Zaboraviti /srpsku/ književnu kritiku
Boško Tomašević
književnik, Insbruk
Rezime: U prvom delu teksta autor dovodi u sumnju kompetentnost književne kritike kao književne delatnosti da donosi sudove o vrednosti književnog dela. Ta sumnja zasnovana je na neuspešnim pokušajima u poslednjih stotinak godina da se zasnuje nauka o književnosti, odnosno teorija književnosti. U odnosu na književnog teoretičara, književni kritičar je laik, koji se spontano bavi književnim delom, pa bi zbog te spontanosti kritika trebalo da ostane u sferi privatnosti. Zašto je i pored toga književna kritika postala institucija koja stvara književne kanone, to bi trebalo da objasne sociologija i psihologija kulture. U drugom delu, autor na primeru savremene srpske kritike i vodećih srpskih kritičara pokazuje do koje mere književna kritika može da stvara lažne kanone i promoviše lažne vrednosti.
Ključne reči: književna kritika, književno vrednovanje, književni kanon, srpska književna kritika, srpska književnost, književna kultura, prevrednovanje.
Književna kritika (“critica letteraria”) je najmanje izdiferenciran pojam unutar institucije književnosti. Ona je, rado bismo rekli, atopija, jedno ne-mesto. Nismo sigurni da ona može da postoji, ali tristogodišnja praksa toga šta se pod tim pojmom “podrazumeva”, te dodajući joj još dve i po hiljade godina pred-igre (od Platona do Sidnija, doktora Džonsona, Poupa, Kolridža, Vordsvorta, Sent-Beva, Kročea, Arnolda, Valerija, Eliota, Nortropa Fraja, Harolda Bluma) dozvoljava nam da o toj atopičnoj fusnoti književnosti, njenom, hteli-ne hteli, atopičnom appendix-u, govorimo toliko dugo dok ne zamuknemo. Štaviše, o tom pojmu, o praksi koja se u okviru njega sprovodi, je toliko raspravljano, da se bezbroj puta pominjala smrt književne kritike, kao da je ona tobože ikada bila “živa” i delatna, te da je postojala bez ikakvih sumnji i da se oko nje nikada nikakve aporije nisu plele. Oni koji su ustanovili književnu kritiku, ustanovili su je ili iz naivnosti ili iz nepromišljenosti. Ukoliko je književna kritika oduvek želela da bude interpretacija književnog dela, ukoliko se upuštala u prostore hermeneutike, ukoliko su joj ambicije bile da govori o vrednosti književnog dela, ukoliko je sebi dopuštala da govori o njegovom smislu, uključujući i epistemološke probleme dela, diskutujući o njemu u okviru izvesnih vladajućih normi i poetika, dajući sudove, pokušavajući da uspostavi komunikaciju između subjekta i subjekta, subjekta i objekta – onda, već u okviru ovde navedenih pojmova ispisanih kurzivom, vidimo da se jedna ad hoc ustanovljena književna delatnost itekako oslanja na probleme filosofije u kojima je, verujemo da se ne može osporavati, posve nekompetentna. Sâm Platon se, kao filosof i kao rodonačelnik književne kritike, u poslovima tog ne-mesta književnosti pokazao kao veoma nespretan mislilac, što je, opet, izazvalo odveć dugotrajne mučne rasprave koje su obično vodile do tamo odakle je rasprava bila i započeta. Dopustiti da književna kritika postoji znači da se isključivo veruje da je u stvarima tumačenja književnog dela dovoljno osloniti se na “potpunu neposrednost i nesputani empirizam”. Ukoliko se u okvirima izvesnog sensus communisa dopusti da je posrednik između dela i njegovog korisnika neizbežan, onda se taj posao posredništva mora izuzetno pažljivo zasnovati. U tom smislu, u poslednjem veku činilo se veoma mnogo da se uobliči jedna “nauka o književnosti”, odnosno jedna “teorija književnosti”. Na kraju tih napora reklo se: “ne postoji nikakva ‘nauka o književnosti’“. Nepregledno polje književnosti, njegova heterogenost nužno isključuje paradoks jedne nauke o književnosti. Da bi se zasnovala jedna takva nauka nije dovoljno samo da književnost bude svesna sama sebe (što ona, svakako, jeste), nego je u okvirima nauke potrebno da svaki oblik “samosigurnosti” bude obezbeđen okvirima kategorizujućih procedura isključivanja što, dakako, takve uslove unutar književnosti kao potencijalnog naučnog predmeta izu- čavanja nije moguće stvoriti. Ukoliko u okvirima jednovekovnog napora nije bilo moguće da se ustanovi jedna nauka o književnosti, odnosno njena teorija, kako tek književnoj kritici, na temeljima te evidentne praznine, može biti dopušteno da govori o vrednosti književnog dela, da ga interpretira, da daje iskaze o njegovom smislu? Kako, osim ukoliko joj se ne dopusti da bude zavarana jezikom kojim književno delo govori, držeći ga da je i on zasnovan na istom jezičkom poretku kao što je i njen sopstveni. Ako se, pak, ispostavi, a ispostavlja se uvek, da književni “objekti odražavaju govor jednog drukčijeg reda” (Mari Kriger), šta književnoj kritici drugo preostaje nego da zamukne? Ali ona do sada, istini za volju, nije zamukla, niti namerava. Dakle, samo njena pusta upornost da postoji (a ne dovoljni razlozi za postojanje) izazivaju disput, koji je beskrajan, i takav će, verovatno, i ostati. Književna kritika, dakle, ima ambiciju da govori o vrednosti književnog dela, da prosuđuje o razlozima zašto su izvesne vrednost nesumnjive, da govori o smislu književnog dela, da se upušta u raspravu o njegovoj komunikativnosti, da prosuđuje aspekte njegovih unutrašnjih zakonitosti (poetika). Ona, dakle, želi da ispuni jednu potrebu, ali to čini tako (kako inače drugačije) da nas tek samo uverava u nešto što tek samo izopačava. Da ne bismo govorili samo apstraktno i uopšteno o “književnoj kritici”, mnogo je jednostavnije da govorimo o onima koji književnu kritiku praktikuju, to jest o književnim kritičarima. – Ko je književni kritičar? To je čovek koji o svom pozivu ne zna ništa, jer se o tome pozivu i ne može ništa znati, osim ukoliko govorimo o namerama toga poziva. Književni kritičar poziva samog sebe da govori o nečemu što je veoma kompleksno a za čega ga njegova prosečna obrazovanost ne kvalifikuje. Književni kritičar je, uglavnom, izvesna “lepa duša”, čovek bez filosofskih težnji i potreba za filosofijom, naročito filosofijom jezika, filosofskim problemima tumačenja, aporijama aksiologije. Njemu je, navodno, dovoljno, sâmo književno delo te njegova (kritičareva) sopstvena upotreba jezika, za koji veruje da ima isti ontološki status kao i sâmo književno delo. Ako u to, pak, i ne veruje, on se opet upušta u avanturu previđjenja, pridržavajući se pukog filosofskog realizma u oblasti koja pre zahteva smernost, a drčnost nikako. “Jedina njegova alternativa (jeste) prepuštanje čisto subjektivnom zadovoljstvu u svojoj sopstvenoj poeziji koja postaje rival pesmi koja je trebalo da bude njegov objekt; u tom slučaju on će morati da pleni svoje čitaoce isključivo sopstvenim kvalitetima, ni u čemu se ne oslanjajući na autoritet autora. A tada će shvatiti da čak i pesnici vuku za sobom teorijske postavke, koje uslovljavaju intencije skrivene u njihovom delu”. Ovako piše Mari Kriger u svojoj uzornoj knjizi Theory of Criticism. A Tradition and Its System, 1976. Kritičar je, dakle, čovek koji ono što čini, čini spontano i to mu može biti dopušteno sve dok ta spontanost ostaje u sferi njegove privatnosti. No, književni kritičar, naprotiv, i uprkos logici književne stvari, želi da njegov govor bude javan. Na koji način je književna kritika postala Institucija, kako joj je uspelo da se nametne da postane – i to u istančanim kulturama, i naročito u njima – paralelni književni diskurs, to je pitanje na koje može da odgovori sociologija i psihologija kulture te, takođe, ono sâmo sociološko u nama kao i paradoksalna potreba autora i njegovog dela za naknadnom komunikacijom. Potreba koja nikad na pravi način ne može da bude utoljena, osim ukoliko se ne prisiljava na nepravu utoljenost koja je nužno zlo.
Književna kritika je škola sumnje. Ona sumnja da autor nije kompetentan da razume svoje delo. Fridrih Šlegel je to ovako formulisao: “Kritikovati znači jednog autora bolje razumeti nego što je on samog sebe razumeo” (F. Schlegel: “Književni dnevnik 1797-1801”, fragment 983, /1957/). Ta zabluda koja je uistinu prisutna i kod samog autora, njegova snishodljivost, njegova hotimična licemernost je nešto što traje vekovima, nešto što je postalo samo po sebi razumljivo i, što je za pisca ovih redova posve nerazumljivo i – neprihvatljivo. Ta zabluda postala je temeljom Institucije koju nazivamo književna kritika. S druge strane, zabluda da čitalac potrebuje književnu kritiku, takođe je činjenica koja mu je, s jedne strane, nametnuta, a s druge strane, i on se sâm, istini za volju, ponekad hoće voljno da podvrgne usluzi da mu neko drugi govori o tome šta je pročitao ili da mu preporuči šta da čita. Ovo poslednje je razložno samo u slučaju onog čitaoca koji dopušta da bude nesiguran u izboru toga šta će da čita. Književna kritika je, dakle, posao upućivanja lektire nekompetentnom čitaocu. Isti taj čitalac ponekad se, doduše, i sâm odvažuje na izbor toga šta će da čita. Budući da se književna kritika institucionalizovala u svim segmentima kulturne produkcije: u izdavaštvu, u medijima, u usmenoj javnosti, na univerzitetima, ona je pomno praćena od strane onih koji proizvode primarna književna dela. Ponekad se čini da je gotovo samo pisci i čitaju. Nju, dakako, s pažnjom prate i sami književni kritičari. Književna kritika nameće rang piscu, i, mada u tom poslu nije jedina, stvara književni kanon. Piscu je nametnuto, ugovorom koji nepisano postoji tri veka, da više nevoljno nego voljno poštuje kritiku. Pre dva meseca (oktobar 2005) ugledne nemačke novine Frankfurter Allgemeine Zeitung dale su mogućnost dvadeset dvojici autorâ da sami kritikuju književnu kritiku. Jedna autorka, dobitnik Nobelove nagrade, nije sebi dopustila da o kritici išta kaže, osim da navedenim novinama izjavi: “Hoćete li da me ubijete?”. Odgovor je više nego indikativan. Zar jedan Nobelovac treba da se plaši književne kritike? – Da, on se nje plaši, što govori ne samo o njegovom stavu spram književne kritike, nego mnogo više o poziciji same književne kritike u društvu. Izgleda da je još daleko vreme kada će neko, kako je Volter rekao za Crkvu, reći: “Satrite bestidnicu!”. Književna kritika – uprkos mnogo čemu što se protivi njenom postojanju, pre svega ontološka problematika samog jezika i problematika samog književnog Znaka kao takvog – postoji! Njeno saznajnoteorijsko polazište je: “Sve što postoji (svet, stvarnost i smisao) razumljivo je samo kao interpretacija”. Ipak, budući da se ne bavi razumevanjem razumevanja, književna kritika ostaje do kraja jedna posve sumnjiva delatnost. Jer, interpretirati svet i stvarnost je jedno, to čini već i samo književno delo, ali interpretirati interpretaciju, interpretirati književno delo, znači upuštati se u jedan beskonačan semiosis, čija je praktična korist nevidljiva, ali je šteta koju proizvodi zabluda posla književne kritike ogromna. Razmišljati o prirodi i bîti književno-umetničkog dela je jedna stvar, a sasvim druga procenjivati njegova dostignuća. Književna kritika ne može pisca učiniti boljim. Jedino ga može hvaliti, što je bljutavo, kao što ga može i kuditi, ali na čemu se to pravo temelji, to pitanje je teško objašnjivo. Postoje, dakako, načelne interpretacije književno-umetničkog dela koje se bave njegovim ontološkim statusom, interpretacijom njegovog načina postojanja. Tim poslom se bavi filosofija jezika unutar filosofije interpratacije. Ukoliko se Vitgenštajnov čuveni diktum “Granice moga jezika su granice moga sveta” upotrebi u bukvalnom smislu i primeni na književnu kritiku, rezultat je porazan: granice kritičarevog jezika su granice sveta književnog dela. A književna kritika upravo to čini: u granicama iskustva svoga jezika (čitaj: kritičarevog) ona omeđava granice književnog dela. Književna kritika ne razgovara sa autorom, nego sa delom koje je već interpretacija jednog jezičkog iskustva sveta. Stoga je upitno koliko je nužna interpretacija toga sveta na drugom stupnju, koliko su, naime, neophodne, metainterpretacije. No, ovo su pitanja koja valja rešavati drugom prilikom. Sada ćemo još jedanput konstatovati: književna kritika postoji. Književna kritika nešto piše, ona upućuje poruke. I, dakako, za ovu priliku, voljno ili nevoljno, sad svejedno, valja reći: srpska, poput nemačke, francuske, španske, italijanske, američke, engleske, grčke, kineske, ruske, indijske ili bilo koje druge unutar naciona omeđene kritike, šalje znakove svoga postojanja. Ovim se upućujemo temi našega spisa: pokušaju tumačenja prilika unutar srpske savremene književne kritike. Unutar toga pokušaja valja nam da se upustimo u problematiku današnjeg vrednovanja srpske književnosti od strane srpske književne kritike, odgovarajući na pitanja poput: trebaju li nam ponovna čitanja savremene književnosti, naročito imajući na umu činjenicu da je na našim prostorima ne tako davno prohujao petogodišnji rat (“koji nismo vodili”), da li postoji kontinuitet između srpske književne kritike do 1990. i one posle 1990, da li, štaviše, postoji kontinuitet između kritike tokom Miloševićevog režima i postmiloševićevske “ere”, postoje li znaci prevrednovanja književnog kanona, kakav odnos, i da li ikakav, postoji između novinske, časopisne i univerzitetske kritike, da li u našoj savremenoj književnoj kritici postoje monopoli, klanovi, “kontroverzni biznis- meni”, sprega između izdavaštva i književne kritike.
Dragocenost tekstova dr. Boška Tomaševića širi polje razloga zbog kojih bi mnogi književni krojači na sceni savremene Srpske književnosti trebalo da se zamisle. I da uniforme književnih kritičara, književnih procenitelja i doživotnih članova mnogih žirija, što pre,zamene sa radnim odelima na drugim poslovima. Doktor Tomašević u svojim tekstovima hrabro niže imena i prezimena lažno uspostavljenih vrednosti. A, ne nedostaje mu ni argumentacija s kojom se služi u rušenju samoproglašenih i samoproklamovanih književnih “svetaca”. Ne boji ih se. A, njihovo ćutanje je potvrda straha zbog koga su se zavukli u mišije rupe polemike i retenerstva. Zato ga treba
pažljivo čitati. Moram da priznam da se u njegovom tekstu
ne slažem sa nekima, koje je svrstao u značajne, ali zanemarene. Ne slažem se zbog koketiranja istih s onima, koje Tomašević proziva. A, reč je o prebezima, koji su čas tu, a čas tamo i godinama sede u raznim žirijima i komisijama sajmova knjiga, kao nekakvi književni ideolozi. Zbog njih je danas u Srbiji i stvoren profil pisca, koji se rađa sa ruksakom/rancem na leđima za nagrade. Za sve nagrade, bezobzira na prirodu senzibiliteta pisca čije ime nagrade nose. Oni su se čak infrastrukturno uvukli u mreže univerziteta, akademija, vladinih i nevladinih komisija, upravnih odbora i programskih saveta televizija i visokotiražnih novinskih glasila.I dodeljuju sve, od brašna do nacionalnih penzija. Kome hoće i kako se dogovore. Međutim, veoma me čude sponzori nagrada sa visokim iznosima u evrima, kako ne reaguju i ne zaustave prosipanje svog novca. Šudi me i činjenica da se u srpskom PEN-u nalaze nekadašnji članovi JUL-a, koji su tamo otišli, navodno da sačuvaju dupe. Rekao bih da ne treba zaboraviti, samo, srpsku književnu kritiku, nego i srpski književni moral.Ali, gde je taj Bog, ili njegov ministar, koji danas u Srbiji brine o bilo kom moralu.
Dragocenost tekstova dr. Boška Tomaševića širi polje razloga zbog kojih bi mnogi književni krojači na sceni savremene Srpske književnosti trebalo da se zamisle. I da uniforme književnih kritičara, književnih procenitelja i doživotnih članova mnogih žirija, što pre,zamene sa radnim odelima na drugim poslovima. Doktor Tomašević u svojim tekstovima hrabro niže imena i prezimena lažno uspostavljenih vrednosti. A, ne nedostaje mu ni argumentacija s kojom se služi u rušenju samoproglašenih i samoproklamovanih književnih “svetaca”. Ne boji ih se. A, njihovo ćutanje je potvrda straha zbog koga su se zavukli u mišije rupe polemike i retenerstva. Zato ga treba
pažljivo čitati. Moram da priznam da se u njegovom tekstu
ne slažem sa nekima, koje je svrstao u značajne, ali zanemarene. Ne slažem se zbog koketiranja istih s onima, koje Tomašević proziva. A, reč je o prebezima, koji su čas tu, a čas tamo i godinama sede u raznim žirijima i komisijama sajmova knjiga, kao nekakvi književni ideolozi. Zbog njih je danas u Srbiji i stvoren profil pisca, koji se rađa sa ruksakom/rancem na leđima za nagrade. Za sve nagrade, bezobzira na prirodu senzibiliteta pisca čije ime nagrade nose. Oni su se čak infrastrukturno uvukli u mreže univerziteta, akademija, vladinih i nevladinih komisija, upravnih odbora i programskih saveta televizija i visokotiražnih novinskih glasila.I dodeljuju sve, od brašna do nacionalnih penzija. Kome hoće i kako se dogovore. Međutim, veoma me čude sponzori nagrada sa visokim iznosima u evrima, kako ne reaguju i ne zaustave prosipanje svog novca. Čudi me i činjenica da se u srpskom PEN-u nalaze nekadašnji članovi JUL-a, koji su tamo otišli, navodno da sačuvaju dupe. Rekao bih da ne treba zaboraviti, samo, srpsku književnu kritiku, nego i srpski književni moral.Ali, gde je taj Bog, ili njegov ministar, koji danas u Srbiji brine o bilo kom moralu. Ovoga puta nisam želeo da navodim imena pisaca na koje se odnose moje opaske, jer ta imena su i bez mojih navoda poznata književnoj javnosti. Oni već godinama žare i pale u Srbiji, pa čak u parohijama Srpske pravoslavne crkve, gde su nepotrebno izmišljene mnoge književne nagrade. Lično, radeći u nekim žirijima bio sam zaprepašćen sa ponašanjem ljudi u koje sam verovao i koji bi se ubili da recimo njihovi favoriti nisu postali laureati.Zato sam i napisao mali esej pod naslovom Bestidne besede, malazi se u moj knjizi objavljenoj u valjevskoj Intelekti pod nazivom Mali
naslovi. Pokojni Čedomir Mirković je uočio te besede, ali nismo stigli, da o njima i popričamo. I za kraj da kažem da će Dunavom, glavnom ulicom Evrope, proteći još mnogo njegove okeanske širine, istorije i vremena, dok se u Srbiji budu ispravile moralne zablude i okuke. Zašto? Zato što na pijacama Srbije, koja se sva pretvorila u buvljak, moral može da se kupi jeftinije od polovnog štapa za pecanje. A, Tomaševićev tekst je i svojevrsni esej o srpskim književnim pecarošima, njihovim jatacima i jadnim sluganima.
Ne bih ovde mogla dodati ni jednu tačku. Nažalost. Tako je to u jadnoj zemljici Srbiji. Na svim poljima jedino kukolj uzgajamo uspešno, pa je i književno polje u istom stanju. Tek su “kulturni radnici” (što naravno podrazumeva da ima i nekulturnih) u unutrašnjosti posebna priča. Verujem da znate, tj. da je uglavnom tako svuda, a u južnoj Srbiji
( koja je “južnija” od svega dobrog, pa i od kulture)to poprima groteskne razmere. Kada bi neko sačinio popis sa biografijama (neki imaju čak i neke jadne bibliografije)onih koji se kod nas bave kulturom, bojim se da to ni crna zemljica ne bi izdržala, ni hartija istrpela. Možda je,na tamo negde severnijoj pijaci, “moral jeftiniji od štapa za pecanje”, na jugu Srbije toga uopšte nema u ponudi.Jer, za njim nema ni potražnje. I ne samo moral. Sve što se u svetu ceni, i bezčega se ne može, ovde je suvišno i nepotrebno. Ali, ako je ko raspoložen za trgovinu, mogu vas obavestiti da raste interes za položajima (čitajte:platama, privilegijama, upravnim odborima), kvazinagradama, štampanjem stupidarija i za onima koji su spremni da ih javno hvale. Više niko i ne diže svoj glas protiv bilo čega. Čemu? Stanje stvari je “nebesko”, kako nama i priliči. Gluvi prave muziku, slepi slikaju, nepismeni pišu, pokvareni koriste gužvu!
Evo, me ponovo, naspram teksta dr. Boška Tomaševića, ovoga puta vezanog za nagrade, koje se u Srbiji besomučno dele, a među njima, uglavno onima, koje dr. B. Tomašević svrstava među nezaslužene i slabe pisce. Tužno je što u žirijima tih nagrada sede i književni kritičari, koji navodno uživaju veliki ugled, a koji nastavljaju po starom. I ne pokušavaju čak ni da pocrvene u krilu svojih gluposti. Međutim, dobro je, što je jedna književna nagrada, ovoga puta DISOVO PROLEĆE, dospela u ruke pravog pesnika VLADIMIRA KOPICLA. Ali, to je neznatno pomeranje, ali pomeranje, koje opominje one koji sastavljaju žirije. Jadno je što se i udruženja pisaca, malo, skoro nimalo, bave tom problematikom. Organizuju se, uz velike troškove, neke čudni festivali poezije na koje dolaze da uživaju belosvetske književne enigme, tzv. asovi, dok domaći pisci ostaju u senci, čak i bez svojih osnovnih sindikalnih nada, koje treba da im priušte njihovva profesionalna udruženja. Bože, koliko zbrke u svemu tome. Ali, čim izgovorite, ili pomenete, ime nekog od inspiratora i kreatora tih zbrka, razvija se neverovatan odijum prema vama i vašoj politici. Mnogo gore nego što se to čini u areni političkih, partijskih i među stranačkih ratova za tolice u parlamentu ili u upravnim odborima velikih preostalih i još neprodatih preduzeća. Dr. B. Tomašević može da upravlja sa svojom kritičkom hrabrošću, jer je finansijski nezavisan i ne boji se da će ga neko skloniti sa mesta na kome sedi. Vreme je da se uvede grejs period u dodeljivanju književnih nagrada u Srbiji i da se u udruženjima pisaca pređe na tajno glasanje, kako bi se onemogućilo jodlovanje jadnih književnih funkcionera. Ponekad treba pročitati intervijue velikog srpskog slikara BATE MIHAILOVIĆA, koji na vispren način promišlja i tumači jadnu umetničku stvarnost Srbije.
Evo, me ponovo, naspram teksta dr. Boška Tomaševića, ovoga puta vezanog za nagrade, koje se u Srbiji besomučno dele, a među njima, uglavno onima, koje dr. B. Tomašević svrstava među nezaslužene i slabe pisce. Tužno je što u žirijima tih nagrada sede i književni kritičari, koji navodno uživaju veliki ugled, a koji nastavljaju po starom. I ne pokušavaju čak ni da pocrvene u krilu svojih gluposti. Međutim, dobro je, što je jedna književna nagrada, ovoga puta DISOVO PROLEĆE, dospela u ruke pravog pesnika VLADIMIRA KOPICLA. Ali, to je neznatno pomeranje, ali pomeranje, koje opominje one koji sastavljaju žirije. Jadno je što se i udruženja pisaca, malo, skoro nimalo, bave tom problematikom. Organizuju se, uz velike troškove, neke čudni festivali poezije na koje dolaze da uživaju belosvetske književne enigme, tzv. asovi, dok domaći pisci ostaju u senci, čak i bez svojih osnovnih sindikalnih nada, koje treba da im priušte njihovva profesionalna udruženja. Bože, koliko zbrke u svemu tome. Ali, čim izgovorite, ili pomenete, ime nekog od inspiratora i kreatora tih zbrka, razvija se neverovatan odijum prema vama i vašoj ličnosti. Mnogo gore nego što se to čini u areni političkih, partijskih i međustranačkih ratova za tapacirane stolice u parlamentu ili u upravnim odborima velikih preostalih i još neprodatih preduzeća. Dr. B. Tomašević može da upravlja sa svojom kritičkom hrabrošću, jer je finansijski nezavisan i ne boji se da će ga neko skloniti sa mesta na kome sedi. Vreme je da se uvede, najmanje peto-godišnji, grejs period a potom i revizija, kod i u dodeljivanju književnih nagrada u Srbiji, i da se u udruženjima pisaca, uz mnoge rekonstrukcije članstva i statutarnih odredbi, naročito tame gde je upravni odbor iznad skupštine društva, pređe na tajno glasanje, kod izbora čelnika i njihovih pomoćnika za nagrade i druge ujdurme, kako bi se, na istoj sceni, onemogućilo bedno jodlovanje jadnih i farsičnih književnih prvaka. Ponekad treba pročitati intervijue velikog srpskog slikara BATE MIHAILOVIĆA, koji na vispren način promišlja i tumači jadnu umetničku stvarnost Srbije.
treba ovu knjizevno / polemicku pustinju ispuniti tekstom, makar i ne sasvim tacnim, preciznim. Pozdravljam sve polemicke tonove. |eljnqa ih je literatura i svi ljudi kojimna je ona potrebna. Nasa knjizevnost pre nego sto postane dobra, mora prestati biti dosadna. Valjda se razumemo.
Svi problemi koji su se usetali u knjizevnost i vrednovanje knjizevnih dela jos lakse ce izaci nego sto su usli. Jedino sto treba uraditi je sledece, pisati, bez ustezanja, o svakom problemu. Uostalom, ko god je iyabrao knjizevnost kao zanat mora da pise, mora da ne precutkuje. Situacija je, yaista, strasna. Najznacajniji pisci su nam ne oni koji najbolje pisu nego oni koji se SNALAZE. Snalazenje se mora isterati iz literature. Ona ‘e biti opet umetnost kad je budu stvarali iskljucivo umetnici, a ne oni koji dogovaraju sa nekim snagu svog dela.Literatura valja ili ne valja, ne mozemo se o tome dogovarati.
Moram da dodam jos nesto. Knjizevna kritika je postala usputni posao pisaca. Igubila se profesija knjizevnog kriticara, pisca knjizevnih kritika, koji ne pise i pesme, price,romane. Svi su poceli da pisu sve. Naravno,objektivnost ne postoji. Tesko je ocekivati od pesnika ili prozaiste da napise objektivnu i kvalitetnu kritiku. Nemoguce je ocekivati da navodni kriticar nema kao trajni uzor upravo svoju poeyiju ili prozu. I - tu pocinjemo da se vrtimo u krug. Nekoliko srpskih pesnika, recimo, pise kritiku o svojim drugarima. Oni, naravno, uzvracaju. I - hvale se medjusobno dok se pravim citaocima ne zgadi. Jedina nada je njihova medjusobna svadja. Tad dolazi do krupnih reci, ali i do realnije kritike. Procitamo tada sopstvene misli o odredjenim knjigama. Iskrenost je postala opasna. No, niko od navodnih pisaca i kriticara ne shvata da lazno dobra knjiga ne moze postati dobra zbog reci o njoj. Ona je dobra ili nije i najuputnije je shvatiti je tako od samog pocetka. Jer dobro misljenje o knjizi koju nismo citali ne sluzi nicemu. Vracanje knjigama koje su proverene kroz decenije ili cak vekove,citaocima koristi, ali ih drzi i u stalnom nepoverenju prema sadasnjoj kritici. Dozovimo se vec jednom pameti i vretimo srpskoj kritici stari sjaj. Pa makar i po cenu jedne jedine skerlicevske greske. I pored te greske Dis je ostao Dis. Citamo ga i danas sa istim uzbudjenjem.
Ne slažem se sa Dušanom Radivojevićem da je književna kritika postala usputni posao pisaca. Kojih pisaca? I koji se to “posao” u književnosti, tako olako, imenuje “profesijom”. Književna kritika je mesto savesti na kome svi oni bez književnog i jezičkog znanja nemaju šta da traže, bezobzira, na koji način i pod kojim uslovima nabavljaju ulaznice i propusnice za jedno takvo ozbiljno ovozemeljsko mesto, “posao” i “profesiju”. A, ako ih ima, a ima ih, čak i među onima, koji vole da reaguju, kao gospodin Radivojević, treba ih, u izvesnom smilu, označiti na način, kako to u svojim tekstovima čini dr. Boško Tomašević, filozof, pesnik i kritičar. Nije dovoljno, samo, konstatovati,, što važi i za prefinjenje književne analitičare poput: Jovana Skerlića, Čedomira Mirkovića, Dragoljuba Stojadinovića,Boška Tomaševića ili Aleksandra Lukića, da nešto ne valja, a da se pri tom ne upustiti u argumentovanu verbalizaciju te konstatacije. Činjenica je da je savremena srpska književna kritika duboko pristrasna u podeljenosti na određene književne krugove. I to, na one iste “krugove” iz kojih se dirigovano regutuju personalni sastavi raznih žirija, da bi se interesno odbranio određeni književni “ukus”. Pokazalo se da takve “regrutacije”, u poslednjim decenijama, na sceni savremene Srpske književnosti, favorizuju desetak pisaca, kojima se redom dodeljuju sve aktuelne književne nagrade. Od one koja nosi ime Đure Jakšića, pa sve do Miljkovićeve i Popine. A, da se u tim dodeljivačkim poslovima sve manje, i manje, vodi računa o poetičkim razlozima, nijansama i sezibilitetu pisaca, čija imena nose te nagrade. Pitanje je, koliko se u sveukupnom poražavajućem sivilu jedne države, kakva je Srbija može prevazići, a kamo li pobediti, takva praksa. I na tom planu urazumiti dežurne laureate da časno, poput Danila Kiša, Miodraga Pavlovića i Novice Tadića,odbiju neke nagrade. Ali, da se vratimo u ovom tekstu - književnoj kritici. I, to najviše iz ličnog osećanja potpisnika ovog teksta, po kome je ona, ipak, nemoćna, u duel igri sa nagradama.I,nemoćna, u svojoj neodlučnosti, da napusti u tekstu tzv. kritičarsko samoisticanje. I da više ne nastaje, samo, na obali teksta, nego da hrabro zaroni u njegove more, ili reku. Moćne falange kritičara iz “kasarni” nekih od pomenutih krugova su svesne prirode i načina prakse koju obavljaju, ali je ne menjaju zbog moći koju, posredno ili neposredno, imaju i njom raspolažu. Među njima s najopasniji kritičari bez portfelja. Koji samoubilački uživaju u svom “savršenstvu” i sebe nayivaju Teslama Srpske književnosti. Pametni će priznati da njima nije ni malo lako, te da novi mladi književni talas više na njih ne računa. Za njih nema mesta čak ni u imaginarnim muzejima narcisa.