Vapaj očajnih ljudi
Ivan Đorđević
bivši aktivista pokreta “OTPOR”,
Beograd
• Ti si rekao da si išao na demonstracije 1991. godine?
Da, samo sam tad bio dosta mali, išao sam sa sestrama, koje su bile studentkinje. U stvari, 1991. još nisu bile, ali su bile dosta aktivne i vodile su malog brata, a išao sam i sa roditeljima. Oni su me vodili. Tako da sam bio aktivan u tom smislu još od osnovne škole, da sam išao na demonstracije i uopšte. I kad sam upisao studije meni je prosto bilo najnormalnije da se upišem negde da budem aktivan, da budem više učesnik, da malo više učestvujem u donošenju nekih odluka, a ne da budem pasivan demonstrant. Tako sam osećao i tako je i bilo, mislim. Nikad se nisam pokajao što sam ušao u sve to, i jako mi znači što sam bio u svim tim odborima, gledajući protest iznutra. Bilo je to lepo iskustvo.
• Tvoji roditelji su isto od početka demonstrirali?
Jesu, jesu.
• Da li su oni bili članovi neke političke stranke?
Oni su bili članovi Građanskog saveza, ali pasivni. Znači, nikad nisu bili u tom smislu politički aktivni, nego su se svojevremeno samo učlanili, tada se to još zvalo, mislim, “Savez reformskih snaga”, pa je onda preimenovano u Građanski savez, valjda 91. ili 92., ne sećam se više. Učlanili su se u stranku iz uverenja, ali nisu bili aktivni. Bili su aktivni samo kao demonstranti, išli su na sve moguće demonstracije protiv vlasti od početka, a onda i mi deca sa njima zajedno.
• Znači u kući je bila “opoziciona atmosfera”?
Skroz, da. Od početka. Tako da nije bilo čudno da smo i mi takvi, u takvoj kući smo odrasli.
• I tvoje sestre su studirale, pa krenule kao i ti?
S tim što su one ranije krenule. Jedna je upisala fakultet ‘90, druga ‘92, čini mi se. Obe su bile aktivne onako i na demonstracijama i ‘91. i ‘92. Sve što je bilo: studentski protest i jedan i drugi. Ja sam tada bio još uvek u osnovnoj školi, ali sam išao sa njima. Vodile su me, sećam se, bila je jedna velika šetnja, na Dedinje se išlo. To je jedna od prvih “šetnji” na Dedinje, kod Miloševića. Tada nas je blokirala milicija na Mostarskoj petlji, a mene su slikali za novine kao studenta, a ja sam bio u osnovnoj školi.
• Kad je bio marš na Dedinje? ‘91?
To je bilo u leto ‘92… To je bio jedan od prvih. Koliko znam, čak se nije išlo na Dedinje kao u šetnju. To je prvi put da se pokušalo da se ide na Dedinje i da smo bili blokirani. Kasnije je bilo mnogo pokušaja da se stigne da Dedinje, uglavnom neuspešnih.
• Taj prvi put se ipak uspelo?
Nije. Došli smo blizu, do Topčiderske zvezde, tamo su nas policajci blokirali. To je bilo, toga se sećam. Jedini uspešni odlazak na Dedinje je bio ‘97. Ali to je više bilo gerilski, nije bila obična šetnja, nego grupa koja je više onako radi zezanja uspela da se probije do Miloševićeve kuće, i to je onda proglašeno za veliki uspeh. Njih je bilo oko 30, tako nešto. I više su nervirali policiju, nego što su nešto hteli da rade.
• Da li je protest bio više kao igra, kao protest 96/97. godine, gde je bilo velikih inscenacija?
Pa nije. U stvari, tek 96/97. je taj karnevalski fazon krenuo. Ne znam, za mene je taj protest 96/97. bio “krik građanske klase” koja propada, neke srednje klase koja je propadala godinama, bila uništavana. U Srbiji 90-ih, kao i u svim takvim diktaturama, prvo propadne srednja klasa, ona relativno visoko obrazovana sa nekakvim solidnim primanjima. Sve je to propalo, sve je to obezvređeno, diploma fakulteta, bilo kakav posao. I baš su se ti ljudi ‘96. pobunili. Zato je meni to bilo divno, zato što sam se osećao skroz na svome. Svi ti tadašnji protesti, uvek je bilo raznih ljudi i uvek je postojao zapravo politički konsenzus u smislu: OK, ovo je nužno zlo što ja protestujem zajedno sa tim ljudima, ali ja ne pripadam tu zajedno sa njima. Ja sam tu sa njima protiv Miloševića, ali kad Milošević padne jednog dana, ja ću da budem protiv njih. Ja sam sve vreme toga bio svestan. Recimo, meni uopšte nisu politički bili bliski SPO ili neki ljudi koji su bili članovi SPO-a. Oni su bili jako daleko od moje političke opcije, ali protestovali smo zajedno sa njima. Svih tih godina i na Vidovdanskom saboru i na raznim protestima od 9. marta 91. ‘96. je bilo drugačije. ‘96. nije bilo bitno kojoj stranci pripadaš, u stvari. I u tome je studentski protest bio lep… Nije bio u tom smislu politički profilisan, iako se pričalo da političke partije vrše uticaj. Taj uticaj, stvarno, realno nije bio jako veliki. Uglavnom se svodio samo na neku koordinaciju, da ne bi dolazilo do, besmislenih, otvorenih sukoba. Ali su bila dva odvojena protesta. I političari su procenili u tom trenutku da za njih nije dobro da se petljaju direktno, da upravljaju tim protestom, nego da je bolje da ga puste, kad već nekako ide, da funkcioniše takav kakav je, nezavisan. Jer su shvatali da je to ta druga strana koja je njima potrebna, nekakav nezavisan glas, koji daje legitimitet čitavoj stvari, na neki način. I baš je taj protest bio stvarno pravi građanski protest. Meni je recimo bilo fenomenalno za Novu godinu kad sam video u ponoć kako neke dve porodice, ljudi srednjih godina, sa kristalnim čašama i šampanjcem nazdravljaju nasred ulice. I to je bilo baš lepo. Nije bilo kao do tada, gde su svi ti protesti uvek nosili nekakvu negativnu energiju. Ovde je osnovna poruka bila pozitivna. Osnovna poruka je bila: Ne možeš nam ništa, Miloševiću. Ne možeš nam ubiti duh, mi imamo duha i uvek ćemo ga imati više od tebe. I možeš da radiš šta hoćeš, mi ćemo da preživimo i da te pobedimo. I to je svima nama bilo u glavi. I ta vrsta specifične ironije, na svaki potez vlasti se odgovaralo nekim ironičnim porukama, parolama, transparentima. Svako je imao mogućnost da se izrazi na taj način i to je bilo lepo. Bila je gomila transparenata u kolonama i svako je pisao šta je hteo. I tu je bilo svega – od gluposti, budalaština, do stvarno fenomenalnih, jako, jako duhovitih poru- ka. Posle su objavljene i dve knjige sa tim. Buka u modi, jedan i dva… To je zbirka parola sa protesta, koja je skroz dobra. Uglavnom, ima i objašnjenja šta koja znači, zato što ima nekih parola koje su prilično nerazumljive ako se ne zna kontekst. U stvari, ironijom se odgovaralo na silu… U početku su bile dozvoljene šetnje, onda posle nekog vremena su šetnje bile zabranjene i moglo je da se šeta samo Knez Mihailovom i sve vreme su bili kordoni i slično. Ali na tu silu nikad nije odgovoreno silom. Nikad nije bilo pokušaja da demonstranti krenu da se biju sa policijom, nego su uvek odgovarali “gandijevski”, kako bi se reklo, znači mirno. I to je, recimo, čuvena studentska akcija “kordonom protiv kordona”, koja je sedam dana trajala i koja je bila užasno naporna… Ljudi koji su organizovali su padali u nesvest od umora i od muke, jer se nije znalo koliko dugo to može tako da ide. A prosto opsluživati i održavati permanentan protest koji traje 24 sata, gde su ljudi umorni, gladni, žedni, i gde to sve treba pokriti na neki način, bilo je jako teško… Ali je bilo nekako – pokazivalo je simbolički šta mi radimo, jer nećemo da se sklonimo, a nećemo da se bijemo. Znači, hoćemo mirno, i tačno to je bila simbolika. Znači, sklonićeš se, Miloševiću, ali nećemo te silom rušiti – i to se na kraju pokazalo kao nemoguće, 5. oktobar je bio nešto skroz drugo. Mada sam ja ubeđen i tvrdim da bez 96. i 97. ne bi bilo 5. oktobra niti ičega posle. Prosto, tu se pokazalo da se može – to jeste bila pobeda. Bez obzira što Milošević nije pao, bila je pobeda, jer je narod, znači građani i studenti koji su bili na ulici, uradio svoj deo posla. Oni su omogućili svojom prisutnošću da se priznaju rezultati tih lokalnih izbora. A sad posle što nije postojala politička volja da se dotuče Milošević na izborima, što su se posvađali Drašković, Đinđić i Vesna Pešić, što se raspala koalicija “Zajedno”, to već nije bila stvar građana, niti birača. Birači su bili spremni da izađu na izbore, ali nije postojao politički konsenzus među ovim vodećim opozicionim partijama koji bi prosto zadao onaj konačni udarac. Tako da to jeste bila pobeda bez greške. Kad me neko pita da li mislim da je propao taj protest, ja uvek kažem: Kako propao? Nije propao. Mi smo dobili ono što smo hteli. Svaki naš zahtev je bio ispunjen… Znači, ono što smo tražili to smo i dobili. A sad šta je bilo posle, to stvarno nije bilo na nama. Mi nismo mogli da uradimo ništa više od onog što smo uradili. Tako da je to bila prva prava pobeda, prvi put da je Milošević bio sateran do te mere u ćošak, posle 9. marta. On je to 9. marta 91. verovatno bio – tada još nije imao izgrađen mehanizam vlasti, još uvek se klimao, nije bio tako jak kao što je bio jak posle. Znači, prva prava pobeda, gde je on morao da prizna da je krao izbore i da donosi taj specijalni zakon. Samo je bila jedna odstupnica njemu – da prizna da je to krađa.
• Ti si bio već 96/97. u organizaciji studentskog protesta?
Da.
• I čim si se upisao na fakultet, ti si odmah prešao u organizaciju?
Jeste. U stvari, ja sam upisao fakultet, krenuo na fakultet u oktobru, a već krajem novembra je krenuo protest i ja sam, slučajno, upao u organizaciju… Bio je sastanak studenata moje katedre za antropologiju na Filozofskom fakultetu, i pričalo se da neko treba da bude delegat u protestnom odboru Filozofskog fakulteta. Niko nije hteo. I onda sam rekao: E, ja ću. Svi su bili dosta zbunjeni, niko me nije znao, ja sam bio mali student prve godine, tek mesec dana, niti sam znao šta znači studirati, a već sam se trpao u neki protest. I onda su oni rekli: Ajde, dobro, ako hoćeš, idi. Ja sam rekao: Važi. I tako sam ušao u organizacioni odbor protesta na Filozofskom, koji je u prvo vreme funkcionisao prilično čudno. Nije se baš znalo ko šta radi, šta se tu zbiva, pošto je većina ljudi bila bez ikakvog prethodnog političkog iskustva, organizacionog iskustva u tom smislu. Svi su u tu priču upali iz ideala, bez nekakve prethodne obuke ili iskustva na tom polju. Pa se onda vremenom malo pro- filisala stvar. Menjali su se neki ljudi, došli su neki novi, stvar je krenula da funkcioniše. Prosto, mi smo navikli jedni na druge, počeli smo da radimo kao tim, uspostavili dobre kontakte sa tadašnjim upravnikom tog fakulteta da bismo mogli da držimo fakultet otvoren 24 sata dnevno. Organizovali smo i službu obezbeđenja, koja je dosta ozbiljno funkcionisala, radila na vratima. Niko nije mogao da uđe bez indeksa, recimo. Proveravana su dokumenta, nije moglo da dođe ni do kakvih provokacija, grešaka unutar same zgrade. I druge službe profunkcionisale su vrlo brzo, recimo takozvana logistika ili ono što smo mi zvali “kuhinja”. To su bile devojke koje su se brinule o hrani i piću, o snabdevanju ljudi koji su radili na fakultetu. Hrana se skupljala uglavnom od donacija građana. Ko je šta mogao da donese, od bakica koje su donosile kolače pa do vlasnika radnji, poput vlasnika jedne prodavnice u Obrenovcu. Njega posebno pamtim, on je bio stvarno fascinantan. On nam je donosio sve. Znači, on je u Obrenovcu sve pakovao u svoj auto i donosio nam, od pečenog praseta do, ne znam, sokova, kafe, keksa. On je stalno dolazio. Nama je bilo neprijatno već. A on kao: Samo vi deco ovde radite, nije problem, doneću vam šta god vam treba. I tako su potpuno privatni donatori održavali stvar da opstaje. Posle smo i mi postali bolje organizovani – postojao je novac, aranžman za, recimo, ručak, plati se neka malo povoljnija cena u nekom restoranu i dobije se neka količina bečkih šnicli za ljude koji rade. Ali je u stvari sve funkcionisalo na dobroj volji građana, što je baš bilo neverovatno. Imali smo i pres-službu, ta služba je vodila računa o stranim novinarima koji su dolazili – non-stop se neko motao po fakultetu, pa su onda oni organizovali njihovo šetanje, sprovođenje, razgovore, šta god bi trebalo novinarima. Objavljivani je i takozvani “Protest Tribune”, to je bio protestni bilten našeg fakulteta. Onda je bila služba koja je vodila računa o događajima društvenog tipa unutar fakulteta: o tribinama, predavanjima, projekcijama filmova i dovođenjima raznih ljudi, glumaca… U amfiteatru smo uglavnom pravili programe i to je služilo za prosto održavanje nekakve atmosfere na fakultetu kad se ne dešava ništa na platou, znači kad nema šetnje, kad nema okupljanja, da ljudi naviknu da budu tu, prosto da protest izgleda da traje, da traje stalno. Imali smo i računarski centar.
• Računarski centar je bio od početka tamo ili ste ga vi postavili?
Bilo je više centara. Pravi računarski centar – pola na Elektrotehničkom fakultetu, pola na Matematičkom, i tu su radili pravi programeri, oni su održavali web site protesta, a mi smo imali svoj lokalni centar, koji je služio za korespondenciju sa svetom, e-mailovi i ostalo, i prosto za potrebe štampanja i gomilu drugih stvari što je već trebalo. Neophodno je za svaku organizaciju da ima kompjutere i štampač. I onda su to oni radili, u sobi sa brojem 666. Kancelarija 666… na Filozofskom.