Suđenje
Presuda Vrhovnog suda Srbije
Kž. I. 927/74
U IME NARODA
Vrhovni sud Srbije u Beogradu u veću sastavljenom od sudija: Seratlić Milivoja, kao predsednika veća, Đukić Milutina i Nikolić Vlastimira, kao članova veća i stručnog saradnika Žikić Ljiljane, kao zapisničara, u krivičnom predmetu opt. Ignjatović Dragoljuba, zbog krivičnog dela iz čl. 118 st. 1 KZ, rešavajući o žalbama optuženog Ignjatovića i njegovog branioca izjavljenim protiv presude Okružnog suda u Valjevu K. 24/74 od 09.04.1974. godine, održao je sednicu veća u smislu čl. 341 ZKP, dana 29.10.1974. godine, u prisustvu zamenika Javnog tužioca Srbije, Aleksić Miloša i branioca optuženog Ignjatovića – Srđe Popovića, adv. iz Beograda, pa je doneo
P R E S U D U
ODBIJAJU SE kao neosnovane žalbe: optuženog Ignjatović Dragoljuba i njegovog branioca, a presuda Okružnog suda u Valjevu K. 24/74 od 09.04. 1974. godine – POTVRĐUJE.
O b r a z l o ž e n j e
Prvostepenom presudom optuženi Ignjatović Dragoljub iz Beograda, oglašen je krivim za krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 st. 1 KZ i za isto osuđen na kaznu strogog zatvora u trajanju od 3 godine i 6 meseci, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 06.03.1974. – 09.04.1974. godine.
Na osnovu člana 61 KZ prema optuženom Ignjatoviću izrečena je mera bezbednosti zabrane javnog istupanja za vreme od 2 godine od dana izdržane ili oproštene kazne.
Na osnovu čl. 62 KZ oduzeta je magnetofonska traka na kojoj je snimljeno izlaganje optuženog, kao predmet koji je nastao izvršenjem krivičnog dela.
Optuženi Ignjatović je obavezan da plati 500,00 dinara na ime paušala.
Protiv ove presude izjavili su žalbe optuženi Ignjatović i njegov branilac zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluke o kazni, s predlogom da se prvostepena presuda ukine ili preinači tako što će se optuženi Ignjatović osloboditi od optužbe.
U žalbi branioca optuženog stavljen je zahtev da optuženi i njegov branilac budu obavešteni o danu održavanja sednice veća pred drugostepenim sudom.
Odgovor na žalbu optuženog podneo je Okružni javni tužilac u Valjevu.
Vrhovni sud je održao sednicu veća u smislu čl. 341 ZKP u prisustvu zamenika JT Srbije i branioca optuženog a u odsustvu uredno obaveštenog optuženog, razmotrio je spise ovog predmeta i pobijanu presudu koju je ispitao u smislu čl. 346 ZKP i saslušao predloge i objašnjenja stranaka, pa je po oceni navoda u žalbi, našao:
Žalba optuženog Ignjatovića se prethodno osvrće na tačnost optuženog kao “pesnika i dugogodišnjeg književnog kritičara a u političkom smislu kao marksistu-lenjinistu, bez bližeg političkog opredeljenja”. Zatim, u sebi sadrži i uopštenija razmišljanja optuženog o našem društvu u okvirima svetske istorije, o tekovinama Pariske komune, Oktobarske revolucije i narodno-oslobodilačke borbe, koje su temelj naše budućnosti, s tim što se takva razmišljanja ne dovode u vezu sa inkriminacijama koje se optuženom stavljaju na teret.
Žalba branioca optuženog je konkretnija. U njoj se razmatra krivična aktivnost optuženog kroz dva dela. U prvom delu se ističe da je povređeno pravo odbrane optuženog odbijanjem predloga da se pribave odgovarajući izveštaji od nadležnih organa kojima bi se mogla dokazati istinitost činjenica o kojima se izjašnjavao optuženi na IV Zimskim filozofskim susretima na Divčiba- rama. To se odnosi na prikazivanje određenih činjenica iz društveno-političkog sistema u našoj zemlji, tj. da je privreda primitivna, industrija nerentabilna, zdravstvo siromašno, dezorganizovano itd. Jer, kako se ističe u toj žalbi, teško je prihvatiti da je optuženi iznosio neistinite podatke, a da se to prethodno zaista i ne dokaže. U tome, po stanovištu žalbe branioca optuženog, i jeste bitna povreda postupka iz čl. 334 st. 2 ZKP koja je svojim postojanjem stvorila takvu prazninu u činjeničnom stanju da je prvostepena presuda neodrživa. U drugom delu žalbe branioca vrši se osvrt na subjektivnu ocenu mišljenja i zaključaka optuženog koja zavisi od niza okolnosti, pre svega od ugla sa kog optuženi posmatra određene pojave, od društvene uloge optuženog, kao i od toga kakvo mesto optuženi ima u uočavanju nastanka i razvoja svih tih pojava. Zato se po stanovištu žalbe takve subjektivne ocene optuženog nisu mogle inkriminisati kao krivično delo neprijateljske propagande, s pozivom na odredbu čl. 166 Ustava SFRJ kojom je zagarantovana sloboda misli i opredeljenja. Dalje se u žalbi branioca optuženog ističe da je prvostepeni sud morao da razdvoji dva, po žalbi, odvojena i nezavisna obeležja krivičnog dela iz čl. 118 st. 1 KZ i to: neistinitost i zlonamernost. Jer, do zaključka o postojanju namere kod optuženog da izvrši krivično delo prvostepeni sud je došao na osnovu – prema žalbi – navodno neistinite sadržine izgovorenih inkriminacija, tako da je u konkretnom slučaju sužena definicija krivičnog dela iz čl. 118 st. 1 KZ. Čak i pod pretpostavkom da su inkriminisane tvrdnje optuženog o određenim činjenicama neistinite, nije se moglo, prema žalbi, zaključiti da zato što su takva tvrđenja neistinita, da su ona i zlonamerna. Zato branilac optuženog smatra da se u konkretnom slučaju moralo utvrditi postojanje svih obeležja krivičnog dela iz čl. 118 st. 1 KZ nezavisno jedno od drugog. Pošto smatra da u pobijanoj presudi nedostaju takva utvrđenja, a isto tako i utvrđenja u odnosu na postojanje namere kod optuženog da izvrši predmetno krivično delo, kao i kakve su pobude rukovodile optuženog da dajući svoja mišljenja o temi “Kultura i revolucija” izgovori utvrđene inkriminacije – branilac je u žalbi predložio da se optuženi oslobodi od optužbe jer njegova delatnost ne sadrži obeležja dela za koje je oglašen krivim.
Vrhovni sud nalazi da su prednji žalbeni navodi neosnovani.
Pošto se žalbom optuženog iznose određena razmišljanja koja nisu u vezi sa inkriminacijama koje se optuženom stavljaju na teret, Vrhovni sud je te žalbene navode imao u vidu samo kod ocene pobuda sa kojih se optuženi odlučio da izvrši delo iz čl. 118 st. 1 KZ, o čemu će kasnije biti reči.
Odbijanjem predloga odbrane da se od nadležnih organa pribave izveštaji kako bi se njihovim čitanjem dokazala istinitost činjenica o kojima se izjašnjavao optuženi u diskusiji o temi “Kultura i revolucija”, nije išlo na uštrb pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja. Krivično-pravni položaj optuženog se u konkretnom slučaju utvrđuje prema onome što čini sadržaj izgovorenih inkriminacija gledanih u celini, a ne prema onom što su o tim činjenicama pisali članci u časopisu “Ekonomska politika”. Prema tome, izvođenje predloženih dokaza bilo bi izlišno. Stoga tu nema bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz čl. 334 stav 2 ZKP, kako se to ističe u žalbi branioca optuženog, pošto odbijanjem predloga o izvođenju navedenih dokaza, nije povređeno pravo odbrane optuženog. Naprotiv, odbrana je iznela svoje stavove o inkriminacijama koje se optuženom stavljaju na teret, a ti stavovi su u pogledu bitnih činjenica cenjeni u prvostepenoj presudi o čemu ista sadrži određene razloge.
U inkriminacijama izloženim u izreci pobijane presude, prvostepeni sud je utvrdio sva bitna obeležja krivičnog dela iz čl. 118 st. 1 KZ. Naime, stoji činjenica da u diskusiji optuženog ima i određenih manje-više tačnih tvrđenja u vezi sa stanjem ekonomije, školstva ili zdravstva u našoj zemlji a to i jeste ono na šta se ukazuje većim delom žalbe branioca optuženog. Međutim, ta se činjenica ne može posmatrati izolovano od zaključaka do kojih je pri iznošenju tih istih činjenica došao optuženi. Ustvari, a polazeći od određenih i u neku ruku negativnih ali i retkih pojava u našem društvu koje su svima nama poznate i protiv kojih se ovo društvo organizovanom akcijom bori, optuženi na takvim pojavama zasniva svoje zaključke, koji su očigledno neistiniti i zlonamerni i koji ustvari i predstavljaju elemente krivičnog dela iz čl. 118 st. 1 KZ. Tako, tvrdnje optuženog:
– “da je život naroda manipulantski usmeren na rešavanju banalnih pitanja vlasti od danas do sutra…;
– da je perspektiva današnje istorijske zbilje voljom političkih upravljača stalno zadržavana na jalovoj i opasnoj tački akumuliranja kriza koje pogoduju postojećoj političkoj vlasti…;
– da negativne pojave u našem društvu ukazuju da to nije ni kapitalizam ni socijalizam, prosto rečeno, to je bitisanje na samom dnu evropske civilizacije pri čemu imamo političku vlast apsolutno totalitarnu, nikom odgovornu…;
– da se nalazimo na granicama dva sveta – kapitalističkog kome je nemoguće da postoji i socijalističkog kome je nemoguće da se rodi”
predstavlja zlonamerno i neistinito prikazivanje društveno-političkih prilika u našoj zemlji. U njima je očigledno sadržana neistina o tekovinama narodno-oslobodilačke borbe, za koje optuženi kaže “da su temeljno anulirane” pa ih zato poistovećuje sa “iskustvenim značajem koji ima Gubčev seljački ustanak, Timočka buna, Bitka na Ceru i Kajmakčalanu”. Povezano sa ovim iznošenje ostalih neistinitih činjenica i zaključaka u inkriminisanom izlaganju optuženog, pravilno je od strane prvostepenog suda ocenjeno kao zlonamerno, jer je usmereno ka tom cilju. U tome i jeste umišljaj optuženog.
Ostali deo inkriminacija a posebno reči koje je izgovorio optuženi”… da organizovanom zlu koje nasrće sleduje organizovani otpor…” bilo pojedinačan, bilo organizovan… koji je po svemu sudeći neminovan…” – predstavlja poziv ili podsticanje na nasilnu promenu društvenog ili državnog uređenja.
U žalbi branioca se ističe da je u diskusiji optuženi izneo svoja subjektivna mišljenja o određenim pojavama, pa da se zato ne može reći da u njegovoj radnji stoje elementi krivičnog dela za koje je oglašen krivim.
Ovaj navod žalbe se ne može prihvatiti kao osnovan.
Optuženi je, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud, a o čemu je i napred bilo reči, u svojoj diskusiji o temi “Kultura i revolucija” izlagao svoja mišljenja koja su prožeta neistinom i zlonamernošću da bi na kraju bila i poentirana pozivom na promenu društvenog i državnog uređenja, jer je, kako kaže optuženi “ljudstvo u određenom istorijskom trenutku došlo do bezizlaza i do alarmantnog stanja opšte krize”. Značaja ovakvog poziva optuženi je bio svestan. Sigurno je da je optuženom kao intelektualcu – književniku bilo dobro poznato da ovakvim svojim izlaganjem ne doprinosi razvoju socijalizma, kao i da, na taj način ne vrši konstruktivnu kritiku postojećih negativnosti. Iz te činjenice jasno proizilazi da je optuženi iskoristio ovu diskusiju da bi iskrivljenim podacima, poluistinama i iskonstruisanim zaključcima neistinito prikazao društveno-političke prilike u zemlji.
Nije osnovan ni navod u žalbi da su neistine, ukoliko one i jesu takve, i zlonamerne. Ovo sa razloga što se taj navod pobija već i samom sadržinom i karakterom diskusije optuženog. Osim toga, pogrešno odbrana u žalbi odredbu čl. 118 st. 1 KZ deli na dva, odvojena dela sa bližim objašnjenjima datim u toj žalbi, pošto zlonamernost kao elemenat krivičnog dela iz čl. 118 st. 1 KZ implicira alineju o kojoj se govori na početku tog zakonskog propisa, tj. stvaranja raspoloženja za promenu društvenog ili državnog uređenja.
Prema izloženom, prvostepeni sud je u oceni suštine i značaja inkriminacija koje se optuženom stavljaju na teret, pravilno postupio kada je našao da u radnji optuženog stoje sva bitna obeležja krivičnog dela neprijateljske propagande iz čl. 118 st. 1 KZ, te se u žalbi branioca neosnovano ističe da je povređen krivični zakon.
Vrhovni sud je cenio predlog u žalbi branioca za izvođenje novih dokaza – čitanjem članaka iz časopisa “Ekonomska politika” kojima bi se ustanovila tačnost nekih činjenica o kojima je govorio optuženi, što bi, prema žalbi, bilo od značaja za ocenu njegovog umišljaja kod izgovorenih inkriminacija. Predlog nije osnovan jer se radi o ilustraciji samo nekih podataka u vezi sa ekonomskom politikom u našoj zemlji koji su u osnovi poznati, a koje je optuženi iskoristio za konstrukciju svojih neistinitih i zlonamernih zaključaka. Takvi zaključci u kontekstu svega onoga što je govorio optuženi i objašnjavaju povodom čega je optuženi to govorio, a svedoče i o njegovom raspoloženju iz čega se vidi zašto je tako postupio. Tu okolnost, a koja je detaljno obrazložena u žalbi optuženog, Vrhovni sud je imao u vidu ali, kod ocene žalbenih navoda kojima se pobija odluka o kazni.
Ocenjujući odluku o kazni koju je optuženom izrekao prvostepeni sud a u vezi navoda žalbi odbrane – Vrhovni sud nalazi da je optuženom izrečena kazna koja odgovara i težini dela i stepenu krivične odgovornosti optuženog, te da prvostepenu presudu i u tom delu treba potvrditi. Pri odmeravanju kazne prvostepeni sud je imao u vidu i cenio da optuženi do sada nije bio osuđivan, kao i njegove porodične prilike, koje je okolnosti pravilno ocenio kao olakšavajuće.
S druge pak, strane stoji činjenica da je optuženi kao književnik i intelektualac i kao čovek za kog sam tvrdi da je privržen ideji socijalizma, postupajući na utvrđeni način i pred određenim skupom ljudi, – bio svestan toga koliko štetnih posledica može to da prouzrokuje po naše društveno-uređenje. Ovo utoliko pre što je čitav napad na naš društveno-politički sistem od strane optuženog bio prikazan kao dobronamerna kritika, mada je to faktički bio napad sa antikomunističkih pozicija prikriven “levičarskim” frazama o slobodi, tiraniji i tome slično. S obzirom na izneto društvena opasnost delatnosti optuženog pojavljuje se u takvom obliku da se zaštita napadnutih dobara ne može postići kaznom u kraćem vremenskom trajanju što se alternativno predlaže u žalbi branioca.
Ocenjujući pitanje izrečene mere bezbednosti iz čl. 61 g KZ u smislu čl. 349 ZKP, Vrhovni sud nalazi da je i ta sankcija pravilno izrečena prema optuženom i da je dovoljno obrazložena u pobijanoj presudi.
Sa izloženog, a na osnovu čl. 35-4 ZKP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci ove presude.
Zapisničar, Predsednik veća,
Žikić Ljiljana, s.r. sudija,
Seratlić Milivoje, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj sudske pisarnice,
Miroslava Kovačević