Kikindske poruke i pouke
Autor: Jovica Trkulja
Poštovane dame i gospodo, dragi sugrađani i prijatelji,
Veoma sam počastvovan pozivom da u ovoj svečanoj prilici govorim o Kikindi i Kikinđanima. Nadam se da ću time bar donekle odužiti dug svom rodnom gradu. Jer, velika je istina da se svom zavičaju nikada ne možemo dovoljno odužiti.
Budući da govorim pred mojim uvaženim učiteljima i nastavnicima (pred kojima uvek ostajemo nesigurni đaci), nastojaću da se pridržavam zlatnog pravila antičke retorike, koje glasi: ustani da te svi vide, govori glasno da te svi čuju, govori kratko da te svi zavole.
Izložiću pet fragmenata o Kikindi.
1. Velika Kikinda
Iako sam rođen u Kikindi, odrastao u njoj i često joj se vraćao, moram da priznam da sam Kikindu doživljavao sa strahopoštovanjem. U mojim očima je izgledala ogromna.
Zapravo, moj doživljaj Kikinde bio je sličan doživljaju Crnjanskog iz 1923. godine: “Nigde sokaci nisu tako dugački kao u Kikindi. Tamo su sve kuće velike. Tamo ljudi imaju velike brkove, velike šubare, velike stomake, velike čizme…”
Danas, posle mnogih gradova koje sam video i upoznao, Kikinda je, bez obzira na to što je izgubila predznak “velika” u svom imenu, za mene bila i ostala velika. Velika po svom kosmopolitizmu svetske varoši u kojoj se prepliću različiti jezici, folklori, kulture. Velika po svojim privrednim, kulturnim, umetničkim i naučnim dometima. Velika po svojim lučonošama i neimarima.
To je prostor koji spaja i povezuje, u kojem se uspostavljaju mostovi između različitih naroda, religija i civilizacija. Najzad, u vreme moje mladosti, to je bio grad u društveno-ekonomskom i duhovnom usponu koji je pulsirao renesansnim životom. Kao dečak sam upoznavao i otkrivao upravo takvu Kikindu.
Takvu Kikindu i danas nosim u svom srcu i mislima.
2. Kikinda kao pribežište i utoka
Prvi talas naseljavanja ovog područja 1751. godine činili su Srbi – graničari sa austrijsko-turske međe na Morišu. Njih je predvodio oberknez Hristivor Kenđelac. Po dolasku u Kikindu, na brežuljku zvanom Ekeida, na kom je danas pravoslavna crkva, on je “zabo” barjak u zemlju i rekao: “Odavde ne idemo nikuda. Ovde ćemo podići naselje!”
Krajem XVIII i početkom XIX veka slio se na ovo područje novi talas seoba koji su činili Nemci, Mađari, Jevreji i Francuzi iz oblasti Alzasa i Lorena. Ovi skromni i vredni paori, zanatlije i trgovci doneli su duh moderne Evrope, reformacije i prosvetiteljstva. Zaorali su duboku brazdu ne samo u bogatoj banatskoj zemlji, već i na tada zapuštenom i divljem polju srpske kulture.
Carica Marija Terezija izdala je 12. novembra 1774. godine patent o uspostavljanju Velikokikindskog dištrikta. Ovom poveljom, koja se nakon svojevrsne Odiseje, čuva u kikindskom arhivu, Kikinđani su dobili određene privilegije u oblasti ekonomije, sudstva i politike. Od tada počinje privredni a potom i kulturni uspon Kikinde koji će, s povremenim zastojima i padovima, trajati do danas.
Kada je srpska srednjevekovna država potpala pod osmanlijsku vlast i kada je turski zulum postao neizdržljiv, Vojvodina i ovaj prostor su pretvoreni u spasonosnu oazu za naše prognano i ojađeno stanovništvo. To će se ponavljati u talasima tokom XIX i XX veka, naročito posle Prvog i Drugog svetskog rata i devedesetih godina XX veka.
Ti veliki i česti zbegovi okončani su kikindskim komunama, stvaranjem neminovnih etničkih, verskih i kulturnih simbioza. Raniji stočari, ratnici, hajduci i krajišnici, postepeno su u pitomom Banatu preobraženi u vredne paore, građane, zanatlije, trgovce.
U tim dubokim promenama prvorazredni je značaj grada Kikinde, koji je uspeo da sačuva svoje autonomno uređenje i povlastice, a svi slojevi njegovog stanovništva bili su podvrgnuti strogim i veoma jasnim načelima usklađenog civilnog društva i građanskog života.
3. Kikinda kao mesto jedinstvenih prožimanja
Od kada je nastala pre 250 godina do danas, Kikinda je postala mesto susretanja i prožimanja, istočne i zapadne kulture, Balkana i Evrope, etničke, verske, jezičke raznolikosti. Kikinđani su se školovali na poznatim univerzitetima u Beču, Pešti, Pragu, Berlinu, Haleu, a iz Evrope su u nju dolazili brojni lekari, apotekari, profesori, inženjeri, muzičari i sveštenici. Za njima je stizao i kapital za razvoj industrije i saobraćaja. Nalazeći se na glavnoj transevropskoj železničkoj pruzi, Kikinda je postala raskršće zapada i istoka, srednje i jugoistočne Evrope.
Otuda ne iznenađuje činjenica da se upravo u Kikindi, tačnije usled njene povezanosti sa Mittel-Europom, posebno s Mađarskom, Austrijom i Nemačkom od XVIII do XX veka – negovala prosveta i kultura. Pored naučnika, filozofa i pisaca koji su pisali na nemačkom i mađarskom jeziku, čija su dela stizala ili nastajala u Kikindi, oglašavali su se i domaći kulturni stvaraoci dajući svoj doprinos podneblju ovog grada. Tako je stvoreno mesto jedinstvenih prožimanja, a osobenosti ovakvih spojeva multietničnosti, multikulturalnosti i multikonfesionalnosti ostaće njeno trajno civilizacijsko obeležje.
Vreme nacionalnog preporoda u XIX veku, koji je Južnim Slovenima doneo i mnoge teške političke nesporazume, lutanja i sukobe, u Kikindi je dočekano s jasnim pogledima na suštinu našeg nacionalnog bića. Naime, u vreme nacionalnog preporoda, u Kikindi su sa razumevanjem prihvaćane poruke koje su stizale od Dositeja, Vuka, Njegoša, koje su svojom vidovitošću i umom daleko natkrilile uske međe južnoslovenskog prostora.
Zamah u oblasti kulture i umetnosti počeo je ovde pre više od 150 godina, kada je u Velikoj Kikindi, među prvim gradovima na području Vojvodine, osnovana Srpska čitaonica. Godine koje su sledile obeležili su muzički umetnici koji su sarađivali s društvom za negovanje muzike “Gusle”, a potom slikari, ikonopisci, portretisti, glumci, književnici, arhitekte, naučnici, pronalazači…
Pomenimo u ovom trenutku samo one koji su rodonačelnici kulturnog preporoda Kikinde: arhimandrit i naučnik Pavle Kendijelac, akademici Branko Filaret Granić i Ivan Arnovljević, slikari Nikola Aleksić i Uroš Čović, muzičari Milan Petrović, Čeh Fris, Josif Marinković, Jovan Paču, Robert Tolinger i Hranislav Hartl, pronalazači Mihael Bon, Kosta Sivčev i Dragoljub Bešlin, prosvetitelji Pavle Trifunac, Teodor Pavlović, Ljubomir Lotić, Jovan Dilber, Erne Vincehidi, Nikolaus Bric i mnogi drugi.
Zahvaljujući njima i čitavoj plejadi srpskih, mađarskih, nemačkih, ruskih, čeških, slovačkih i dr. kulturnih pregalaca, Kikinda je u XIX i XX veku zauzimala značajno mesto na kulturnoj mapi Vojvodine i Srbije. Na početku XXI veka Kikinda je moderan multikulturan, industrijski grad s razvijenim zdravstvenim, prosvetnim i kulturnim institucijama, grad koji je mnogobrojnim nitima neraskidivo povezan sa Evro- pom i svetom.
4. Prosvetiteljska misija kikindske elite
Na taj način, Kikinda i Kikinđani su u širokom luku od Đure Jakšića, Vase Stajića, Đoke Radaka, Dušana Vasiljeva, Jovana Popovića do Crnjanskog, Mirka Kosića, Mike Antića, Olivera Tihog, Milivoja Jugina, Jovana Ćirilova, Danice Bandić i mnogih drugih dali neizmeran doprinos dragocenoj prosvetiteljskoj misiji vojvođanske intelektualne elite u Srbiji. Poznato je da su vojvođanski intelektualci XIX i XX veka u većini formirani na osnovu najboljih evropskih uzora. Oni su vršili prosvetiteljsku misiju u Srbiji: prenošenje kulturnih i naučnih dostignuća iz razvijenih evropskih sredina u Srbiju. Kao obrazovani i moderni prosvetitelji školovani u Evropi, oni nisu samo Evropu uvodili u Srbiju, već su i Srbiju uvodili u Evropu. Ali, ne Srbiju, primitivnu, epsku i patrijarhalnu, već jednu novu, čija se mladež školovala na najpoznatijim evropskim univerzitetima, onu u diplomatskim frakovima i za univerzitetskim katedrama.
Lice jedne takve Srbije, odnegovano i otmeno, najbolje se vidi u vojvođanskim intelektualnim korifejima od Dositeja, Sterije i Dimitrija Matića, preko Svetozara Miletića, Jakšića i Zmaja do Pupina, Isidore i Crnjanskog, koji su kao lučonoše pronosili sveću slobode i nauke Srbijom i čiji su tragovi ostali do danas kao dragoceni beleg slobode u ovom delu Evrope.
Tokom XIX i XX veka u Srbiju su unošeni osnovni pojmovi liberalne demokratije (sloboda, demokratija, pravna država i vladavina prava) i precizirano njihovo značenje. Sricane su osnovne lekcije moderne političke istorije. Taj važan i nimalo lak posao obavila je rame uz rame obrazovana intelektualna elita Srbije i Vojvodine, i u okviru nje kikindska elita.
Istorija je spora i njihov učinak postaje merljiv tek sa stanovišta istorijskog iskustva. Nažalost, mi to iskustvo još nemamo, nemamo kritičku autorefleksiju svoje prošlosti.
5. Kikinda kao mesto tolerancije i dijaloga
Nije nimalo slučajno što je Kikinda bila i ostala inicijator i domaćin brojnih susretanja i skupova čiji je moto tolerancija i dijalog. U dugoj i tegobnoj povesti ovog grada, u kojem su se susretale i prožimale različite vere, nacije, i kulture – Kikinđani su, kao malo ko u ovoj zemlji, shvatili da su tolerancija i dijalog voda i vazduh svake političke, posebno multikulturne zajednice, da bez trpeljivosti i dijaloga nema izlaza iz svekolike krize i napretka društva u kojem živimo.
Zato nije slučajno što su ratoborni dođoši koji su u talasima pristizali sa raznih strana u Kikindu, uspeli s lakoćom da napuste poziciju izolacije i rigidne isključivosti i pređu na tolerantan i trpeljiv zajednički život.
Danas, kada se naša zemlja mukotrpno vraća u Evropu, kada naše ideološke strasti dolaze na evropsku meru, a programi većine političkih aktera se okupljaju oko demokratskih i liberalnih ideja, pravo je vreme da izvršimo kritičko preispitivanje i sagledamo ulogu i značaj koju je imao i može da ima ovaj grad.
Jer, u situaciji kada je sazrela svest da nas nasrtljiva politička moć i apetiti onih koji su gladni vlasti neumitno guraju u istorijski ćorsokak – javlja se potreba za novim dijalogom. Ne dijalogom koji se vodi preko nišana i mušice, sa rukom na obaraču. Ne antidijalogom kao ratnim rekvizitom gde se traži i napada najslabija strana oponenta. Reč je o dijalogu koji je rezultat (samo)svesti o ograničenjima sopstvenog stanovišta i potrebe da se pomoću rezultata drugih orijentacija i strategija premoste vlastite granice. Voditi takav dijalog znači graditi mostove, povezivati suprotne obale.
To je ključna poruka i pouka celokupne povesti Kikinde, kao mesta jedinstvenih prožimanja, tolerancije i dijaloga. Poruka koja se ponajbolje izražava u rečima Hermana Hesea: “Naš cilj nije da se slijemo jedan u drugom, već da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna!”
***
Stoga večeras, kad razmišljam o Kikindi, kao da osećam i neku krivicu, kao ogrešenje što još nije u dovoljnoj meri sagledan sav značaj koji je ovaj grad imao u razvoju privrede i kulture Vojvodine i Srbije. S tim ogrešenjem moraju se suočiti otvorenih očiju, bistre glave i čista srca svi Kikinđani ma gde bili, posebno njeno aktuelno političko i kulturno časništvo. Moramo, zbog tradicije koja obavezuje, zbog naše dece čiju smo budućnost olako i neodgovorno potrošili.
Kikinda je grad čija vekovna duhovna iskustva treba s razumevanjem poslušati, jer po(r)uke sa ovog prostora još nisu do kraja sagledane, otkrivene i protumačene. To je veliki i neodužen dug koji svi mi imamo prema svom gradu. Nadajmo se da će i Dan kikindske gradske slave koji danas utemeljujemo biti doprinos oduživanju tog duga našoj u mnogo čemu – Velikoj Kikindi.
Kikinda, 22. maj 2005.