Dimitrije Tucović – dobar primer političkog besednika
Ljubiša Samardžić
glumac, Beograd
“… Zasad samo o glavnoj ličnosti. Ljubiša Samardžić je od prvog susreta osvojio, iznad svega, ljudskošću jednog plemenitog lika i zrelošću koja je rezultat i njegovog glumačkog sazrevanja.”
“… Već prvi susret s plemenitim likom Dimitrija Tucovića koga tumači Ljubiša Samardžić, osvojio je neposrednošću i toplinom. Iako se još ne može govoriti o daljem uspehu serije, prvi je utisak da je Samardžić ostvario najznačajniju i najzreliju ulogu u karijeri…” – pisalo je pre tačno trideset godina, 1975. godine, u tada veoma čitanoj “TV Reviji”, o izuzetnom glumačkom ostvarenju srpske glumačke legende, Ljubiše Samardžića, koji je tumačio naslovnu ulogu u seriji “Dimitrije Tucović”. Nedavno je serija reprizno prikazana na prvom programu RTS i opet je izazvala pažnju gledalaca, kako zbog istorijske tematike kojom se bavi tako i zbog odlične glumačke ekipe koja je učestvovala u seriji.
S jednim od doajena i najpopularnijih poslenika srpskog i jugoslovenskog glumišta Ljubišom Samardžićem, koji je pre trideset godina učinio lik Dimitrija Tucovića i filmski besmrtnim, razgovaramo o Tucoviću, njegovom karakteru, njegovim političkim idejama, snazi njegovih reči…
• Ljubiša, kada je serija o Tucoviću bila snimana Vi ste već bili i te kako afirmisan glumac, iza Vas su bile brojne uloge i nagrade, ali su kritičari serije ipak konstatovali da je lik Dimitrija Tucovića bila najznačajnija i najzrelija uloga do tada u Vašoj karijeri, a novinar Milutin Čolić, koji je pisao monografiju o Vama, upravo tu konstataciju je uvrstio u odeljak o kritikama Vaših uloga. Kako danas, trideset godina kasnije, gledate na tu svoju ulogu?
Rado se sećam tog perioda svog stvaralaštva. I sada, posle toliko godina, mogu da kažem da mi je ukazana čast time što mi je bilo ponuđeno da glumim ovog velikana srpske političke misli. Dimitrije Tucović je nesporno ličnost koja je snažno obeležila svoju epohu i jedan buran a viteški period srpske istorije. On je, slobodan sam da izjavim iako znam da se mnogi neće sa mnom složiti, vreme na kraju XIX i u prvoj dekadi XX veka u Srbiji svojim idejama i svojom beskompromisnom borbom za ostvarenje tih ideja učinio svetlijim, humanijim i, bar u naznakama, pravednijim.
• Rekli ste da je interesantno kako je uopšte došlo do ostvarenja ideje da se snimi serija o životu i borbi Tucovića.
Jeste. Neverovatno, ali ideju za snimanje ove serije dao je Petar Stambolić, tada alfa i omega komunističke hijerarhije u Srbiji. On je, što inače nije bilo svojstveno komunističkim kadrovima, bio veoma zainteresovan za istoriju socijaldemokratskog pokreta u Srbiji, a Tucovića je posebno uvažavao kao rodonačelnika te ideje. Naravno, želja Petra Stambolića nije mogla ostati neudovoljenom pa je angažovan Milovan Vitezović da napiše scenario a zagrebački reditelj Eduard Galić da režira seriju. Kada su se opredelili da meni povere ulogu Tucovića, Petar Stam- bolić je želeo da se pre početka snimanja susretne i sa mnom. Prilikom tog susreta, iz razgovora s njim, razumeo sam kako mu je stalo da Tucović bude prikazan upravo onakvim kakav i jeste bio – s jedne strane, kao iskren patriota, s druge strane, kao borac za socijalnu pravdu i, povrh svega, kao izuzetno plemenit čovek. Iako se kao glumac slobodnjak nikad nisam povodio za željama drugih kako da neki lik prikažem, a naročito ne za željama političara, ipak sam, posle čitanja scenarija, a naročito posle čitanja brojnih dokumenata o životu Dimitrija Tucovića, jasno video da je bio i iskren i plemenit čovek, i veliki patriota i nepomir- ljivi borac za socijalnu pravdu. I onda sam se potrudio da ga takvim i prikažem.
• Iz Vaše priče može se zaključiti da je Stambolić ovom serijom želeo da sebi sačini neku vrstu zadužbine? Jednako tako kao što je snimanje filma “Marš na Drinu” bilo plod Krcunove želje.
Ne bih da ulazim dublje u ocenu Stambolićevih razloga da se snimi serija o Tucoviću. Ali ma šta da je bilo u pozadini njegove želje, gledano iz ove perspektive, tim je gestom učinio uslugu srpskom narodu. Iako je serija o Tucoviću imala, logično, ideološke naznake, u njoj je po prvi put prikazan jedan period razvoja srpske države, bez karikiranja, na jedan generalno vrlo pomirljiv način. Ne zaboravite da je u toj seriji Nikola Pašić (u briljantnom izvođenju pokojnog Branka Pleše) po prvi put prikazan kao mudar građanski političar, iskreni patriota. I da ne nabrajam dalje. Isto tako, bez obzira na Krcuna, “Marš na Drinu” je epopeja srpskog vojevanja u Prvom svetskom ratu. U tom filmu se po prvi put odaje priznanje srpskoj šajkači, srpskoj trobojnici bez petokrake, srpskom opanku. Vojvoda Stepa se prikazuje kao izvanredan strateg. Tamo se, ako se ne varam, po prvi put vidi srpski dvoglavi orao kao obeležje nečega čega nikada nismo imali razloga da se stidimo. To je, složićemo se, bio iskorak iz stereotipa da sve počinje od savetovanja u Stolicama. Pa šta onda ako su tome kumovali komunisti!
• Rad na snimanju serije je bio ozbiljan? Koliko je Vama trebalo da “uđete u lik”?
Jeste, po svemu. I po scenariju i po eminentnoj glumačkoj ekipi koja je okupljena i po sveobuhvatnosti priče. A kako drugačije? Što se tiče mog, kako si rekao, “ulaska u lik”, bio je to dug i naporan posao. Trebalo je pročitati brdo materijala, more dokumenata. Trebalo je upoznati lik Tucovića ali i likove ljudi s kojima je sarađivao, kao što su Radovan Dragović, Triša Kaclerović, Dragiša Lapčević, kao i likove onih istorijskih ličnosti koji su mu bili protivnici. Trebalo je upoznati ideje koje je zastupao. One izvorne socijaldemokratske ideje jednakosti i socijalne pravde, anitiimperijalizma i antimilitarizma. I trebalo je, naravno, upoznati vreme u kojem je Tucović živeo i u kojem se odvijala njegova politička borba. Trajalo je to mesecima, ali kažu da sam posle toga pred kamerama položio ispit.
• Šta je krasilo Dimitrija Tucovića i socijaldemokrate?
Tucović je delovao u vreme kad nacionalromantizam više nije u potpunosti zadovoljavao gladna usta u Srbiji. Gladna usta jesu mogla da oslobode Srbiju, da oslobode nove krajeve ali, pokazalo se kasnije, ona nisu mogla da učine stabilnom tu zemlju. Tucović i njegovi kamaradi su nudili nove ideje – socijalne pravde, jednakosti, solidarnosti među ljudima… Ideje su bile civilizacijski za tri koplja iznad svih ostalih političkih ideja. Potom, Tucović i socijaldemokrati su jasno uočili kako su mali balkanski narodi zaista bili samo moneta za potkusurivanje velikih i na svaki način su želeli da upozore na strašne posledice sukoba među njima, koje su kasnije u monstruoznim razmerama i usledile. Oni, nažalost, nisu bili dovoljno jaki da utiču na istorijske tokove ali su bili dovoljno vizionari da upozore na opasnost. Ideja da Balkan mora pripasti balkanskim narodima je genijalna… No, budimo realni: možda je Tucović bio donkihotovski idealista. Možda su njegove, ideje Radovana Dragovića, Lapčevića, Kaclerovića i ostalih bile naivne i u stvarnosti neostvarive, ali ima nešto uzvišeno što je krasilo ove ljude. Oni su iskreno verovali u te ideje i nesebično se trošili, hrabro se boreći za njihovo ostvarivanje.
• Koliko je vremena trebalo da prođe da biste počeli da razmišljate kao Dimitrije Tucović?
Pošto sam se upoznao s njim kao s ličnošću, ne tako mnogo. On je verovao u socijaldemokratske ideje, ja u njih i sada (kad vreme može da ih privremeno demantuje) verujem. On je bio iskren patriota, bez obzira na činjenicu da je Srbiju različito voleo od nacionalista, na primer, a svoju ljubav prema otadžbini je potvrdio i svojom smrću. Ja sam s godinama sve uvereniji da je način na koji je on Srbiju voleo plemenitiji od drugih načina iskazivanja rodoljublja. Naposletku, Tucović je bio plemenit čovek, brižan sin i brat, iskren prijatelj, osećajan momak (iako je svoje ljubavi podredio svojoj borbi). Sve to me je privuklo njemu kao čoveku.
• Tucović kao politički govornik?
Briljantan. Briljantan! Jedna od osnovnih vrednosti serije je njena dokumentarna osnova koja se ogleda ponajviše u političkim govorima samog Tucovića ali i Radovana Dragovićà, Lapčevića, Kaclerovića i ostalih. Čitajući Tucovićåvå govore, učeći ih napamet (jer je to zahtevala uloga), stekao sam snažan utisak da je Dimitrije bio ozbiljan mlad čovek, koji je u mnogo čemu nadvisio ljude i narod kojem je pripadao. On je, rekoh već, bio zastupnik novih ideja, zračio je modernošću. Te ideje je u svojim govorima predstavljao. Snaga njegovih reči je bila poput lavine. Ono što ga je odlikovalo kao govornika – jasnost, konciznost, jednostavnost izgovorenih reči. Iskrenost, naravno. Čak i kad se čitaju ti govori, stiče se nepomućen utisak da su reči izgovorene iz duše. On je verovao i bio je samouveren kao govornik. I, logično, verovali su mu. Mogao je da govori na akademskom nivou ravnopravno s najumnijim srpskim glavama toga doba jer je bio vrlo obrazovan i inteligentan, ali je njegova govornička zvezda najjasnije sijala kad se obraćao običnom svetu, neškolovanim radnicima, neobrazovanom plebsu. Posebno je značajno to što je napravio jednu vrstu otklona od epskog pristupa besedništvu kakav je do tada dominirao na srpskoj političkoj sceni. U njegovim govorima nije bilo patetike, nije bilo epike. On se udaljio od govorničkih stereotipa toga doba. To mi je veoma odgovaralo, jer sam upravo bio zamislio da ga predstavim kao modernog govornika, bez mnogo patosa u interpretaciji. Ali, s druge strane, on nikako nije bio govornik – izvestilac. Naprotiv. Iskrenost ga je legitimisala kao razumnog govornika s dušom. Mislim, stoga, da bi njegov besednički dar i danas mogao biti dobar primer političarima.
• Koji njegovi govori, koje ste interpretirali, su Vam naročito ostali u sećanju?
Naročito mi se urezao u sećanje govor – debata, koju smo pokojni Dragan Zarić (koji je glumio Ljubu Jovanovića Čupu, istaknutog člana Ujedinjene omladine srpske i velikog srpskog patriotu) i ja držali studentima Velike škole s prozora Kapetan Mišinog zdanja povodom anek- sije Bosne i Hercegovine. Čupa, inače, veliki prijatelj Dimitrija Tucovi- ća iz studentskih dana, pozivao je na borbu za oslobođenje. Tucović je zvao na razum. Scenario je pisan prema dokumentima – verovatno, policijskim izveštajima, koji govore da su Tucović i Čupa govorili naizmenično i da se nije znalo ko je bolji govornik. Borili su se za isti auditorijum. Tako smo Zarić i ja govorili naizmenično. Gaga je briljantno inter- pretirao Čupu. Dok je on govorio, uhvatila me je jeza. Od njegovih reči naravno, ali i činjenice da su obojica životima platili svoja uverenja. Jer, Čupa je kao srpski vojnik umro u Skoplju, 1913. godine od kolere.
Ali za potpuno poimanje Tucovića kao trezvenog političara svakako je značajan njegov govor na Kongresu Druge internacionale u Kopenhagenu, 1910. godine. Taj govor sam naučio u potpunosti napamet. Tamo, u Kopenhagenu, Tucović je oštro kritikovao socijaliste iz drugih zemalja, naročito iz velikih imperijalnih sila, pre svih one iz Austrougarske, zbog njihovog imperijalističkog držanja povodom aneksione krize. Govor je duboko antiimperijalan i antimilitaristički, ali i duboko patriotski. Tucović se zalaže za pravo svakog naroda na samoopredeljenje. Jednu njegovu rečenicu iz tog govora sam naročito dugo vrteo u svojoj pameti, toliko dugo da je i sada pamtim. Gde je Tucovićeva pamet bila može se jasno zaključiti iz te rečenice. On kaže: “Mi očekujemo od socijalne demokratije velikih i moćnih država da, nasuprot diplomatiji, najenergičnije ustane protiv pokušaja da se mali, slabi i ugnjeteni narodi, koji se pod štiklom zavojevača nemoćno vrte, obeleže kao ‘rušioci svetskog mira’.” Trebalo je biti i mudar i hrabar pa upreti prstom u prave krivce za sve svetske nesreće.
Postoji još jedan detalj u seriji koji mi se urezao u sećanje: susret Tucovića i Pašića, povodom Tucovićeve molbe da mu država izda pasoš, ako se ne varam, baš povodom odlaska u Kopenhagen. Po mom mišljenju, to je bila lepa diskusija. Pašić je predstavljen kao mudar političar i čovek širokih shvatanja. Da ne prepričavam sve detalje, uglavnom, Tucović je, posle odbijanja policijskih vlasti da mu izda pasoš, bio prinuđen da se obrati samom predsedniku vlade. Pašić ga je primio i kazao mu da je jedini razlog što mu se pasoš ne izdaje što vlast opravdano misli da će kao protivnik dinastije i režima loše u svetu govoriti o Srbiji. Tucović je u jednom lepom kratkom govoru, parafraziram, odgovorio Pašiću da će o Srbiji kao svojoj otadžbini govoriti sve najbolje ali da o stanju u Srbiji mora govoriti istinu. Pašić mu je na te reči odgovorio da će mu izdati pasoš uz fantastično poentiranje: “Pa, ovaj, gospodine Tucoviću, Vi možda, ovaj, nećete o Srbiji govoriti baš, ovaj, pohvalno, ali ćete o Srbiji govoriti.”
• Socijaldemokratski poslanici u Skupštini Srbije Lapčević i Kaclerović glasali su pred početak rata protiv ratnih kredita i stekli odijum kao podrivači nacionalnih interesa.
Ja to nisam nikad razumeo na takav način. Oni su iskreno bili protiv rata i u tom svom stavu su bili, da tako kažem, dečački naivni. Oni su naivno očekivali da će svojim gestom probuditi savest u svojim drugovima koji su predstavljali leve snage u parlamentima drugih evropskih država. To se, nažalost, nije dogodilo i u tome je njihova naivnost za žaljenje. Ali, s druge strane, oni su postupili principijelno, svesni svih negativnih posledica svog postupka, i to ih legitimiše kao hrabre ljude. Imajmo, takođe, u vidu da njihova dva glasa u Skupštini nisu mogla podriti nacionalni interes Srbije. Pre bih rekao da su nacionalni interes Srbije tada svojim nepromišljenim postupkom podrile usijane glave iz organizacije “Mlada Bosna” i militaristički krugovi iz organizacije “Crna ruka”, što je, ako se ne varam, tvrdio i sam Nikola Pašić. I, na kraju, ne zaboravimo da su pripadnici Socijaldemokratske partije listom učestvovali u odbrani Srbije a mnogi od njih, kao i sam Tucović, položili su svoje živote na oltar otadžbine.
• Kad smo kod Lapčevića i Kaclerovića, kakvi su oni bili govornici?
Izvanredni agitatori i opasni debateri. Svojim govorima i interpelacijama u Skupštini zadavali su mnogo muka vladajućoj većini. Ali oni su bili i učtivi i korektni govornici, zastupnici jednog gospodskog pristupa političkom govorništvu. Sve ono čega danas u parlamentu nema.
• A u seriji?
Lik Dragiše Lapčevića tumačio je legendarni Bata Stojković. Kaclerovića je tumačio Ivan Jagodić, za koga se može reći da je odličan recitator. Obojici su uloge baš pristale. Oni su, siguran sam, na najbolji mogući način predstavili ovu dvojicu velikana srpskog radničkog pokreta. Uostalom, isto onako kako je Miša Janketić predstavio lik Radovana Dragovića. Kad je reč o Bati Stojkoviću, on je u kazivanje govora uneo određenu dozu patosa, što je primereno načinu govora samog Lapčevića, koji je (ne zaboravimo) dvadesetak godina bio stariji od Tucovića. To je, pak, u tok serije, naročito u one delove koji su posvećeni govorima i debatama, unelo protivtežu Tucovićevom modernom obraćanju i lepu dozu dinamike.
• Da li ste se ikad zapitali šta bi bilo da je Tucović preživeo rat?
O tome sam često razmišljao. Po prvi put onda kad sam snimao završne kadrove serije, kadrove njegove pogibije. Ne znam šta da kažem. Verujem da bi se žestoko borio da sačuva izvornost socijaldemokratskih ideja, koje su kasnije drugi bezočno i surovo izvitoperili. Verujem da se tih ideja ne bi odrekao. Ne znam da li bi pristupio komunističkom pokretu, da li bi on predvodio komuniste. Skeptik sam kad pomislim na eventualno njegovo suprotstavljanje Josipu Brozu. Iako je Tucović bio beskompromisni borac, nisam siguran da bi pobedio u borbi za prevlast. Možda bi, poput Filipa Filipovića, stradao u Staljinovim čistkama. Čak sam najsigurniji da bi mu se to dogodilo. Možda bi i dočekao Drugi svetski rat. Četrdeset prve bi imao šezdeset godina. Ne verujem da bi se priključio Draži Mihajloviću, kao što je to učinio njegov partijski drug i u mnogo čemu naslednik Živko Topalović. Možda bi svoj život završio na Banjici ili posle oslobođenja u Lisičjem potoku. Po mom mišljenju, da nije stradao na Kolubari, nastavio bi da korača jednom časnom, uskom i trnovitom stazom. Za njega kao čoveka, bez obzira na to što mu se život ugasio u trideset trećoj godini pod rafalima Austrijanaca na Vrapčem brdu, možda je bolje i što je tako stradao i što nije duže živeo. Ali Srbi su njegovim nestankom mnogo izgubili. Pa mi, posle njega, već devedeset godina nemamo tako iskrenog zastupnika socijaldemokratskih ideja i viteškog borca za ostvarenje tih ideja. Ideja koje nikako ne mogu biti prevaziđene i kojima će se čovečanstvo neminovno vratiti.
Razgovor vodio
Dejan Milić
fascinantno! :)