Improvizovani govor u politici
Sima Avramović
Pravni fakultet, Beograd
Rezime: Improvizovani govor je značajan i vrlo sugestivan oblik političkog obraćanja koji poznaje ne samo moderna već i klasična retorika. Može biti pravi improvizovani govor i namerno improvizovani govor. Prednosti oba podtipa improvizovanog govora su sugestivnost i spontanost, što ima jak efekat na auditorijum. Za improvizovani govor neophodni su prirodni talenat govornika, motivisanost za određenu temu, opšta informisanost, hladnokrvnost, korišćenje cezura i drugih retorskih sredstava.
Ključne reči: improvizovani govor, pravi improvizovani govor, namerno improvizovani govor, moderna retorika, klasična retorika, govornik, odlike govornika.
Mada je improvizovani govor omiljen u modernoj retorici, ne bi se moglo reći da klasična retorika nije bila svesna nekih njegovih prednosti, a pre svega činjenice da stvara utisak spontanosti i iskrenosti. Kod Tacita nalazimo sledeću misao: “Ako se drži dugo pripreman govor, uživanje kao da dobija ozbiljnost i samopouzdanje, baš kao i beseda; ali ako je u pitanju nov i hitan posao, to neće proći bez izvesnog uzbuđenja. Sam nemir daje veću cenu uspeha i više tananosti uživanja. Ali smelost improvizacije i njena neustrašivost stvaraju najjače uživanje, jer s darovitošću stoji stvar kao i sa zemljom: korisniji su posejani i obrađeni proizvodi, ali su prijatniji samonikli.” Već je on uzroke opadanja govorništva pronalazio u komplikovanosti, izveštačenosti i neuverljivosti naučenih dugih govora.1
Govoriti zaista ex tempore (iz vremena u kome se nalazi, u tom času), kao da beseda nastaje tog trenutka i nije pripremana, bila je zavodljiva ideja i za Atinjane.2
Logografi su dobro znali za psihološke efekte koje izaziva takav govor, pa su često u besede koje pišu za svoje stranke (koji ove nauče napamet i izgovaraju pred porotnicima), umetali takve dodatke koji su imali cilj da stvore predstavu da se govori improvizovano, nepripremljeno: “kao što čujete”, “kao što rekoh malopre”, “sada mi pade na pamet” i sl. Kao što se pijanac uvek trudi da dokaže da nije pijan, tako su i stranke na atinskom sudu uvek želele da ostave utisak da im niko nije napisao govor. Pošto je pravda na njihovoj strani, oni će i bez pripreme lako da je odbrane i saopšte. Kod Rimljana Kvintilijan nije, doduše, preterano cenio improvizovani govor, ali je bio svestan da se u životu često baš njemu mora pribegavati, pa je potrebno biti spreman i na takve izazove. Zato smatra da je “najveći plod naših studija i, takoreći, najveća nagrada našeg dugotrajnog napora sposobnost da se može bez pripreme govoriti”.3
Pa, ipak, on je opominjao, skoro na isti način na koji to danas čine i moderni instruktori public speakinga: “Ipak, pouzdanje u vlastite improvizatorske sposobnosti ne sme ići tako daleko da bar ne posvetimo nekoliko minuta onome o čemu imamo nameru govoriti”.4
a) Pravi improvizovani govor
Ali, nekada se uistinu govor mora improvizovati: reagovati na verbalni napad, reći neku reč u neočekivanoj situaciji, obratiti se skupu pošto je to neko zatražio, odgovoriti na iznenadno pitanje protivnika u sudskom postupku ili političkoj debati itd. Ovakva, prava improvizacija, zahteva izvesnu rutinu i veštinu. Za takve situacije postoji nekoliko saveta od kojih su neki bili poznati još u antici, a i dalje su aktuelni: u tom slučaju treba se usredsrediti na predmet, govoriti jednostavno, samo o jednoj ili dvema poentama, koristiti primer već u uvodu, više voditi računa o glavnoj ideji nego o lepoti jezika (ako se već ne može postići i jedno i drugo) i, možda najvažnije, govoriti sporije nego obično i laganim govornim tempom dati sebi vremena za razmišljanje i u toku same besede.
Ohrabruje saznanje modernih učitelja govora da svaki prosečno inteligentan čovek može držati dobar iznenadni govor. Da bi se to lakše ostvarilo, potrebno je razviti sposobnost tečnog izražavanja. Čarli Čaplin je u krugu svojih prijatelja, skoro svako veče tokom dve godine, igrao korisnu društvenu igru: svako od prisutnih bi iz pomešanih ceduljica na kojima su ispisane razne nepoznate teme izvukao jednu za sebe, odmah bi ustajao i bez pripreme o njoj govorio.5
Karnegi tvrdi da se na taj i na slične načine odlično može uvežbati sasvim iznenadni, improvizovani govor. Takve vežbe su pogodne za grupe u kojima bi svaki učesnik napisao naslov neke teme, a potom bi svako improvizovao govor na temu koju izvuče.
Moderna retorika je ponudila “zlatno pravilo” za sve vrste britkih govora, što posebno važi za improvizaciju (koja ne sme biti dugačka). Takav govor se obično teže koncipira i ostvaruje manji uspeh ako se drži klasičnih pravila o uvodu, razradi i zaključku. Sugeriše se šema, “čarobna formula”: primer – poenta – argumenti.6
Govor, dakle, treba početi upečatljivim primerom (ali i nekom mudrošću, poslovicom, anegdotom), iz njega treba izvući poentu u što kraćim i jasnijim potezima (ukazujući slušaocima šta treba da čine, ako je npr. u pitanju govor kojim se oni podstiču na delovanje) i sve to potkrepiti na kraju argumentima, ne preterano brojnim, ali snažnim (uz objašnjenje koje su prednosti predložene ideje). Svi ovi saveti, koji su spasonosni za one koji moraju da održe improvizovani govor, važe mnogo šire i mogu se primenjivati i na druge, pripremljene besede.
U stvari, abruptni – potpuno iznenadni improvizovani govor nije baš tako česta pojava. Ponekad se pri odlasku na neki skup, sud i sl. ipak može očekivati da će se možda doći u situaciju da treba govoriti, pa se barem u osnovnim crtama eventualna beseda može pripremiti.7
Osim toga, i kod iznenadnog, pravog improvizovanog govora ponekad ostaje nekoliko minuta od najave da će se govoriti do početka njegovog izlaganja, pa se to kratko vreme može iskoristiti pre svega za koncentrisanje na predmet, hitro stvaranje misaonog koncepta, a možda i za zapisivanje dve-tri noseće ideje. Moderni učitelji public speakinga savetuju da se čak i vreme dok se izlazi za govornicu produži sporim hodom, kako bi se dobio koji trenutak više za razmišljanje.8
Nema sumnje da je pravi improvizovani govor najveći izazov za govornika. Kako govornik najlakše može da izađe na kraj s njim? Pored par saveta koji su već pomenuti u vezi s pripremom eventualnog koncepta za takvu besedu (treći tip), moglo bi se imati na umu još nekoliko okolnosti. Najpre, ne treba dozvoliti da emotivni naboj i bes, ukoliko je improvizovani govor izazvan nekim neprijatnim uzrokom, oduzme moć racionalnog govora. Uspeh svakog improvizovanog govora u najvećoj meri zavisi od psihološkog statusa govornika – smirenosti, staloženosti i što manje treme. To je još važnije kada neposredna provokacija u besedniku izazove buru emocija. Međutim, i svaki drugi pravi improvizovani govor, zbog toga što se zahtev da nastupi pred besednikom postavlja iznenadno, po pravilu, bar malo ustalasa njegovo mentalno stanje. Iz tih razloga je najvažnije da besednik sačuva hladnokrvnost i bez vidljive nervoze izađe za govornicu. Drugo, treba prelomiti potencijalno negativan stav i strah od improvizovanog govora, sugerišući sebi da se u osnovi on ne razlikuje mnogo od svakodnevne komunikacije, koju svako uspešno obavlja bez treme. Uz to, govornik treba sebe da okuraži saznanjem da auditorijum ima manja očekivanja od takve besede. Treće, što je već pomenuto u vezi s konceptom, neophodno je iskoristiti svaki raspoloživi trenutak, čak i vreme dok se izlazi na govornicu, da se koncentriše na glavnu ideju govora, a naročito na prvu rečenicu kojom će beseda započeti. Dalje, važno je da govor fokusira samo jednu ili dve glavne ideje, a nikako da meandrira između više poenti, tako da se nijedna ne istakne dovoljno. Uz to, veliko olakšanje može biti ukoliko su se pažljivo slušali prethodni govornici, a pogotovo ako su se pri tom vodile i pribeleške, tako da se beseda može osloniti na neke elemente iz govora prethodnika. Najzad, pravi improvizovani govor treba da bude kratak (jer ograničeno vreme za pripremu ne omogućava da se mnogo toga može osmisliti), a to će ga učiniti efektnim. I konačno, verovatno i najvažnije: pravi improvizovani govor treba što češće vežbati, jer se na taj način otklanja strah od improvizovanja i stiče neophodna rutina.
Postoji, međutim, nešto drugo na šta moderna retorika često cilja kad govori o improvizaciji: to je ona vrsta govora koji se unapred pripremi, pa ponekad čak i napiše, ali se potom prilikom saopštavanja namerno improvizuje, da bi se izbegao nepovoljan utisak koji izaziva naučen govor. Zahvaljujući takvom stilu Francuzi su polovinom prošlog veka Lamartena nazivali “genijem spontanosti”. Nekako u isto vreme je nastala i čuvena knjiga francuskog teoretičara, objavljena pod pseudonimom Timon (pravi autor je Kormenen), koji spada među rodonačelnike stava da prednost u pripremi i saopštavanju besede treba dati impro- vizaciji.9
Timon je sve govornike podelio u tri grupe: a) one koji čitaju ono što su napisali (oni su najbrojniji i najdosadniji); b) one koji izgovaraju ono što su naučili napamet (to su komedijaši koji varaju slušaoce) i c) one koji improvizuju. U govorima ovih poslednjih se mogu potkradati greške, ali zato imaju živost, snagu, ubedljivost. Prema mišljenju Timona, “samo je improvizator pravi govornik”. Ovakav stav je stekao veliku popularnost u modernoj retorici. Zato se sada pod improvizacijom ne podrazumeva uvek samo onaj pravi, iznenadno improvizovan govor, već i beseda koja se ne priprema u pismenom obliku, nego samo u mislima. Nastaju i terminološke zabune, pa neki autori razlikuju improvizovani govor (onaj iznenadni) i ekstemporarni govor (to bi bio ovaj drugi),10 dok drugi pod pojmom “improvizovani govor” podrazumevaju baš onaj koji je namerno improvizovan, a bilo je vremena da se na miru sastavi.11
- Tacit, Germanija – Agrikola – Razgovori o govornicima, 19 (prev. D. Nevenić-Grabovac), Beograd, 1969. [↩]
- Brown, H.J., Extemporary Speech in Antiquity, Chicago, 1914. [↩]
- Kvintilijan, X 7, 1. [↩]
- Kvintilijan, X 7, 20. [↩]
- Carnegie, D., 137. [↩]
- Carnegie, D., 96. [↩]
- Otud Nušić, B., 81 razlikuje dve vrste improvizacije: “Jedna je kad besednik ipak zna predmet o kome će ma i nespreman govoriti, a druga je – prava improvizacija – kada povod besedi sasvim iznenadno iskrsne, a besednik ga prihvati i govori o njemu”. Ovaj drugi slučaj i Nušić, naravno, smatra mnogo težim i sumnja u postavku jednog nemačkog pisca da u tim situacijama “misli dolaze u samome govoru”. [↩]
- Grice, G.L. – Skinner, J.F., 378; Samovar, L.A. – Mills, J., 289. [↩]
- Timon, Livre des orateurs, Paris, 1842. [↩]
- Fluharty,G. - Ross,H., 142, kao i neki drugi moderni pisci. [↩]
- Senger,J., 91. [↩]