Bilo, ne povratilo se
Dragoljub Žarković
novinar, Beograd
• Kako je uopšte bilo moguće stvoriti privatni časopis u bivšoj Jugoslaviji?
“Vreme” je osnovano u oktobru 1990. godine. Tada je talas reformi pod vladom Ante Markovića u različitim delovima zemlje proizvodio… različita zakonska rešenja i “Vreme” je osnovano kao prvi potpuno privatni mediji u celoj bivšoj Jugoslaviji, ali smo registraciju morali da uradimo u Hrvatskoj, jer u Srbiji u tom trenutku nije bilo moguće formirati preduzeće. Tako da je na tom talasu te Markovićeve reforme bila stvorena ta mogućnost. “Vreme” je formirano i prva njegova registracija je bila u Rijeci. Ona je kasnije, krajem 1991. godine, prebačena na Beograd, kada je i ovde otvorena mogućnost da se privatni mediji formiraju.
• Kakav je koncept “Vremena” bio od početka?
Postojala su dva osnovna koncepta. Prvo, naivno uverenje da ćemo se mi obogatiti praveći to; a drugi deo koncepta je bio da smo u suštini svi mi kao novinari, urednici, svi mi koji smo napravili “Vreme”, radili u redakcijama ili medijskim institucijama, koje su imale silna ograničenja i limite nasleđene iz komunističkog perioda. Hteli smo da napravimo nešto drugo, nešto sasvim novo, nešto što bi služilo isključivo javnom interesu, a ne interesu pojedinih političkih organizacija ili grupa. Tako da to jeste bio jedan pionirski poduhvat. U ovom drugom delu trudimo se da štitimo nešto što se zove javni interes, a u prvom delu – da se obogatimo, ništa od toga.
• Vi ste najpre hteli da formirate političku partiju, pa ste onda prešli na politički časopis. Da li je to tačno?
To nije nemoguće ako govorite o originalnim osnivačima “Vremena”, među kojima su bili ljudi političke vokacije. U trenutku kada sam se ja uključio u projekat – to je bilo negde u leto ‘90. godine, mi smo samo o časopisu govorili. Dakle, ako je postojala ideja da oni prave političku partiju, ja to ne znam. Ništa ih nije sprečavalo. U tom trenutku je bilo lakše formirati političku stranku, nego medij. Tome zbilja nisam svedok. Ja sam novinar – profesionalac. Prišao sam projektu kada su govorili o novinama. To da li su oni imali ideju, pa odustali od nje ili je premetnuli u novinu, to je prosto jedna stvar, ali u svakom slučaju, “Vreme” nije stranačka novina, nije partijska novina. Nama su prišivali svakakve odrednice, ali teško je jednoj novini, koja po meni gaji jedan dobar profesionalni kriterijum, pripisati bilo kakvu pripadnost, a ponajmanje partijsku. Tako da to veze nema. “Vreme” je novina.
• Zašto ste počeli da se bavite novinarstvom?
Ne znam. Ja sam u novinarstvu od ‘73. godine – već 30 godina. Kao i svi mladi ljudi koji misle da ta profesija ima u sebi neku draž, što je nesporno. Ima sigurno. Čak i da sam znao da će biti ovoliko teško, mukotrpno i sirotinjski, mislim da ne bih promenio ideju. Malo mi je glupo, smešno. Ja sam toliko u tome. Ceo moj radno aktivni život je u tom poslu da se malo nelagodno osećam da objašnjavam… Da sam filmska glumica pa da me neko pita: “Zašto ste se opredelili da igrate u tom filmu?” Otkud znam zašto sam se opredelio.
• Za koje novine ste radili?
Radio sam u kući “Politika”, u kući “Borba”, pa u “Vremenu”.
• Šta je za vas značilo nezavisno novinarstvo, tokom 70-ih i 80-ih?
Teško je govoriti tada o nezavisnom… Kao što je uvek teško govoriti o nezavisnosti u novinarstvu. Ja uvek radije koristim termin “profesionalnost”… To je i sada teško pričati. Postoje mediji koji se trude da profesionalno rade svoj posao i oni koji pristaju na nečiji diktat – da li je to politička, ekonomska ili neka druga vrsta moći. Tu se uvek prave kompromisi, u svim vremenima, pa onim Titovim. Jednostavno, ljudi koji su držali do sebe, do svog posla, trudili su se da u granicama datim, u okvirima, što poštenije, ako je reč o dobrim profesionalcima, što poštenije rade svoj posao. Tada su limiti bili veći. Postojale su stvari koje se nisu smele doticati, pitanja koja se nisu smela otvarati. Zamislite vi društvo u kome ne sme da se otvori pitanje višepartijskog sistema, a da ne stradate zbog toga… Prema tome, ne može se ni govoriti o profesionalnom radu, na neki način, ali u tim okvirima je grupa ljudi tražila prostor da cirkuliše i svoj moralni, i svoj politički i svoj profesionalni kredo. Čim je ta mogućnost stvorena krajem ‘80-ih, to se i dogodilo. Prosto je počelo s jedne strane oslobađanje medija od raznih stega, pružanje otpora, kako su padali ti centri moći, kako su gubili snagu posle Titove smrti, to je rastao taj pokret protivljenja. Negde je taj pokret korišćen… Protivljenja diktatu. On je grubo korišćen da bi se mediji gurali u jednu temu koja je posle bila dugo zatrpana – nacionalni odnosi u Jugoslaviji o kojima se dugo nije pisalo, pa su mediji umesto da tu mogućnost slobode osete kao priliku da svedoče o stvarima koje se tiču budućnosti i sadašnjosti zemlje, počeli naglo da se bave istorijom, da diraju one rane, koje niko nije 50 godina dirao. Političari iz cele bivše Jugoslavije uzjahali su na tom jednom talasu. Reformske snage su ovde bile u povoju, slabe, institut demokratije ovde dugo nije živeo i prvi višestranački izbori koji su napravljeni ‘90/’91. ovde, pokazali su da sve stranke sa jakim nacionalističkim predznakom, čak i kada ga nema u imenu – SPS, prerušeni komunisti, ali s jakim nacionalnim nabojem, masovno su dobijali na izborima, a da su te tzv. reformske snage okupljene oko Ante Markovića gubile izbore, bile tučene katastrofalnim rezultatom. To je to. U tim okvirima, sloboda se shvatala na različite načine. Neko je pokušao da napravi novine kao “Vreme”, neko se svalio u te nacionalističke, teške vode i počeo da služi interesima jedne nove, političke elite, koja je sada jednom novom vrstom totalitarizma počela da gradi sopstvenu poziciju. Negde su ti procesi trajali kraće, negde su ljudi brzo iskočili iz toga, negde su ti procesi trajali veoma dugo. Na kraju krajeva, to je ukazivalo da bez bure raspad Jugoslavije ne može da se završi. Nažalost, ja bih rekao, mediji su služili dodatnim duvanjem u jedra te bure i da je to bila jedna strašna situacija. Mi smo se u tom trenutku osetili izolovanim, usamljenim. Ljudi koji rade ovde su čvrstog kova, oni su moralni ljudi. Ne verujem da su preispitivali sopstvene manjinske stavove u odnosu na većinsko mišljenje. Jer to su ljudi koji su naučili da budu u manjini. Oni su imali problema i u ono doba, Titovo. Stalno su bili u manjini. Neki su i hapšeni kao potpisnici nekih peticija, stalno su imali problema u karijeri, bili sputani i oni se nisu preispitivali na taj način – da li da se pridružimo čoporu koji bi da uradi nešto drugo, ali su bili stalno u jednoj teskobnoj poziciji. Mi smo optuživani da smo loši Srbi, ma šta to značilo. Jer nismo pristali na sumanutu politiku S. Miloševića. Onda smo optuživani da smo izdajnici. Sa propašću ekonomije u zemlji i mogućnosti da čovek živi od svog rada, kada je međunarodna zajednica počela da podržava projekt kao “Vreme” određenim brojem donacija, koje nikad nisu bile spektakularne, kao u nekim drugim slučajevima, bili smo proglašeni za strane plaćenike. To su te etikete koje su nas pratile u tom mukotrpnom periodu, tih 11-12 godina “Vremena”. To nije bio lak period. Međutim, kao što sam ja u jednom uvodniku napisao, da ima mnogo lagodnijih, bolje plaćenih poslova i da bi čovek i njima mogao lako da se bavi, a da ne pravi novine kao što je “Vreme”, ali pitanje je da li bi posle toga mogao svojoj deci da pogleda u oči. Tako da mi koji smo ostali ovde i radili sve te godine, možemo svojoj deci da pogledamo u oči.
• Malopre ste rekli da ste najpre radili u “Borbi”, pa onda u “Politici”. Do kad ste radili u “Politici”?
Ne, ja sam “Politiku” napustio ‘87, kada je Milošević došao na vlast u Srbiji i počeo da uzima “Politiku” pod svoje i kada jednostavno ni za tada dozvoljeni oblik kritičkog razmišljanja više nije bilo mesta, ukoliko niste hteli samo da hvalite Miloševićevu politiku. To je bio prvi transfer. Uvek je u istoriji srpskog novinarstva, od ‘45. naovamo, bio iz “Borbine” kuće u “Politiku”. To se smatralo najvećim dostignućem jednog novinara da se zaposli u “Politici”, koja je bila tobože ozbiljan, ugledan list. Po prvi put se dogodilo ‘87. da smo u jednom danu ugovore s “Borbom” potpisali iz “Politikine” kuće, dakle kontraproces, gospoda Mirko Klarin, Nenad Briski i ja. To je bila vest dana. Onda je počelo napuštanje “Politikine” kuće naveliko, neki iz moralni, neki iz principijelnih razloga.