Zaboraviti /srpsku/ književnu kritiku
Onaj koji, poput pisca ovih redova, živi u četiri države (Austrija, Nemačka, Francuska, Srbija) i koji prati stanje u književnoj kritici pomenutih zemalja (a uz to, pasivno još i u nekim drugim zemljama) ne može, na žalost, ništa bolje da konstatuje nego da je stanje u svim pomenutim zemljama isto: da se imena “vodećih” kritičara mogu, kao u igri šaha, rokadom zameniti (na primer: Reich-Ranicki, Sigrid Löfler u Nemačkoj sa našim Mihajlom Pantićem ili Bojanom Stojanović-Pantović i istog našeg tandema sa Wendelin-Schmidt Denglerom i Daniellom Striegl ili sa Klausom Kastbergerom i Evelyn Polt-Heinzel kada je reč o Austriji, te istog našeg tandema, sa Jean-Jacques Brochier-om i Nathalie Battus ili sa sa Serge Safranom i Anne-Sylvie Homassel kada je reč o Francuskoj. Naravno, i za naše ostale književne kritičare (Pavković, Božović, Jerkov, Brajović, kao i za grupu književnih kritičara koje okuplja list “Politika”, za srpsku kritičarsku grupu koja dolazi iz srpske “provincije” /iz tzv. “uže Srbije”/, za grupu vojvođanskih kritičara, za grupu kritičara koji ne napuštaju mesta u svim “žirijima” za dodelu 300 književnih nagrada, za grupu književnih kritičara okupljenih pod “firmom” srpskog PEN-a, za grupu tzv. srpskih univerzitetskih kritičara) mogu se u navedenim zemljama naći pandani. Nalaženje dvojnika, neobično lako i bez imalo sumnje koja bi, eventualno, proistekla iz poređenja, izaziva u nama, ne samo mučninu, no melanholiju i skepsu u pogledu književno-kritičarske delatnosti. Reljefno ocrtavanje književno-kritičarski imena i likova koji delaju u zemljama u kojima ja živim i imam dobar uvid u njihove književne prilike, u načine postojanja njihovih funkcijâ, u manifestne oblike njihovog delanja, u vidove zastupanja stavova, u oblike njihovog organizovanja – a što nije ništa drugo do teatar i smeće književnog života – (valja u tom smislu čitati Pierre-a Bourdieu-a koji je ovu situaciju podrobno opisao imajući u vidu francuski književni 19. vek) – govori u prilog našem stavu da književnu kritiku kao ozbiljnu književnu delatnost valja zaboraviti. U daljem tekstu ovoga rada pokušaćemo ove činjenice (nikako ne utiske!) da sredimo u okviru jednog, verujemo, prihvatljivog reda.
Srpsku književnu kritiku poslednjih petnaest godina karakteriše jedna prljava pojava: prostačka i neumerena hvala i isto tako više nego mafijaško prećutkivanje značajnih imena savremene srpske književnosti (J. Aćin, R. Konstantinović, F. David, Jovan Zivlak, Bora Radović, Bora Ćosić…). Svojevremeno je, što se tiče prećutkivanja, to tako bilo sa Blanšoom u Francuskoj, sa Tomasom Bernhardom u Austriji, danas slučaj Handkea u Nemačkoj. Neumerena hvala delâ Ljubomira Simovića, Matije Bećkovića, Dragana Jovanović-Danilova, Milosava Tešića, Vojislava Karanovića, Rajka Noga, Nenada Grujičića te hvala svakog dela koje se pojavilo poslednjih petnaest godina posao književnog kritičara svodi na posao skupljača smeća a njegovu delatnost ruinira do farse. Naravno, prostačka hvala koju praktikuje srpska književna kritika nije specijalitet samo srpske književne kuhinje. Evo reči hvale koje jedan nemački časni kritičar zabranjuje: “Jedan moderan klasik”, “jedna mala perla”, “već sada kultna knjiga”, “monstruozna jezička snaga”, “famozno”, “fulminantno”, “poziva ljude da svet zaborave”, “ne može se ispustiti iz ruke”, “evo, konačno je tu: jedan nemački roman”, “kamen-temeljac”, “jedan fantastičan početak”, “pogađa pravo u srce”, “jedan obračun sa medijskim društvom”, “slika običaja”, “može da čini ostale kolege zavidnim”… Naši kritičari su manje inventivni, manje na- stoje da knjigu prodaju, a više da je preporuče za kanon, da od autora naprave nezaobilaznu veličinu, da knjigu preporuče tako da se čini da im je miliji Simović ili Bećković, Nogo (i mnogi drugi srpski nacion-pisci) nego jedan “Gilgameš”. Ovdašnje, to jest nemačke veličine su Dürs Grünbein, Peter Rühmkorf, a austrijske Raoul Schrott i Elfride Jelinek. Budući da ovaj rad pišem u Štutgartu, nisu mi pri ruci srpski časopisi koje čuvam u svoj beogradskoj biblioteci. U njima se može naći na desetine iskaza u smislu da je taj i taj pisac naš najbolji pisac. Na ukupno tri-četiri strane teksta (ili, nekad, na dva novinska stupca) od nas se zahteva da poverujemo tom i tom kritičaru koji je to isto rekao više puta, ali govoreći o nekom drugom piscu! Još davne 1926. godine Robert Muzil je pisao: “Neka se neko potrudi da jedno duže vreme sakuplja naše prikaze i osvrte … Posle nekoliko godina, veoma će se začuditi koliko je mnogo ‘najpotresnijih poznavalaca duše’, ‘majstora izlaganja’, ‘najvećih, najboljih, najdubljih pesnika’, ‘zaista velikih pesnika’, kako je često napisana najbolja priča, najbolji roman poslednjih deset godina i najlepša knjiga”. Isto tako, davne 1931. godine Kurt Tucholsky će zapisati: “Gospoda kudioci su još svetle tačke u književnom životu. Ali pevači slavopojki… Često sam se pitao šta li ih na to navodi da svako đubre obeleže predikatom ‘najbolja knjiga poslednjih pedeset sedam godina’.” Ukoliko ova dva egzemplarna iskaza, a takvih je mnogo i u francuskoj i u engleskoj književnosti, uzmemo kao nešto što je najbliže situaciji u srpskoj savremenoj književnoj kritici, pitamo se šta i ko onda, uistinu, daje i kredibilitet i legitimitet toj kritici? Još jedan fenomen zaslužuje našu pažnju kada je reč o srpskoj književnoj kritici. Tokom poslednjih petnaest godina sasvim smo retko nailazili na negativnu kritiku. Između srpske književne kritike i srpskog pisca, rečeno je jednom, postoji incestuozan odnos. Srpska književna kritika je neinventivna kritika. Kada to kažemo, onda mislimo da uglavnom krdo književnih kritičara pronalazi svog najboljeg pisca o kome pišu više sezona. Ova pojava nije najnovijeg datuma. Ko pamti godine oko 1968-1971 setiće se da su naši najbolji mladi pesnici bili Zubac, Raša Livada, Zvonimir Kostić, Boško Bogetić, Božidar Šujica, Manojle Gavrilović… Ko se seća ijednog dela, osim Zupčevih “Mostarskih kiša”, ovih ovde navedenih autora. Ovi sadašnji kritičari tek su polazili u školu kada su tadašnjom srpskom književnokritičkom scenom vladali Zorić, Palavestra, Č. Mirković, B.A. Popović, M. Bandić, a i oni kritičari koji su tek osamdesetih godina stasavali. No, tada se s vremena na vreme javljala i polemika, doduše u okviru istomišljenika, ali ipak polemika. Makar i onakve vrste kakva se vodila u “Književnim novinama” kada su Nikola Milošević i Miodrag Bulatović jedan drugom, sećajući se jedan drugog iz perioda oko 1948-1950, prebacivali “kožne mantile” i druge rekvizite zaboravljene “Ozne”. Ko se seća ijedne polemike koja se u krugu književnih kritičara vodila tokom poslednjih petnaest godina? Ova nedavna oko Vasovićeve knjige o Kišu bila je više nego prostačka, naročito ukoliko se setimo Basarinog “priloga” toj polemici. Polemiku koju je Nenad Grujičić vodio protiv sastavljača “Antologije savremene srpske poezije” (sastavljač M. Jänichen) objavljene na nemačkom jeziku 2004. godine, naročito protiv Jovana Zivlaka, samo je neprincipijelna polemika uvređenog ne-člana te “Antologije”, kome ionako nije bilo mesta u njoj. Polemiku takvog formata kakvu je vodio Danilo Kiš 1977. protiv Jeremića, Bulatovića i Šćepanovića savremena književna kritika nije upoznala. “Kritika nespremna na polemiku samo je neubedljivo samarićanstvo”, kaže Siegfried Lenz. Savremena srpska književna kritika obitava u dubokoj hipokriziji. Ona je u ogromnoj meri sebe diskreditovala u svom dezangažmanu kada je reč o svojim nacion-piscima za vreme poslednjeg rata. Da li je ikada išta rekla o Bećkoviću, Simoviću, o Nogu, o Đogu, o Rakitiću, o Rosiću, o Nedeljkoviću… Šta je rekla o onim piscima koji odavno više ne žive u svojoj zemlji, a otišli su iz nje, iz ovih ili onih razloga, posle 1990. godine? Da li ih se slučajno odrekla? Ukoliko o njima nije progovorila, kada će? To nisu beznačajni pisci. Nekoliko njih bi svojom vrednošću mogli da nose ceo legion domoljubnih pisaca ostalih u zavičaju. Ko će srpskim piscima reći – ali srpska književna kritika se na taj korak ne usuđuje – onako kako je svojevremeno George Steiner rekao nemačkim piscima i kritičarima da njihova bedna etička produktivnost tokom Drugog svetskog rata možda leži u činjenici “smrznutog jezika”, jezika smrznutog usled kontraetičke upotrebe i, stoga, nesposobnog za umetničku produkciju. Tek potom je došla “Grupa 47” na čelu sa Grassom, Böllom, Ilse Eichinger, da taj jezik “odmrzavaju”, zajedno sa Krolowom, Celanom, i Hilde Domin. Da li je jezik kojim danas pevaju Simović i Bećković, D. Ćosić, Nogo i još armija nacion-pisaca uistinu slobodan jezik? Da li je taj jezik trebalo da oslobađaju pokojni Cerović, sjajan novinar nedeljnika “Vreme”, filosof Nenad Daković ili “Beogradski krug”, ukoliko to već ne čine sami srpski pisci? – Ti ljudi su to činili! I mnogi koji su bili izvan zemlje: i M. Dor (pre svega kao prevodilac, pošto je sâm pisao na nemačkom jeziku), i Bogdan Bogdanović, i Bora Ćosić, i Mirko Kovač, i David Albahari, i Dragan Velikić. I oni koji su ostali u zemlji, a prividno zamukli: Aćin, Radović, F. David, Konstantinović, bivajući na ogromnoj moralnoj visini. To su naši Tomas Manovi, Benjamini, Celani… Šta je srpski PEN radio posle rata? Objavljivao svoje, u najmanju ruku ne-fer, godišnjake na temelju koji se može da zaključi da cvet srpskog književništva čine sedam-osam pisaca. Tačno je, doduše, da svaka nacija u aktuelnom trenutku i nema više od sedam-osam značajnih pisaca, ali da li su upravo to oni pisci koje je srpski PEN izabrao, to je drugo pitanje. Selekcija onog “najvrednijeg” u jednoj godini je i od strane samih članova srpskog PEN-a vršena više po pripadnosti “bratstvu”, a manje “prema stanju”. Da li je roman Milete Prodanovića “Vrt u Veneciji” “roman za pamćenje”, da li roman Nenada Teofilovića “Klopka” predstavlja “izvrstan doprinos protekle (misli se na 2002. godinu) sezone”? Da li se može verovati onom kritičaru (reč je o B. A. Popoviću) koji u uvodnom delu svog ogleda “Jedan pogled na pesničku sezonu 2002” navodi jedan stih R. Petrova Noga, u kome pesnik veli: “Treba pobiti baraberiju/u tom krstu Balkana/inače će hrišćani agrarnog tipa/opet razgubati planetu”, da je upravo to ono što je najvrednije u srpskom pesništvu 2002? Da li je pesnik Ljubomir Simović “pesnik najvišeg stvaralačkog ranga” i kako se to saznaje, ostaje za mene tajna u koju ne moram biti posvećen. Kako je Mileta Prodanović ne samo prozni pisac nego i esejist, čitalac PEN-ovog “Godišnjaka srpske književnosti za 2002. godinu” mora da sazna da pored toga što je Prodanovićev “roman za pamćenje” da je pisac knjige ogleda “Stariji i lepši Beograd” “duhovit i pronicljiv esejist”. U tom smislu nam ne preostaje ništa drugo nego da čekamo 2007. godinu kako bismo se uverili da li je Prodanovićev roman “za pamćenje”. Možda i jeste, ali onaj koji tako piše o jednom piscu pre ga diskvalifikuje, nego što ga preporučuje. Jedino se tako mogu čitati besmislene floskule hvale. “Godišnjak srpske književnosti za 2004. godinu” predstavlja ogledalo “Godišnjaka” iz 2002. godine. Isti kritičar koji je pisao o Prodanoviću (i koji kao da ga je zaboravio) piše sada o Radovanu Belom Markoviću i kaže da “srpska umetnost proze nema danas nijednog pisca koji tako ubedljivo dokazuje postavku da je pripovedaštvo pre svega jezička magija…”. Mihajlo Pantić u istom “Godišnjaku” piše o pesničkoj žetvi 2004, a Gojko Božović piše takođe u istoj publikaciji o kritičaru M. Pantiću, koji kao pisac “na dragocen način po- vezuje dve književne aktivnosti: prozu i kritiku”, te se u tom kolebanju “otkrivaju neke od najuzbudljivijih strana ove knjige” (Reč je o Pantićevoj knjizi “Svakodnevnik čitanja”, prim. B.T.). Godišnjaci srpske književnosti koje objavljuje srpski PEN, budući nemarno pripremljeni i, još više, na temelju negovanja diskursa u koji se i inače ne može imati poverenja i koji je, u najmanju ruku, besmislen, predstavljaju falsifikat kada je reč o predstavljanju savremene srpske književnosti. Kao član francuskog i austrijskog PEN-a čitao sam godišnje izveštaje o književnom radu članova tih PEN-centara u kojima se taksonomski navode novoizašle knjige članova PEN-a tokom protekle godine, ali se o njima ne raspravlja. Ta rasprava se očekuje od široke književne javnosti Austrije i Francuske, a nikako od članova PEN-a, niti se isti članovi, kakva je kod nas praksa, međusobno vrednuju, predstavljajući to pod imenom “Godišnjaka srpske književnosti”. Srpsku književnost ne čine samo članovi srpskog PEN-a. Skromnost je, dakle, vrlina i austrijskog i francuskog PEN-a, kao, takođe, i razuman izbor kritičkog diskursa.
Dragocenost tekstova dr. Boška Tomaševića širi polje razloga zbog kojih bi mnogi književni krojači na sceni savremene Srpske književnosti trebalo da se zamisle. I da uniforme književnih kritičara, književnih procenitelja i doživotnih članova mnogih žirija, što pre,zamene sa radnim odelima na drugim poslovima. Doktor Tomašević u svojim tekstovima hrabro niže imena i prezimena lažno uspostavljenih vrednosti. A, ne nedostaje mu ni argumentacija s kojom se služi u rušenju samoproglašenih i samoproklamovanih književnih “svetaca”. Ne boji ih se. A, njihovo ćutanje je potvrda straha zbog koga su se zavukli u mišije rupe polemike i retenerstva. Zato ga treba
pažljivo čitati. Moram da priznam da se u njegovom tekstu
ne slažem sa nekima, koje je svrstao u značajne, ali zanemarene. Ne slažem se zbog koketiranja istih s onima, koje Tomašević proziva. A, reč je o prebezima, koji su čas tu, a čas tamo i godinama sede u raznim žirijima i komisijama sajmova knjiga, kao nekakvi književni ideolozi. Zbog njih je danas u Srbiji i stvoren profil pisca, koji se rađa sa ruksakom/rancem na leđima za nagrade. Za sve nagrade, bezobzira na prirodu senzibiliteta pisca čije ime nagrade nose. Oni su se čak infrastrukturno uvukli u mreže univerziteta, akademija, vladinih i nevladinih komisija, upravnih odbora i programskih saveta televizija i visokotiražnih novinskih glasila.I dodeljuju sve, od brašna do nacionalnih penzija. Kome hoće i kako se dogovore. Međutim, veoma me čude sponzori nagrada sa visokim iznosima u evrima, kako ne reaguju i ne zaustave prosipanje svog novca. Šudi me i činjenica da se u srpskom PEN-u nalaze nekadašnji članovi JUL-a, koji su tamo otišli, navodno da sačuvaju dupe. Rekao bih da ne treba zaboraviti, samo, srpsku književnu kritiku, nego i srpski književni moral.Ali, gde je taj Bog, ili njegov ministar, koji danas u Srbiji brine o bilo kom moralu.
Dragocenost tekstova dr. Boška Tomaševića širi polje razloga zbog kojih bi mnogi književni krojači na sceni savremene Srpske književnosti trebalo da se zamisle. I da uniforme književnih kritičara, književnih procenitelja i doživotnih članova mnogih žirija, što pre,zamene sa radnim odelima na drugim poslovima. Doktor Tomašević u svojim tekstovima hrabro niže imena i prezimena lažno uspostavljenih vrednosti. A, ne nedostaje mu ni argumentacija s kojom se služi u rušenju samoproglašenih i samoproklamovanih književnih “svetaca”. Ne boji ih se. A, njihovo ćutanje je potvrda straha zbog koga su se zavukli u mišije rupe polemike i retenerstva. Zato ga treba
pažljivo čitati. Moram da priznam da se u njegovom tekstu
ne slažem sa nekima, koje je svrstao u značajne, ali zanemarene. Ne slažem se zbog koketiranja istih s onima, koje Tomašević proziva. A, reč je o prebezima, koji su čas tu, a čas tamo i godinama sede u raznim žirijima i komisijama sajmova knjiga, kao nekakvi književni ideolozi. Zbog njih je danas u Srbiji i stvoren profil pisca, koji se rađa sa ruksakom/rancem na leđima za nagrade. Za sve nagrade, bezobzira na prirodu senzibiliteta pisca čije ime nagrade nose. Oni su se čak infrastrukturno uvukli u mreže univerziteta, akademija, vladinih i nevladinih komisija, upravnih odbora i programskih saveta televizija i visokotiražnih novinskih glasila.I dodeljuju sve, od brašna do nacionalnih penzija. Kome hoće i kako se dogovore. Međutim, veoma me čude sponzori nagrada sa visokim iznosima u evrima, kako ne reaguju i ne zaustave prosipanje svog novca. Čudi me i činjenica da se u srpskom PEN-u nalaze nekadašnji članovi JUL-a, koji su tamo otišli, navodno da sačuvaju dupe. Rekao bih da ne treba zaboraviti, samo, srpsku književnu kritiku, nego i srpski književni moral.Ali, gde je taj Bog, ili njegov ministar, koji danas u Srbiji brine o bilo kom moralu. Ovoga puta nisam želeo da navodim imena pisaca na koje se odnose moje opaske, jer ta imena su i bez mojih navoda poznata književnoj javnosti. Oni već godinama žare i pale u Srbiji, pa čak u parohijama Srpske pravoslavne crkve, gde su nepotrebno izmišljene mnoge književne nagrade. Lično, radeći u nekim žirijima bio sam zaprepašćen sa ponašanjem ljudi u koje sam verovao i koji bi se ubili da recimo njihovi favoriti nisu postali laureati.Zato sam i napisao mali esej pod naslovom Bestidne besede, malazi se u moj knjizi objavljenoj u valjevskoj Intelekti pod nazivom Mali
naslovi. Pokojni Čedomir Mirković je uočio te besede, ali nismo stigli, da o njima i popričamo. I za kraj da kažem da će Dunavom, glavnom ulicom Evrope, proteći još mnogo njegove okeanske širine, istorije i vremena, dok se u Srbiji budu ispravile moralne zablude i okuke. Zašto? Zato što na pijacama Srbije, koja se sva pretvorila u buvljak, moral može da se kupi jeftinije od polovnog štapa za pecanje. A, Tomaševićev tekst je i svojevrsni esej o srpskim književnim pecarošima, njihovim jatacima i jadnim sluganima.
Ne bih ovde mogla dodati ni jednu tačku. Nažalost. Tako je to u jadnoj zemljici Srbiji. Na svim poljima jedino kukolj uzgajamo uspešno, pa je i književno polje u istom stanju. Tek su “kulturni radnici” (što naravno podrazumeva da ima i nekulturnih) u unutrašnjosti posebna priča. Verujem da znate, tj. da je uglavnom tako svuda, a u južnoj Srbiji
( koja je “južnija” od svega dobrog, pa i od kulture)to poprima groteskne razmere. Kada bi neko sačinio popis sa biografijama (neki imaju čak i neke jadne bibliografije)onih koji se kod nas bave kulturom, bojim se da to ni crna zemljica ne bi izdržala, ni hartija istrpela. Možda je,na tamo negde severnijoj pijaci, “moral jeftiniji od štapa za pecanje”, na jugu Srbije toga uopšte nema u ponudi.Jer, za njim nema ni potražnje. I ne samo moral. Sve što se u svetu ceni, i bezčega se ne može, ovde je suvišno i nepotrebno. Ali, ako je ko raspoložen za trgovinu, mogu vas obavestiti da raste interes za položajima (čitajte:platama, privilegijama, upravnim odborima), kvazinagradama, štampanjem stupidarija i za onima koji su spremni da ih javno hvale. Više niko i ne diže svoj glas protiv bilo čega. Čemu? Stanje stvari je “nebesko”, kako nama i priliči. Gluvi prave muziku, slepi slikaju, nepismeni pišu, pokvareni koriste gužvu!
Evo, me ponovo, naspram teksta dr. Boška Tomaševića, ovoga puta vezanog za nagrade, koje se u Srbiji besomučno dele, a među njima, uglavno onima, koje dr. B. Tomašević svrstava među nezaslužene i slabe pisce. Tužno je što u žirijima tih nagrada sede i književni kritičari, koji navodno uživaju veliki ugled, a koji nastavljaju po starom. I ne pokušavaju čak ni da pocrvene u krilu svojih gluposti. Međutim, dobro je, što je jedna književna nagrada, ovoga puta DISOVO PROLEĆE, dospela u ruke pravog pesnika VLADIMIRA KOPICLA. Ali, to je neznatno pomeranje, ali pomeranje, koje opominje one koji sastavljaju žirije. Jadno je što se i udruženja pisaca, malo, skoro nimalo, bave tom problematikom. Organizuju se, uz velike troškove, neke čudni festivali poezije na koje dolaze da uživaju belosvetske književne enigme, tzv. asovi, dok domaći pisci ostaju u senci, čak i bez svojih osnovnih sindikalnih nada, koje treba da im priušte njihovva profesionalna udruženja. Bože, koliko zbrke u svemu tome. Ali, čim izgovorite, ili pomenete, ime nekog od inspiratora i kreatora tih zbrka, razvija se neverovatan odijum prema vama i vašoj politici. Mnogo gore nego što se to čini u areni političkih, partijskih i među stranačkih ratova za tolice u parlamentu ili u upravnim odborima velikih preostalih i još neprodatih preduzeća. Dr. B. Tomašević može da upravlja sa svojom kritičkom hrabrošću, jer je finansijski nezavisan i ne boji se da će ga neko skloniti sa mesta na kome sedi. Vreme je da se uvede grejs period u dodeljivanju književnih nagrada u Srbiji i da se u udruženjima pisaca pređe na tajno glasanje, kako bi se onemogućilo jodlovanje jadnih književnih funkcionera. Ponekad treba pročitati intervijue velikog srpskog slikara BATE MIHAILOVIĆA, koji na vispren način promišlja i tumači jadnu umetničku stvarnost Srbije.
Evo, me ponovo, naspram teksta dr. Boška Tomaševića, ovoga puta vezanog za nagrade, koje se u Srbiji besomučno dele, a među njima, uglavno onima, koje dr. B. Tomašević svrstava među nezaslužene i slabe pisce. Tužno je što u žirijima tih nagrada sede i književni kritičari, koji navodno uživaju veliki ugled, a koji nastavljaju po starom. I ne pokušavaju čak ni da pocrvene u krilu svojih gluposti. Međutim, dobro je, što je jedna književna nagrada, ovoga puta DISOVO PROLEĆE, dospela u ruke pravog pesnika VLADIMIRA KOPICLA. Ali, to je neznatno pomeranje, ali pomeranje, koje opominje one koji sastavljaju žirije. Jadno je što se i udruženja pisaca, malo, skoro nimalo, bave tom problematikom. Organizuju se, uz velike troškove, neke čudni festivali poezije na koje dolaze da uživaju belosvetske književne enigme, tzv. asovi, dok domaći pisci ostaju u senci, čak i bez svojih osnovnih sindikalnih nada, koje treba da im priušte njihovva profesionalna udruženja. Bože, koliko zbrke u svemu tome. Ali, čim izgovorite, ili pomenete, ime nekog od inspiratora i kreatora tih zbrka, razvija se neverovatan odijum prema vama i vašoj ličnosti. Mnogo gore nego što se to čini u areni političkih, partijskih i međustranačkih ratova za tapacirane stolice u parlamentu ili u upravnim odborima velikih preostalih i još neprodatih preduzeća. Dr. B. Tomašević može da upravlja sa svojom kritičkom hrabrošću, jer je finansijski nezavisan i ne boji se da će ga neko skloniti sa mesta na kome sedi. Vreme je da se uvede, najmanje peto-godišnji, grejs period a potom i revizija, kod i u dodeljivanju književnih nagrada u Srbiji, i da se u udruženjima pisaca, uz mnoge rekonstrukcije članstva i statutarnih odredbi, naročito tame gde je upravni odbor iznad skupštine društva, pređe na tajno glasanje, kod izbora čelnika i njihovih pomoćnika za nagrade i druge ujdurme, kako bi se, na istoj sceni, onemogućilo bedno jodlovanje jadnih i farsičnih književnih prvaka. Ponekad treba pročitati intervijue velikog srpskog slikara BATE MIHAILOVIĆA, koji na vispren način promišlja i tumači jadnu umetničku stvarnost Srbije.
treba ovu knjizevno / polemicku pustinju ispuniti tekstom, makar i ne sasvim tacnim, preciznim. Pozdravljam sve polemicke tonove. |eljnqa ih je literatura i svi ljudi kojimna je ona potrebna. Nasa knjizevnost pre nego sto postane dobra, mora prestati biti dosadna. Valjda se razumemo.
Svi problemi koji su se usetali u knjizevnost i vrednovanje knjizevnih dela jos lakse ce izaci nego sto su usli. Jedino sto treba uraditi je sledece, pisati, bez ustezanja, o svakom problemu. Uostalom, ko god je iyabrao knjizevnost kao zanat mora da pise, mora da ne precutkuje. Situacija je, yaista, strasna. Najznacajniji pisci su nam ne oni koji najbolje pisu nego oni koji se SNALAZE. Snalazenje se mora isterati iz literature. Ona ‘e biti opet umetnost kad je budu stvarali iskljucivo umetnici, a ne oni koji dogovaraju sa nekim snagu svog dela.Literatura valja ili ne valja, ne mozemo se o tome dogovarati.
Moram da dodam jos nesto. Knjizevna kritika je postala usputni posao pisaca. Igubila se profesija knjizevnog kriticara, pisca knjizevnih kritika, koji ne pise i pesme, price,romane. Svi su poceli da pisu sve. Naravno,objektivnost ne postoji. Tesko je ocekivati od pesnika ili prozaiste da napise objektivnu i kvalitetnu kritiku. Nemoguce je ocekivati da navodni kriticar nema kao trajni uzor upravo svoju poeyiju ili prozu. I - tu pocinjemo da se vrtimo u krug. Nekoliko srpskih pesnika, recimo, pise kritiku o svojim drugarima. Oni, naravno, uzvracaju. I - hvale se medjusobno dok se pravim citaocima ne zgadi. Jedina nada je njihova medjusobna svadja. Tad dolazi do krupnih reci, ali i do realnije kritike. Procitamo tada sopstvene misli o odredjenim knjigama. Iskrenost je postala opasna. No, niko od navodnih pisaca i kriticara ne shvata da lazno dobra knjiga ne moze postati dobra zbog reci o njoj. Ona je dobra ili nije i najuputnije je shvatiti je tako od samog pocetka. Jer dobro misljenje o knjizi koju nismo citali ne sluzi nicemu. Vracanje knjigama koje su proverene kroz decenije ili cak vekove,citaocima koristi, ali ih drzi i u stalnom nepoverenju prema sadasnjoj kritici. Dozovimo se vec jednom pameti i vretimo srpskoj kritici stari sjaj. Pa makar i po cenu jedne jedine skerlicevske greske. I pored te greske Dis je ostao Dis. Citamo ga i danas sa istim uzbudjenjem.
Ne slažem se sa Dušanom Radivojevićem da je književna kritika postala usputni posao pisaca. Kojih pisaca? I koji se to “posao” u književnosti, tako olako, imenuje “profesijom”. Književna kritika je mesto savesti na kome svi oni bez književnog i jezičkog znanja nemaju šta da traže, bezobzira, na koji način i pod kojim uslovima nabavljaju ulaznice i propusnice za jedno takvo ozbiljno ovozemeljsko mesto, “posao” i “profesiju”. A, ako ih ima, a ima ih, čak i među onima, koji vole da reaguju, kao gospodin Radivojević, treba ih, u izvesnom smilu, označiti na način, kako to u svojim tekstovima čini dr. Boško Tomašević, filozof, pesnik i kritičar. Nije dovoljno, samo, konstatovati,, što važi i za prefinjenje književne analitičare poput: Jovana Skerlića, Čedomira Mirkovića, Dragoljuba Stojadinovića,Boška Tomaševića ili Aleksandra Lukića, da nešto ne valja, a da se pri tom ne upustiti u argumentovanu verbalizaciju te konstatacije. Činjenica je da je savremena srpska književna kritika duboko pristrasna u podeljenosti na određene književne krugove. I to, na one iste “krugove” iz kojih se dirigovano regutuju personalni sastavi raznih žirija, da bi se interesno odbranio određeni književni “ukus”. Pokazalo se da takve “regrutacije”, u poslednjim decenijama, na sceni savremene Srpske književnosti, favorizuju desetak pisaca, kojima se redom dodeljuju sve aktuelne književne nagrade. Od one koja nosi ime Đure Jakšića, pa sve do Miljkovićeve i Popine. A, da se u tim dodeljivačkim poslovima sve manje, i manje, vodi računa o poetičkim razlozima, nijansama i sezibilitetu pisaca, čija imena nose te nagrade. Pitanje je, koliko se u sveukupnom poražavajućem sivilu jedne države, kakva je Srbija može prevazići, a kamo li pobediti, takva praksa. I na tom planu urazumiti dežurne laureate da časno, poput Danila Kiša, Miodraga Pavlovića i Novice Tadića,odbiju neke nagrade. Ali, da se vratimo u ovom tekstu - književnoj kritici. I, to najviše iz ličnog osećanja potpisnika ovog teksta, po kome je ona, ipak, nemoćna, u duel igri sa nagradama.I,nemoćna, u svojoj neodlučnosti, da napusti u tekstu tzv. kritičarsko samoisticanje. I da više ne nastaje, samo, na obali teksta, nego da hrabro zaroni u njegove more, ili reku. Moćne falange kritičara iz “kasarni” nekih od pomenutih krugova su svesne prirode i načina prakse koju obavljaju, ali je ne menjaju zbog moći koju, posredno ili neposredno, imaju i njom raspolažu. Među njima s najopasniji kritičari bez portfelja. Koji samoubilački uživaju u svom “savršenstvu” i sebe nayivaju Teslama Srpske književnosti. Pametni će priznati da njima nije ni malo lako, te da novi mladi književni talas više na njih ne računa. Za njih nema mesta čak ni u imaginarnim muzejima narcisa.