Zaboraviti /srpsku/ književnu kritiku
Sami sebe promovišu, već prema ličnoj harizmi i ambicijama, prema sposobnostima za nametanje i samoreklamerstvo. Književničko harizmatično delovanje nije nešto što je nepostojeće, niti nešto sa čime se, kao i u drugim ljudskim poslovima, ne računa. Kada je reč o nekim našim kritičarima, pesnicima i romanopiscima, to je evidentna stvarnost. Umeti trgovati svojim loše napisanim knjigama na temelju rečitosti, držanja i po slici i prilici udžbeničkog menadžment-nastupa nije umeće koje je književnom svetu nepoznato. U smutno i prljavo vreme kakvo je naše, svedoci smo upravo takve beščasne “umetnosti”. Ono što se upliće u književnokritičarsko vrednovanje, kao i u samovrednovanje pisaca, u tu operetsku predstavu prepunu laži i podlosti, licemerstva i prostaštva, neukosti i cinizma, furioznog i hohštaplerskog precenjivanja jeste i stvar same ličnosti kritičara i pisca: njihova “persona”. Kritičarevo i piščevo javno lice nisu njegova tobožnja “načela”, njegove “postavke o književnosti” (toga najčešće najmanje ima među kritičarima i piscima), nego izuzetno često njegovo problematično biće kome se svesno i nesvesno podaje, bilo da je reč o neprincipijelnosti, bilo da je reč o pristrasnosti, bilo da je reč o njegovoj klanovskoj obrazini. Kada posmatramo delovanje petnaestak književnih kritičara tokom poslednjih petnaest godina, mi ni u jednom od njih ne prepoznajemo principijelnost, nekakvu “estetiku” ili “poetiku” (uzmimo za primer Pavkovića, Jerkova ili Bojanu Stojanović-Pantović, Božovića ili Vladušića, Miletu Aćimović-Ivkova te književne kritičare okupljene oko “Književnog magazina”, “Politike” ili mlađe ljude okupljene oko “Književnog lista”). Svi ti kritičari su ljudi bez temeljnog kulturološkog obrazovanja, osim što su, de fakto, magistri ili doktori književnih nauka. Bilo bi dragoceno da osobe koje se bave književnom kritikom nacionalne književnosti imaju uvida u bar još jednu nacionalnu književnost, da ne govorimo koliko bi bilo dragoceno da su u situaciji da prate književnosti francuskog jezika (nikako ne samo francuske književnosti), nemačkog jezika (opet po istom modelu), engleskog ili španskog. Blago tih književnosti nije ono što se u Srbiji prevede i što dotični kritičar o tome tek iz prevoda saznaje, ono je, dakako, mnogo šire. U publikacijama u kojima “poznati” srpski kritičari objavljuju, dakle u “Politici”, “Književnom magazinu”, “Književnom listu”, kao i u mnogim drugim časopisima u Srbiji rezervisanim samo za njih, nema imena jednog Jovice Aćina, Novice Milića, Mirka Magaraševića, Save Damjanova, Draška Ređepa, Vasilija Kalezića, Jovana Zivlaka (koji nije samo pesnik), Jovana Delića, Milorada Belančića, Sanje Domazet, Zorana M. Mandića, Milana Orlića, Radomana Kordića, Branka Kukića, Srbe Ignjatovića, ljudi istančanog ukusa, ogromnog znanja i poštenja. Među ovim ljudima bili bi dragoceni i glasovi Borislava Radovića, Mije Pavlovića, Stevana Raičkovića, koji bi svakako imali šta da kažu o savremenoj srpskoj poeziji danas.
* * *
Ovo ovde izloženo predstavlja, nužno abrevijaturan, presek književnokritičke situacije u Srbiji na početku ovog veka. Na temelju rečenoga, koje smo izgrađivali na empiriji zasnovanoj na čitanju ogromnog materijala koji nam je ostavila srpska književna kritika na kraju proteklog i početku ovog veka, mi smo u prilici da posumnjamo u kritičarski zanat uopšte, u smisao književne kritike, da pre verujemo u njenu atopičnost, bezmestnost, nego kao u vid ukrštaja književnog dela i izvesnog, makar i problematičnog, kritičarevog sistema. “Hermeneutičko poštenje”, veli Mari Kriger, “nalaže kritičaru da prizna da nema pristupa nikakvim delima, već samo verzijama dela. A ono što se upliće i lažno predstavlja jeste kritičarevo biće, njegova ličnost i njegova persona”. U praksi srpske književne kritike ne postoji privrženost nikakvom sistemu, ili joj to, svakako, nije prvobitno određenje (bilo kakav sistem u interes srpske književne kritike dolazi, ako uopšte dolazi, na poslednje mesto), budući da je ta kritika isključivo određena ad hominem, a kritiku sâmu određuje, pre svega kritičareva persona, glas koji deluje kao ego, glas koji ne zastupa nikakav sistem, već svoga pisca. Srpski kritičarski glasovi ne problematizuju dramu koja se u nekim drugim nacijama (mada i tamo ne kao herojski deo ličnosti kritičara, i nikako ne uvek) ukazuje kao drama kritičarevog sistema i dela. Kod nas deluje kritičar koji nema sistema, ali stoga ima svog autora. (Obratna situacija je, takođe, “normalna”). Srpski književni kritičar ne ubeđuje čitaoca da ima posla sa delom, nego sa autorom koga favorizuje, koliko god da ima posla i sa odrazom sopstvene ličnosti u autorovom liku. Kao što je već rečeno: srpska književna kritika izgrađuje jedan incestuoznan akt spram autora (i obratno), a nikako ne profesionalni odnos između discipline i dela. Ako postoje neslaganja među srpskim književnim kritičarima, onda su to samo neslaganja u verzijama jednog autora, a ne u verzijama hermeneutičkih postupaka koje vode različitim saznanjima o delu. Drugim rečima, delo je poslednja motivacija za rad književnom kritičaru. Kako drugačije da bude protumačena situacija kada se desetine književnih kritičara sjate oko jednog pisca, a ni jedan oko desetine dela koja ostaju bukvalno prećutana. Prilike u Nemačkoj i Austriji su slične. Našu književnokritičku situaciju određuje jedan ciničan odnos spram književnosti koji bi se mogao dosta dobro odrediti onako kako je svojevremeno (u svetu poznati) jermenski kritičar Artoun Dilsizian (delatan osamdesetih godina proteklog veka u “New York Times Literary Supplement” i “New Yorker-u”) bio izgradio svoj negativistički književno-kritički pristup. Evo kako taj pristup izgleda u praksi: “John Irving: “Owen Meany”, 640 str., “Random House Publishing Group”, od Artouna Dilsiziana: ‘Da li je moguće i opštesmisleno različite književne kvalitete u okviru mainstream književnosti obraditi? Ne! Da li će ova knjiga bilo kada u / i izvan književničke prakse išta izmeniti? Ne! Postoji li uopšte ijedan razlog pisati beletristiku? Ne! Ima li stoga ova kritika bilo kakvu funkciju? Ne!’“. Srpska književna kritika nije svesna svog dilsicijanskog postupka. Korenitog poništavanja smisla svoga posla i zadatka. Stoga se ispostavlja da je za srpsku književnu kritiku i samo pisanje uzaludan posao. Međutim, onaj ko piše za srpsku književnu kritiku, ako takav neko postoji, očekujući od nje prosuđivanje koje za pozadinu ima smernost spram objekta u kome ona traži “izvesnu obaveznost time što objektu pridaje podsticajnu snagu” – taj pisac piše za foto-časopis: za grupni portret sa damom. Srpska književna kritika je danas fusnota ili appendix savremene srpske književnosti. No, naše sumnje u smisao i svrhovitost književne kritike počivaju, dakako, ne samo u okviru ovih empirijskih navoda. Mnogo više, naša skepsa je podstaknuta ontološkom situacijom književne kritike kao epistemološkog diskursa i postupka. “Tvrđenje” da su Matija Bećković ili Milosav Tešić veliki srpski pisci, ili da su to Basara ili Petrović, ili već ma ko bio, ostavlja nas ravnodušnim. Takvih “tvrđenja” može da bude na desetine i, osim što su naivna i besmislena, oni izgrađuju lažnu veru da neko nešto uopšte “tvrdi”, da misli i da veruje u to što, navodno, misli. Književni kritičar ne može da misli ništa, budući da njegova disciplina nema izgrađenu osnovu za bilo kakvo “mišljenje”. Stoga, kada smo u ovom radu u nekim slučajevima “predlagali” našu listu favorita, ni sami je nismo na nekakvom čvrstom temelju zasnovali. Lista je bila deo igre ironičnog ponavljanja pra-slike srpske književne kritike o kojoj je ovde bilo reči. Radikalna skepsa u pogledu književnokričkog diskursa ne podnosi nikakve “liste”. Njoj su odvratna svaka određenja tipa “naj” pre nego što budu, ako ikada budu, određena “pravila” igre. Čak i u najskeptičnije doba, koje nastaje posle ratova, mora se naći put koji nas odvraća od ideologije i vraća ka monumentalnosti estetičkog konteksta, ka erotici dela. Tako će biti sačuvana poezija u širokom smislu reči, sloboda razaranja metafizike, koju je, s dobrim razlozima, podsticao Žak Derida.
Bosko Tomasevic
FORGET /SERBIAN/ LITERARY CRITIQUE
Summary
In the first part of the text the author puts in question the competence of literary critique as a literary activity which deals with giving judgements about the value of literary work. This doubt is based on the unsuccessful attempts to establish a science of literature, namely a theory of literature. In regard to the literary theorist, the literary critic is lay who spontaneously deals with literary work. Due to this spontaneity the criticism should remain in the field of privacy. Therefore literary critique became an institution which creates literary canons. This should be explained in sociology and psychology of culture. In the second part the author, using the example of contemporary Serbian critique and leading Serbian critics, demonstrates the extent to which literary critique can create false canons and promote false values.
Key words: literary critique, literary valuation, literary canons, Serbian literary critique, Serbian literature, Serbian culture, overvaluation.
Dragocenost tekstova dr. Boška Tomaševića širi polje razloga zbog kojih bi mnogi književni krojači na sceni savremene Srpske književnosti trebalo da se zamisle. I da uniforme književnih kritičara, književnih procenitelja i doživotnih članova mnogih žirija, što pre,zamene sa radnim odelima na drugim poslovima. Doktor Tomašević u svojim tekstovima hrabro niže imena i prezimena lažno uspostavljenih vrednosti. A, ne nedostaje mu ni argumentacija s kojom se služi u rušenju samoproglašenih i samoproklamovanih književnih “svetaca”. Ne boji ih se. A, njihovo ćutanje je potvrda straha zbog koga su se zavukli u mišije rupe polemike i retenerstva. Zato ga treba
pažljivo čitati. Moram da priznam da se u njegovom tekstu
ne slažem sa nekima, koje je svrstao u značajne, ali zanemarene. Ne slažem se zbog koketiranja istih s onima, koje Tomašević proziva. A, reč je o prebezima, koji su čas tu, a čas tamo i godinama sede u raznim žirijima i komisijama sajmova knjiga, kao nekakvi književni ideolozi. Zbog njih je danas u Srbiji i stvoren profil pisca, koji se rađa sa ruksakom/rancem na leđima za nagrade. Za sve nagrade, bezobzira na prirodu senzibiliteta pisca čije ime nagrade nose. Oni su se čak infrastrukturno uvukli u mreže univerziteta, akademija, vladinih i nevladinih komisija, upravnih odbora i programskih saveta televizija i visokotiražnih novinskih glasila.I dodeljuju sve, od brašna do nacionalnih penzija. Kome hoće i kako se dogovore. Međutim, veoma me čude sponzori nagrada sa visokim iznosima u evrima, kako ne reaguju i ne zaustave prosipanje svog novca. Šudi me i činjenica da se u srpskom PEN-u nalaze nekadašnji članovi JUL-a, koji su tamo otišli, navodno da sačuvaju dupe. Rekao bih da ne treba zaboraviti, samo, srpsku književnu kritiku, nego i srpski književni moral.Ali, gde je taj Bog, ili njegov ministar, koji danas u Srbiji brine o bilo kom moralu.
Dragocenost tekstova dr. Boška Tomaševića širi polje razloga zbog kojih bi mnogi književni krojači na sceni savremene Srpske književnosti trebalo da se zamisle. I da uniforme književnih kritičara, književnih procenitelja i doživotnih članova mnogih žirija, što pre,zamene sa radnim odelima na drugim poslovima. Doktor Tomašević u svojim tekstovima hrabro niže imena i prezimena lažno uspostavljenih vrednosti. A, ne nedostaje mu ni argumentacija s kojom se služi u rušenju samoproglašenih i samoproklamovanih književnih “svetaca”. Ne boji ih se. A, njihovo ćutanje je potvrda straha zbog koga su se zavukli u mišije rupe polemike i retenerstva. Zato ga treba
pažljivo čitati. Moram da priznam da se u njegovom tekstu
ne slažem sa nekima, koje je svrstao u značajne, ali zanemarene. Ne slažem se zbog koketiranja istih s onima, koje Tomašević proziva. A, reč je o prebezima, koji su čas tu, a čas tamo i godinama sede u raznim žirijima i komisijama sajmova knjiga, kao nekakvi književni ideolozi. Zbog njih je danas u Srbiji i stvoren profil pisca, koji se rađa sa ruksakom/rancem na leđima za nagrade. Za sve nagrade, bezobzira na prirodu senzibiliteta pisca čije ime nagrade nose. Oni su se čak infrastrukturno uvukli u mreže univerziteta, akademija, vladinih i nevladinih komisija, upravnih odbora i programskih saveta televizija i visokotiražnih novinskih glasila.I dodeljuju sve, od brašna do nacionalnih penzija. Kome hoće i kako se dogovore. Međutim, veoma me čude sponzori nagrada sa visokim iznosima u evrima, kako ne reaguju i ne zaustave prosipanje svog novca. Čudi me i činjenica da se u srpskom PEN-u nalaze nekadašnji članovi JUL-a, koji su tamo otišli, navodno da sačuvaju dupe. Rekao bih da ne treba zaboraviti, samo, srpsku književnu kritiku, nego i srpski književni moral.Ali, gde je taj Bog, ili njegov ministar, koji danas u Srbiji brine o bilo kom moralu. Ovoga puta nisam želeo da navodim imena pisaca na koje se odnose moje opaske, jer ta imena su i bez mojih navoda poznata književnoj javnosti. Oni već godinama žare i pale u Srbiji, pa čak u parohijama Srpske pravoslavne crkve, gde su nepotrebno izmišljene mnoge književne nagrade. Lično, radeći u nekim žirijima bio sam zaprepašćen sa ponašanjem ljudi u koje sam verovao i koji bi se ubili da recimo njihovi favoriti nisu postali laureati.Zato sam i napisao mali esej pod naslovom Bestidne besede, malazi se u moj knjizi objavljenoj u valjevskoj Intelekti pod nazivom Mali
naslovi. Pokojni Čedomir Mirković je uočio te besede, ali nismo stigli, da o njima i popričamo. I za kraj da kažem da će Dunavom, glavnom ulicom Evrope, proteći još mnogo njegove okeanske širine, istorije i vremena, dok se u Srbiji budu ispravile moralne zablude i okuke. Zašto? Zato što na pijacama Srbije, koja se sva pretvorila u buvljak, moral može da se kupi jeftinije od polovnog štapa za pecanje. A, Tomaševićev tekst je i svojevrsni esej o srpskim književnim pecarošima, njihovim jatacima i jadnim sluganima.
Ne bih ovde mogla dodati ni jednu tačku. Nažalost. Tako je to u jadnoj zemljici Srbiji. Na svim poljima jedino kukolj uzgajamo uspešno, pa je i književno polje u istom stanju. Tek su “kulturni radnici” (što naravno podrazumeva da ima i nekulturnih) u unutrašnjosti posebna priča. Verujem da znate, tj. da je uglavnom tako svuda, a u južnoj Srbiji
( koja je “južnija” od svega dobrog, pa i od kulture)to poprima groteskne razmere. Kada bi neko sačinio popis sa biografijama (neki imaju čak i neke jadne bibliografije)onih koji se kod nas bave kulturom, bojim se da to ni crna zemljica ne bi izdržala, ni hartija istrpela. Možda je,na tamo negde severnijoj pijaci, “moral jeftiniji od štapa za pecanje”, na jugu Srbije toga uopšte nema u ponudi.Jer, za njim nema ni potražnje. I ne samo moral. Sve što se u svetu ceni, i bezčega se ne može, ovde je suvišno i nepotrebno. Ali, ako je ko raspoložen za trgovinu, mogu vas obavestiti da raste interes za položajima (čitajte:platama, privilegijama, upravnim odborima), kvazinagradama, štampanjem stupidarija i za onima koji su spremni da ih javno hvale. Više niko i ne diže svoj glas protiv bilo čega. Čemu? Stanje stvari je “nebesko”, kako nama i priliči. Gluvi prave muziku, slepi slikaju, nepismeni pišu, pokvareni koriste gužvu!
Evo, me ponovo, naspram teksta dr. Boška Tomaševića, ovoga puta vezanog za nagrade, koje se u Srbiji besomučno dele, a među njima, uglavno onima, koje dr. B. Tomašević svrstava među nezaslužene i slabe pisce. Tužno je što u žirijima tih nagrada sede i književni kritičari, koji navodno uživaju veliki ugled, a koji nastavljaju po starom. I ne pokušavaju čak ni da pocrvene u krilu svojih gluposti. Međutim, dobro je, što je jedna književna nagrada, ovoga puta DISOVO PROLEĆE, dospela u ruke pravog pesnika VLADIMIRA KOPICLA. Ali, to je neznatno pomeranje, ali pomeranje, koje opominje one koji sastavljaju žirije. Jadno je što se i udruženja pisaca, malo, skoro nimalo, bave tom problematikom. Organizuju se, uz velike troškove, neke čudni festivali poezije na koje dolaze da uživaju belosvetske književne enigme, tzv. asovi, dok domaći pisci ostaju u senci, čak i bez svojih osnovnih sindikalnih nada, koje treba da im priušte njihovva profesionalna udruženja. Bože, koliko zbrke u svemu tome. Ali, čim izgovorite, ili pomenete, ime nekog od inspiratora i kreatora tih zbrka, razvija se neverovatan odijum prema vama i vašoj politici. Mnogo gore nego što se to čini u areni političkih, partijskih i među stranačkih ratova za tolice u parlamentu ili u upravnim odborima velikih preostalih i još neprodatih preduzeća. Dr. B. Tomašević može da upravlja sa svojom kritičkom hrabrošću, jer je finansijski nezavisan i ne boji se da će ga neko skloniti sa mesta na kome sedi. Vreme je da se uvede grejs period u dodeljivanju književnih nagrada u Srbiji i da se u udruženjima pisaca pređe na tajno glasanje, kako bi se onemogućilo jodlovanje jadnih književnih funkcionera. Ponekad treba pročitati intervijue velikog srpskog slikara BATE MIHAILOVIĆA, koji na vispren način promišlja i tumači jadnu umetničku stvarnost Srbije.
Evo, me ponovo, naspram teksta dr. Boška Tomaševića, ovoga puta vezanog za nagrade, koje se u Srbiji besomučno dele, a među njima, uglavno onima, koje dr. B. Tomašević svrstava među nezaslužene i slabe pisce. Tužno je što u žirijima tih nagrada sede i književni kritičari, koji navodno uživaju veliki ugled, a koji nastavljaju po starom. I ne pokušavaju čak ni da pocrvene u krilu svojih gluposti. Međutim, dobro je, što je jedna književna nagrada, ovoga puta DISOVO PROLEĆE, dospela u ruke pravog pesnika VLADIMIRA KOPICLA. Ali, to je neznatno pomeranje, ali pomeranje, koje opominje one koji sastavljaju žirije. Jadno je što se i udruženja pisaca, malo, skoro nimalo, bave tom problematikom. Organizuju se, uz velike troškove, neke čudni festivali poezije na koje dolaze da uživaju belosvetske književne enigme, tzv. asovi, dok domaći pisci ostaju u senci, čak i bez svojih osnovnih sindikalnih nada, koje treba da im priušte njihovva profesionalna udruženja. Bože, koliko zbrke u svemu tome. Ali, čim izgovorite, ili pomenete, ime nekog od inspiratora i kreatora tih zbrka, razvija se neverovatan odijum prema vama i vašoj ličnosti. Mnogo gore nego što se to čini u areni političkih, partijskih i međustranačkih ratova za tapacirane stolice u parlamentu ili u upravnim odborima velikih preostalih i još neprodatih preduzeća. Dr. B. Tomašević može da upravlja sa svojom kritičkom hrabrošću, jer je finansijski nezavisan i ne boji se da će ga neko skloniti sa mesta na kome sedi. Vreme je da se uvede, najmanje peto-godišnji, grejs period a potom i revizija, kod i u dodeljivanju književnih nagrada u Srbiji, i da se u udruženjima pisaca, uz mnoge rekonstrukcije članstva i statutarnih odredbi, naročito tame gde je upravni odbor iznad skupštine društva, pređe na tajno glasanje, kod izbora čelnika i njihovih pomoćnika za nagrade i druge ujdurme, kako bi se, na istoj sceni, onemogućilo bedno jodlovanje jadnih i farsičnih književnih prvaka. Ponekad treba pročitati intervijue velikog srpskog slikara BATE MIHAILOVIĆA, koji na vispren način promišlja i tumači jadnu umetničku stvarnost Srbije.
treba ovu knjizevno / polemicku pustinju ispuniti tekstom, makar i ne sasvim tacnim, preciznim. Pozdravljam sve polemicke tonove. |eljnqa ih je literatura i svi ljudi kojimna je ona potrebna. Nasa knjizevnost pre nego sto postane dobra, mora prestati biti dosadna. Valjda se razumemo.
Svi problemi koji su se usetali u knjizevnost i vrednovanje knjizevnih dela jos lakse ce izaci nego sto su usli. Jedino sto treba uraditi je sledece, pisati, bez ustezanja, o svakom problemu. Uostalom, ko god je iyabrao knjizevnost kao zanat mora da pise, mora da ne precutkuje. Situacija je, yaista, strasna. Najznacajniji pisci su nam ne oni koji najbolje pisu nego oni koji se SNALAZE. Snalazenje se mora isterati iz literature. Ona ‘e biti opet umetnost kad je budu stvarali iskljucivo umetnici, a ne oni koji dogovaraju sa nekim snagu svog dela.Literatura valja ili ne valja, ne mozemo se o tome dogovarati.
Moram da dodam jos nesto. Knjizevna kritika je postala usputni posao pisaca. Igubila se profesija knjizevnog kriticara, pisca knjizevnih kritika, koji ne pise i pesme, price,romane. Svi su poceli da pisu sve. Naravno,objektivnost ne postoji. Tesko je ocekivati od pesnika ili prozaiste da napise objektivnu i kvalitetnu kritiku. Nemoguce je ocekivati da navodni kriticar nema kao trajni uzor upravo svoju poeyiju ili prozu. I - tu pocinjemo da se vrtimo u krug. Nekoliko srpskih pesnika, recimo, pise kritiku o svojim drugarima. Oni, naravno, uzvracaju. I - hvale se medjusobno dok se pravim citaocima ne zgadi. Jedina nada je njihova medjusobna svadja. Tad dolazi do krupnih reci, ali i do realnije kritike. Procitamo tada sopstvene misli o odredjenim knjigama. Iskrenost je postala opasna. No, niko od navodnih pisaca i kriticara ne shvata da lazno dobra knjiga ne moze postati dobra zbog reci o njoj. Ona je dobra ili nije i najuputnije je shvatiti je tako od samog pocetka. Jer dobro misljenje o knjizi koju nismo citali ne sluzi nicemu. Vracanje knjigama koje su proverene kroz decenije ili cak vekove,citaocima koristi, ali ih drzi i u stalnom nepoverenju prema sadasnjoj kritici. Dozovimo se vec jednom pameti i vretimo srpskoj kritici stari sjaj. Pa makar i po cenu jedne jedine skerlicevske greske. I pored te greske Dis je ostao Dis. Citamo ga i danas sa istim uzbudjenjem.
Ne slažem se sa Dušanom Radivojevićem da je književna kritika postala usputni posao pisaca. Kojih pisaca? I koji se to “posao” u književnosti, tako olako, imenuje “profesijom”. Književna kritika je mesto savesti na kome svi oni bez književnog i jezičkog znanja nemaju šta da traže, bezobzira, na koji način i pod kojim uslovima nabavljaju ulaznice i propusnice za jedno takvo ozbiljno ovozemeljsko mesto, “posao” i “profesiju”. A, ako ih ima, a ima ih, čak i među onima, koji vole da reaguju, kao gospodin Radivojević, treba ih, u izvesnom smilu, označiti na način, kako to u svojim tekstovima čini dr. Boško Tomašević, filozof, pesnik i kritičar. Nije dovoljno, samo, konstatovati,, što važi i za prefinjenje književne analitičare poput: Jovana Skerlića, Čedomira Mirkovića, Dragoljuba Stojadinovića,Boška Tomaševića ili Aleksandra Lukića, da nešto ne valja, a da se pri tom ne upustiti u argumentovanu verbalizaciju te konstatacije. Činjenica je da je savremena srpska književna kritika duboko pristrasna u podeljenosti na određene književne krugove. I to, na one iste “krugove” iz kojih se dirigovano regutuju personalni sastavi raznih žirija, da bi se interesno odbranio određeni književni “ukus”. Pokazalo se da takve “regrutacije”, u poslednjim decenijama, na sceni savremene Srpske književnosti, favorizuju desetak pisaca, kojima se redom dodeljuju sve aktuelne književne nagrade. Od one koja nosi ime Đure Jakšića, pa sve do Miljkovićeve i Popine. A, da se u tim dodeljivačkim poslovima sve manje, i manje, vodi računa o poetičkim razlozima, nijansama i sezibilitetu pisaca, čija imena nose te nagrade. Pitanje je, koliko se u sveukupnom poražavajućem sivilu jedne države, kakva je Srbija može prevazići, a kamo li pobediti, takva praksa. I na tom planu urazumiti dežurne laureate da časno, poput Danila Kiša, Miodraga Pavlovića i Novice Tadića,odbiju neke nagrade. Ali, da se vratimo u ovom tekstu - književnoj kritici. I, to najviše iz ličnog osećanja potpisnika ovog teksta, po kome je ona, ipak, nemoćna, u duel igri sa nagradama.I,nemoćna, u svojoj neodlučnosti, da napusti u tekstu tzv. kritičarsko samoisticanje. I da više ne nastaje, samo, na obali teksta, nego da hrabro zaroni u njegove more, ili reku. Moćne falange kritičara iz “kasarni” nekih od pomenutih krugova su svesne prirode i načina prakse koju obavljaju, ali je ne menjaju zbog moći koju, posredno ili neposredno, imaju i njom raspolažu. Među njima s najopasniji kritičari bez portfelja. Koji samoubilački uživaju u svom “savršenstvu” i sebe nayivaju Teslama Srpske književnosti. Pametni će priznati da njima nije ni malo lako, te da novi mladi književni talas više na njih ne računa. Za njih nema mesta čak ni u imaginarnim muzejima narcisa.