Suđenje
Prvostepeni sud je mogao i morao da razluči šta u inkriminisanim stavovima predstavlja mišljenje, a šta činjeničnu tvrdnju, pa osloboditi optuženog ODMAH od onih inkriminacija čija se istinitost ne može utvrditi ni dokazati, tj. od inkriminacija koje predstavljaju subjektivne ocene i mišljenja optuženog, a istinitost činjeničnih tvrdnji na pouzdan način utvrditi onim dokaznim sredstvima, koja su mu stajala na raspolaganju i koja su bila sadržana u odbijenom dokaznom predlogu odbrane.
Svakako da ovakvo stanovište ima i određene šire društvene, političke implikacije. Poznato je naime da se jedan konzervativan duh od uvek odupirao ovakvom shvatanju apsolutne prirode slobode misli, sa obrazloženjem da je narod “maloletan, nezreo”, ili “nedorastao”, pa da se ne sme dozvoliti slobodno iznošenje svih mišljenja, jer navodno, postoji mogućnost da takav maloletan narod bude zaveden od neodgovornih demagoga.
Pobornici ovakvog konzervativnog shvatanja smatraju ili da je “svet nemoguće popravljati, jer je nesavršen” ili “da je svet savršen i ne treba ga popravljati” (Lešek Kolakovski, “Etika bez kodeksa” u “Filozofskim esejima”, Nolit, Beograd, 1964.). Za taj duh javnost je “masa” ili “ulica”, “svetina”, “mnoštvo”, “gomila”, “stihija”, jednostavno “vulgus”, objekt vladanja.
U svome delu “Birokratija i javnost” ovaj konzervativni duh Marks ovako slika:
“Konzervativni duh kaže: “Što se manje može poricati da je štampa danas politička sila, to mi se pogrešnije čini isto tako veoma rašireno shvatanje da će između dobre i loše štampe proizići istina i svetlost i da se može očekivati veće i delotvornije širenje ovih poslednjih. Čovek je i kao pojedinac i u masi uvek isti. On je po svojoj prirodi nesavršen i nezreo i potrebno mu je vaspitavanje dokle god traje njegov razvitak koji prestaje tek smrću” (K. Marks, Birokratija i javnost”, str. 84. Ali Marks pita: “Ako svi budemo vaspitani, ko će nas vaspitavati, ako svi budemo u kolevci, ko će nas Ijuljati. Ako svi budemo zatvorenici, ko će nas čuvati?”
Takvo stanovište u njegovoj najekstremnijoj formi zastupao je, naravno, i jedan od najvećih političkih zločinaca ovog veka, Adolf Hitler koji u svome delu “Mein kampf” kaže: “Ulici ne treba davati reč. Njeno mišljenje treba oblikovati da bi smo dobili zajednicu živih bića koja su fizički i duhovno slična. Popustljivost pred gomilom vodi slaboj državi. Na javno mnenje pozivaćemo se tek onda kada ga oblikujemo!”
Naš Ustav, videli smo, odbacuje svaki paternalistički odnos prema narodu, imajući dovoljno poverenja u rasuđivanje toga naroda da u slobodnoj borbi mišljenja razlikuje istinu od neistine i demagogije. Ovo je sasvim jasno kada se ima u vidu da je ovo društvo, društvo koje se deklariše kao zajednica zasnovana na načelima NAUČNOG socijalizma. Jer, postoje društva, čija se egzistencija zasniva na prikrivanju realnih društvenih odnosa, društva koja bi se raspala kao organizovane državne zajednice, kada bi njegovi članovi sagledali istinu o stvarnosti i smislu društvenih odnosa koji u njima vladaju. U takvim društvima, naravno, sa gledišta političkog pragmatizma, nepoželjno je da se čuju sva mišljenja. Međutim, društvo koje se definiše kao socijalističko, društveno uređenje koje se zasniva na postavkama NAUČNOG socijalizma, ne može imati interesa da suzbija slobodno izražavanje bilo kakvog mišljenja, jer je u prirodi procesa društvenog mišljenja da, ukoliko se odvija slobodno, odbaci neistinu i prihvati istinu. Posebno, optuženi želi da skrene pažnju drugostepenom sudu na odsustvo svakoga obrazloženja u prvostepenoj presudi, u odnosu na drugi konstitutivni element bića krivičnog dela iz čl. 118 KZ, na postojanje zlonamernosti na strani optuženog.
Prvostepeni sud, naime, izgleda izvodi zaključak o namerama optuženog iz sadržine inkriminisanih iskaza.
Međutim, neistinitost odnosno zlonamernost predstavljaju DVA, odvojena i nezavisna obeležja krivičnog dela iz čl. 118. Zato kada sud izvodi zaključak o nameri optuženog iz navodno neistinite sadržine inkriminisanih iskaza, onda sud de facto neovlašćeno sužava definiciju krivičnog dela iz čl. 118 KZ, jer postojanje jednog obeležja izvodi iz postojanja drugog, pa primenjuje čl. 118 KZ, ustvari, kao da sadrži jedno jedino obeležje.
Naime, čak i da se uzme, što nipošto ne stoji, da su inkriminisane tvrdnje optuženoga stvarno neistinite, odatle se ne sme zaključivati da su ove tvrdnje zbog toga što su neistinite i zlonamerne.
Činjenice i okolnosti kojima se utvrđuje postojanje namere, ne samo kod ovoga već i kod svakog drugog krivičnog dela koje predviđa nameru kao posebno obeležje dela, moraju se nalaziti VAN BIĆA DELA. Na primer kod krivičnog dela krađe, ne može se ništa zaključivati o nameri učinioca iz činjenice postojanja drugog posebnog obeležja dela, tj. da je stvar tuđa (na primer oduzimanje tuđe pokretne stvari u nameri izvršenja sudske presude).
Postojanje svakog od obeležja krivičnog dela mora se utvrđivati nezavisno.
Kod ocene namere optuženog, sud je propustio da ceni, da optuženi nije mogao imati nikakve lične koristi, ma kako udaljene od svoga istupanja, da nije plaćen ni od kakve strane sile, da je naprotiv, optuženom moglo biti jasno da ovakvo njegovo istupanje može da doživi različite ocene i da optuženi sebi samo može takvim istupanjem stvoriti neprilike, kojih nije pošteđen niko ko želi kritički da misli (mada ne i da će se izložiti krivično-pravnim sankcijama).
Namere i pobude optuženog (koje je sud morao da utvrdi, ne samo zbog kvalifikacije po čl. 118 već i u okviru ispitivanja okolnosti iz člana 38 KZ) ostale su u prvostepenoj presudi potpuno nerasvetljene.
Namere i pobude optuženog /koje sud morao da utvrdi, ne samo zbog kvalifikacije po čl. 118, već i u okviru ispitivanja okolnosti iz čl. 38. KZ/ ostale su u prvostepenih presudi potpuno nerasvetljene.
U oceni ovih pobuda i namera prvostepeni sud morao je da pođe od toga da je optuženi javni radnik, književnik, autor zapaženih knjiga, asistent – magistar Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, saradnik mnogih listova i časopisa u ovoj zemlji, koji se bavi javnim radom 12 godina, za koje vreme nikada i ničim nije doveo u pitanje svoj pošten i otvoren stav i namere prema ovom društvu.
Sud je takođe ocenjujući njegove pobude morao oceniti i činjenicu da je optuženi pozvan na skup, na kome je izneo inkriminisane stavove, zbog toga da iznese svoje mišljenje o temi “Kultura i revolucija”, u okviru koje se izlaganje optuženog i kretalo. Prema tome, ako je prvostepeni sud bio mišljenja da je optuženi imao nameru drugu od one dozvoljene, da koristeći svoja ustavna i elementarna ljudska prava iznese svoje mišljenje, jedino mišljenje koje ima o temi diskusije, onda je prvostepeni sud takvu sumnju u namere optuženog morao da potkrepi i nekakvim ubedljivim razlogom.
Međutim, prvostepeni sud ne samo što takve razloge ne navodi, već ne navodi uopšte nikakve razloge.
Uopšte, na kraju optuženi bi želeo da ukaže na drastičnu povredu svoga prava na odbranu koja se vidi i iz obrazloženja presude, gde se na str. 5 u stavu 5 doslovno kaže:
“Ovakvoj odbrani sud nije poverovao sa razloga što je nedokazana (!) i što stoji u očiglednoj suprotnosti sa već utvrđenim činjeničnim stanjem.”
Čemu služi pravo optuženog na odbranu ako se mogu odbiti svi njegovi konkretno formulisani dokazni predlozi, a zatim reći da se odbrana optuženog ne usvaja, jer je nedokazana?
Čemu služi pravo optuženog na odbranu ako se njegova odbrana odbacuje zbog toga što je u suprotnosti “sa već utvrđenim činjeničnim stanjem?
To znači da prvostepeni sud, po sopstvenom priznanju, odbranu optuženog uopšte nije ni cenio, i da prvostepeni sud može da prihvati kao odbranu jedino priznanje, jer jedino priznanje nije u suprotnosti “sa već utvrđenim činjeničnim stanjem”. Po takvom shvatanju pravo na odbranu svodilo bi se na pravo na priznanje.