Improvizovani govor u politici
Iako su oba ova tipa govora u osnovi veoma slična (pa možda nije ni neophodno da se terminološki razdvajaju), nazvaćemo ih ipak različito, ali logično: nepripremljen, iznenadni, pravi improvizovani govor i namerno improvizovani govor.
b) Namerno improvizovani govor
Ovaj tip govora se od prave improvizacije više razlikuje po načinu pripremanja, nego po načinu saopštavanja (mada ih moderni udžbenici prevashodno diferenciraju prema “metodu izlaganja”).1
U literaturi se često naziva ekstemporarni, budući da je takav govor zaista jedinstven, jer nastaje ex tempore – zaista se modelira u momentu izgovaranja i u istom takvom obliku ga je skoro nemoguće ponoviti. Njega odlikuje specifična priprema koncepta i beležaka, kao i nastojanje da se ceo govor ne napiše, nego samo neki njegovi najvažniji delovi (koncept drugog tipa). Govornik ima dovoljno vremena za izbor teme i pripremu, pa ih može sprovesti isto kao i u slučaju neimprovizovanog govora. Ali, umesto da pripremu okonča ispisivanjem bese- de, on odmah počinje da uvežbava govor koristeći samo koncept, i pri tom neprestano otkriva raznovrsna moguća poboljšanja. Specifičnost pripreme je u tome što se prikupljeni materijal mora dobro organizovati i pažljivo pročitati više puta. Beseda i u ovom slučaju mora imati svoj plan izlaganja, ali je on elastičan i može se modifikovati prilikom svakog sledećeg uvežbavanja. Već je rečeno da se brojne teškoće i nedaće sa ovom vrstom govora mogu olakšati na razne načine, a naročito ispisivanjem celih rečeničnih sklopova uvoda i samog završetka besede. Naravno, skoro da je izlišno pominjati da na ta dva mesta u govoru besednik nikako ne sme gledati u koncept, budući da bi to trebalo da budu tačke sa najviše naboja. Naročito kraj besede treba da predstavlja kulminaciju, koja mora biti podržana vizuelnim kontaktom sa slušaocima, gestovima i mimikom, cezurama, glasovnim varijacijama i nizom drugih retorskih sredstava. Zbog toga je neophodno da se početak i kraj govora uvežbavaju znatno više nego govor u celini. Višestrukim ponavljanjem ta dva dela besede, govornik će ne samo odlično memorisati sadržinu tih celina (koje, uostalom, treba da budu relativno kratke, ali efektne), nego će neprestano pronalaziti sve bolje i bolje izražajne mogućnosti. Zbog svega toga se danas taj tip govora smatra najpoželjnijim.
Prednosti ovako improvizovanog govora su velike: on je spontan, deluje sugestivno, lako se prati reakcija slušalaca i u skladu s njom se prilagođava dalji tok besede, stvara se utisak da govornik odlično poznaje materiju, rađa se želja kod auditorijuma da besednika pažljivo sasluša itd. Ipak, ni ovaj tip besede nije bez mana: on traži od govornika veliko poznavanje materije, hrabrost i samopouzdanje, jaku koncentraciju i dobru memoriju, obrazovanje i inteligenciju – a takve osobine ne poseduje baš svako. Opasnost je i što misao sa glavne ideje lakše skrene u nepotrebnom pravcu, besednički zanos može učiniti govor suviše dugim, itd. Najzad, ovakav govor je težak za početnike. Sreća je, međutim, što se čitanjem, radom i vežbanjem te prepreke postepeno mogu savladati. Iskustvo s takmičenja u besedništvu, a i iz rada sa studentima u nastavi retorike pokazuje da i među početnicima uvek ima takvih talenata, koji sve ove opasnosti uspešno savladaju i rutinirano izgovore besprekorno improvizovane besede. Tu u velikoj pomaže prirodni talenat, motivisanost za određenu temu, hladnokrvnost, korišćenje cezura i drugih retorskih sredstava. Zato, tražeći sopstveni besednički izraz, uvek vredi pokušati i sa ovom vrstom improvizovanog govora. Ako se u tome uspe, zadovoljstvo i rezultati će biti veći. “Tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se”.2
Sima Avramović
IMPROVISED SPEECH IN POLITICS
Summary
Improvised speech is an important and suggestive form of political address, which is known not only by modern but also by classical rhetoricians. The speech may be true improvised speech and deliberately improvised speech. The advantages of both sub-types of improvised speech are suggestiveness and spontaneity which leaves a great effect on the audience. The natural talent of a speaker, motivation for a certain topic, knowledge of the topic, cold-bloodedness, use of dramatic breaks and other rhetorical means are necessary for improvised speech.
Key words: improvised speech, true or improvised speech, deliberately improvised speech, modern rhetoric, classic rhetoric, speaker, characteristics of the speaker.
- Tako npr. Grice, G.L. – Skinner, J.F., cit. delo, str. 257, prave podelu na četiri “Methods of Delivery”: govor imprompty (ono što ovde nazivamo “pravi improvizovani govor”), govor iz glave (“speaking from memory” – što bi uglavnom odgovaralo govoru kod koga se koncept nauči napamet), govor iz rukopisa (“speaking from manuscript” – govor koji se čita od reči do reči) i ekstemporarni govor (“speaking extemporaneously” – govor koji se drži uz korišćenje koncepta i beležaka). Slične ili iste klasifikacije prave i neki drugi moderni autori, npr. Lukas, S.E., cit. delo, 227. Nama se čini da je kod ovakvih razvrstavanja mnogo važniji ne metod izlaganja besede, nego način na koji se beseda priprema. Zbog toga smo po sličnim kriterijumima podelili vrste koncepta, iz čega proizlaze razlike u vrsti izlaganja. [↩]
- Evandjelje, Po Luki 11, 9. [↩]