nacionalne drame, državne drame, raspada poslednjeg multietničkog carstva u Evropi, krije se jedna neverovatna ljubavna priča, koja je potpuno neprimerena ovim vremenima i koja više pristaje antičkim vremenima i dramama antičkog doba. Ta ljubavna priča je od prvorazredne političke važnosti i uticaja na sve. Ta ljubavna priča je njega dovela na vlast. Ta ljubavna priča je raskinula njegov odnos s Karadžićem. Ta ljubavna priča je potpisala Dejton. Ta ljubavna priča naredila je napad na demonstrante u Beogradu. Ta ljubavna priča je raspisala vanredne izbore i poslala ga u Hag, a da pri tom on nijednog dana nije prestao da je voli, da brine o njoj i nikada joj nije nijednu reč prekora uputio. Lepa je priča!
[...] [...]