Glosarijum novih poštapalica
Obrad Stanojević
Pravni fakultet, Beograd
Šta su poštapalice?
I u kolokvijalnom razgovoru i u javnom nastupanju, osim kada se čita tekst, što dobri besednici izbegavaju, a ponekad čak i tada, dešava se da nam ponestanu reč ili misao. Tada se koriste poštapalice koje predstavljaju neku vrstu alatke putem koje pokušavamo da dođemo do reči ili fraze koja nam nedostaje. To je reč, grupa reči ili čitava rečenica pomoću kojih pokušavamo da iz budžaka memorije iskopamo ono što treba reći. A dodatni razlog je uverenje da je bolje da kažemo bilo šta, čak i da ispuštamo neki neodređeni zvuk (onaj između a i e), nego da ćutimo. Neke naše poznate ličnosti imale su svoje omiljene uzrečice (Karađorđe – kojekude, Miloš – činiš voliko).
To uverenje je pogrešno. Važan element govora, kao i muzike ili baleta, je pauza. To je u retorici retorska cezura. Često besednici, a naročito početnici, zatrpavaju slušaoce rafalno izgovorenim rečenicama. Treba dopustiti auditorijumu da prihvati i svari izgovorene misli. Dok neko u glavi analizira jedan iskaz, govornik je već kod trećeg ili četvrtog. Ne samo na kraju, već i usred iskaza, a posebno onog dela rečenice koji ima posebnu težinu, treba zastati. Naravno da i u korišćenju cezura treba imati meru da se ne bi otišlo u drugu krajnost – u bezmerno otezanje koje postaje dosadno. Ima osoba koje i u razgovoru i u govoru toliko otežu s nalaženjem reči, da muče i sebe i svoje sagovornike.
Ostaviću po strani uobičajene, takoreći tradicionalne uzrečice i poštapalice, kao što su: ovaj, i tako dalje (često u ponovljenom obliku: i tako dalje, i tako dalje), znači i mnoge druge. Ima neke veze sa ovim, iako pripada drugom fenomenu, prevelika upotreba prefiksa pre- (predivan, prelep), ekspanzija prideva i priloga bitan, čak i u nelogičnim kombinacijama (najbitniji). Pomenuo bih i pokušao da objasnim samo neke koje se u novije vreme zapažaju u javnim nastupima.
U principu… je jedna od najčešćih. Do pre desetak godina nije je bilo. Da pokušam da objasnim njenu popularnost. Strana je reč, deluje učeno i tolerantno. Iza nje se krije ideja da govornik nije sasvim siguran u ono što kaže, da dopušta i drugačija mišljenja ili izuzetke. U principu je to tako, ali dopuštam da u detaljima nije. Možda je to posledica one misli koju je izrazio Česlav Miloš kao moto svoje knjige “Zarobljeni um”. Reč je o stanovištu starog Jevrejina koji na pitanje šta misli o čoveku koji tvrdi da je sto posto u pravu, odgovara: Mislim da je gadan nasilnik i lopuža od koga treba bežati. Možda je ova uzrečica naše reagovanje na vreme jednoumlja, kada je sve bilo jasno i jednoglasno. Ili se oslanja na Ajnštajna – ništa nije apsolutno tačno, sve je relativno.
Na neki način, na izvestan način. To je poštapalica bliska prethodnoj, a često se i koristi s njom: u principu, na izvestan način. Govornik iznosi jednu mogućnu verziju, ali dopušta da postoje i druge. Ona odgovara onoj šumadijsko seljačkoj: može da bidne, ali ne mora da znači. Neka se koristi i onde gde joj nije mesto. Ne može se reći: Na izvestan način, danas je utorak. Treba je izbegavati, ako ni zbog čega drugog, zato što je postala stereotip, opšte mesto.
Zapravo. Gotovo je nemoguće čuti nekog na radiju ili televiziji a da ne upotrebi ovu reč i to po više puta. Šta ona, zapravo (da malo karikiram upotrebu), znači? Manje-više ništa. Izbacite je iz teksta, pa ćete videti da ništa niste izgubili. Ona je pozajmljena iz hrvatskog, u koji je verovatno ušla iz slovenačkog jezika (prav – zaprav). Srpski ekvivalent je u stvari. Rusi bi rekli: v samom delje (u samoj stvari, što je blisko našem: u stvari). Dodavanje ovog zapravo daje privid neke dubine misli, kažem ovo, ali u stvari mislim na nešto drugo. Postoji drugo, dublje, skriveno značenje onog što sam rekao. Tako se stiče utisak da je izrečena misao suptilnija nego što na prvi pogled izgleda, da ima više slojeva.
Postoje još mnoge druge uzrečice, od kojih su neke potpuno nepotrebne. Ono što bih želeo da kažem (na početku izlaganja). Pa kaži! Nešto manje je besmisleno na kraju izlaganja, jer može najavljivati neki rezime govora (ono što sam želeo da kažem).
U govoru se treba kloniti nepotrebne reči i rečenice, jer, kako glasi stara mudrost, sažetost je suština oštroumlja.
Ono što sam u principu želeo da kažem, na neki način je misao, koja zapravo znači sledeće. U opštoj težnji ka jednoobraznosti, naročito misli i reči, treba izbegavati uobičajene floskule, da ne bismo postali nešto poput kloniranih pripadnika ljudske rase, o kojima su u svojim romanima govorili Zamjatin i Orvel, koji su mračnim tonovima slikali budućnost za razliku od ranijih futurologa koji su očekivali bolja vremena (Žil Vern, Vels). Ali u tim prethodnim vekovima čovek nije oslobodio monstruma iz boce u vidu atomske energije. Niti su postojala tako moćna sredstva pranja mozgova.
Postoji opšte uverenje da će u pozorišnom komadu, ukoliko u prvom činu stoji puška na zidu, u trećem opaliti.
U pogledu mogućnosti da sprečimo da puška opali, u principu smo bespomoćni. Ali čuvanjem jezika od opštih šablona možda možemo, bar malo, sprečiti da ljudska misao postane bljutavo uniformisana.