Srebrenica – uterivači istine i pravoverna zadrtost
Posebno su problematične tvrdnje da se navođenjem zločina koji su nesumnjivo počinjeni nad Srbima u okolini Srebrenice u stvari relativizuju, umanjuju i poništavaju zločini učinjeni nad muslimanima u Srebrenici. Govori se o simetriji zla, o pokušaju da se minimiziraju pokazani snimci kako bi se pokazalo da se radi o individualnim zločinima, o argumentu da su sve strane krive i tako se opravdavaju srpski zločini, o principu ratnozločinačkog reciprociteta, o ravnoteži zla i žrtava, o Srebrenici kao simbolu srpskog fašizma, o Beogradu kao epicentru zla. A posebno mesto zauzima zalaganje da Srbija mora najpre da počisti svoje dvorište kako bi stekla moralno pravo da postavlja pitanja o krivici za zločine nad srpskim narodom. Problem je u tome što se do sada dešavalo da se samo od Srbije i srpskog naroda traži da zasluži ovo pravo, a prošle su decenije u iščekivanju da će predstavnici drugih naroda progovoriti o svojim zločinima i zločincima.
Ove navedene ocene, kojim se naznačavaju pokušaji da se progovori i o zločinima počinjenim nad srpskim narodom u okolini Srebrenice, samo nam govore o nedostatku elementarne volje da se na tolerantan, objektivan i razuman način govori o celini događaja vezanih za tragediju Srebrenice. Kako se može očekivati da će naša javnost prihvatiti mirno i bez otpora ovo uterivanje istine o ratu u Bosni, ako nemamo istinski i ljudski pijetet i poštovanje prema žrtvama i stradanju srpskog naroda. Zar žrtve stradanja u Bratuncu i Skelanima nisu zaslužile barem deo medijske pažnje i poštovanja u odnosu na medijsku pokrivenost komemoracije u Srebrenici. Todor Kuljić je, govoreći o potrebi uravnoteženog pristupa, nedavno rekao: “Bez ravnopravnog tretiranja svetlih i tamnih delova teško je doći do tolerancije u viđenju prošlosti. Kao što Nemci pored Getea ne zaboravljau Aušvic, tako i Srbi uz oslobodilačke ratove treba da pamte i Srebrenicu, a Hrvati da ne razdvajaju Oluju od Jasenovca”. U istom tonu govorio je i Vilijam Montgomeri: “Ako nameravamo da pokrenemo ovaj region dalje od ideje kolektivne krivice, prvi neophodni korak jeste priznanje individualne krivice i ispoljavanje žaljenja što su počinjeni ratni zločini. Kao što će ojačati bošnjačku vladu ako prizna da su Srbi u selima oko Srebrenice zaista trpeli od Nasera Orića i njegovih ljudi.”
Suočavanje sa prošlošću nije jednostran i jednodimenzionalan proces u kome ima mesta samo za jednu utvrđenu i neprikosnovenu istinu o genocidu počinjenom nad muslimanima u Bosni. Insistiranje na žrtvama i stradanju predstavnika samo jednog naroda u krvavom građanskom ratu dovodi do zatvaranja u isključive nacionalne okvire, ali i do ponovne nacionalne homogenizacije one zajednice koja je obeležena kao genocidna i ubilačka. Dosadašnji tok rasprave je pokazao da upravo oni koji se pozivaju na velike ideale pravde, tolerancije i istine nisu spremni da sagledavaju celinu istorijskog i društvenog konteksta i okruženja u kojima su se odvijali ratni sukobi u Bosni. Oni samo traže potvrdu svojih izrečenih sudova o kolektivnoj krivici srpskog naroda i svako mišljenje koje nije u skladu sa njihovom ideološkom matricom proglašavaju za fašističko i revizionističko. A rasprave o ovako osetljivim i teškim pitanjima traže izuzetno veliki stepen razumevanja, tolerancije i spremnosti da se pokaže poštovanje prema žrtvama naroda kome ne pripadamo. Ovde se radi o odbrani univerzalnih civilizacijskih principa tolerancije, trpeljivosti i celine shvatanja istorijskih događaja. U tom smislu se može shvatiti stav Nikole Miloševića: “Međutim, ako osuđujući nepodopštine srpske strane u ratu osuđujemo i nepodopštine što su ih drugi učinili, onda to nije nikakvo traženje alibija, već traženje pravde, koja mora biti jednaka za sve. Opravdan zahtev da se svi ratni zločinci koje god nacije i vere bili mere jednakim aršinima”.
U ovih nekoliko stavova je sadržana težnja da se o odgovornosti, krivici i suočavanju sa prošlošću govori sa više objektivnosti, više spremnosti da se izbegne ostrašćeni ideološki način izlaganja ove izuzetno važne teme i da se, konačno, uravnoteženim i razumnim pristupom zaista pokrene složen i tegoban proces suočavanja sa krivicom i odgovornošću za zločine.
Karl Jaspers je neposredno po završetku Drugog svetskog rata u knjizi Pitanje krivice raspravljao o pojmu, ispoljavanju i vrstama krivice u Nemačkoj. Ovu knjigu često citiraju naši liberalno-građanski uterivači istine o zločinima, samo što je koriste na veoma selektivan i specifičan način. Za nas je posebno važno kako Jaspers raspravlja i postavlja pitanje moralne krivice, jer je ona osnov za krivičnu, političku i metafizičku krivicu. “Moralni propusti čine osnovu iz koje se rađaju politička krivica i zločin. Ono što za nas predstavlja opasnost jesu samonipodaštavalačke jadikovke pri priznavanju krivice i prkosni ponos koji se povlači u sebe. Prkosni ponos je drugačiji. Pri moralnom napadu on se smesta povlači u pravovernu zadrtost. Samosvest se želi postići u tobožnjoj unutrašnjoj samostalnosti. Ona se, međutim, ne može steći ako ono presudno ostane nerazgovetno. Kraktovidost u razmišljanju, naročito u javnom mnenju koje poput nezadrživog talasa sve preklapa predstavlja neizmernu opasnost”.
Zato nije slučajno što se neprestano insistira pre svega na apsolutnoj moralnoj odgovornosti srpskog naroda, jer će se onda jednostavno ona lako transponovati u kolektivnu odgovornost i krivicu, što i jeste glavni cilj koji se želi postići. Najveća nevolja je u tome što je rasprava o pitanjima krivice za zločine počinjene u Srebrenici iskorišćena da se još jednom ponove poznati stavovi o Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini nastaloj na zločinu, o nepostojanju građanskog rata već o agresiji Srbije na Bosnu i Hrvatsku, o Srbima kao narodu nespremnom i nepodobnom za učešće u evropskim i modernizacijskim tokovima, o fašizaciji našeg društvenog života. Izvršena je klasična i beskrupulozna politikantska manipulacija žrtvama u Srebrenici zalaganjem da se srpski narod po svaku cenu predstavi kao kolektivno odgovoran za zločine, dovede do pokajanja i zaglušujućom harangom onemogući da progovori o svojim stradanjima i žrtvama.
Ko je onda politički profitirao od ove besomučne kampanja vođene proteklih nedelja od strane naših uterivača istine? Kratkovidost u njihovom razmišljanu i delovanju samo je otvorila još veći prostor za nastupanje Srpske radikalne stranka, koja je, služeći se pravovernom zadrtošću, ponovo pokušala da se predstavi kao jedini branilac “dostojanstva srpskog naroda” i istine o njegovom stradanju. To je još jedan dokaz da se politički ekstremizmi međusobno podržavaju i ne mogu da dobiju na snazi ako se ne ukrštaju svojom isključivošću i ekskluzivnošću. Srpska radikalna stranka je i ovog puta iskoristila prazan politički prostor i istovetnom političkom manipulacijom iskoristila raspravu o srebreničkim zločinima za svoje politikantske stranačke interese. Oni moraju biti zahvalni upravo ovim borcima za ljudska prava koji im svojom isključivošću i neobjektivnošću samo otvaraju prostor da se ponovo lažno predstavljaju kao jedini baštinici istine o stradanju srpskog naroda. Da nevo- lja bude veća i tragičnija, na skupu Srpske radikalne stranke na kojem je prikazan film o zločinima počinjenim nad Srbima u proteklim ratovima, pojavio se i patrijarh Pavle, što sada daje priliku da se otvori još jedan krug rasprava o klerikalizaciji Srbije i ulozi Srpske pravoslavne crkve u našem političkom životu.
Ako zaista želimo, a to je neminovno, da se u Srbiji otvori stvarni i istinski proces suočavanja sa prošlošću i zločinima, on mora biti oslobođen svake politizacije, stranačkog politikantstva, ideološke isključivosti i doktrinarne neobjektivnosti i mora da se kreće u prostoru odbrane temeljnih civilizacijskih, antipolitičkih i demokratskih principa i vrednosti. Reči Brane Vučetića iz Bratunca, kojem su ubijeni majka, otac i brat, mogu nam poslužiti kao istinski putokaz, ako smo danas u stanju da ih primimo i razumemo: “Cela Srbija danas priča o stradanju jedne strane. Neka priča, i treba. Ali, stradali smo i mi. I nas su žive hvatali, klali i drali, pekli na volovskim kolima. I sad ko da je naša patnja manja, ko da nas naše rane manje bole. Ko da je neko sa nečim merio čije su rane teže. Kukaću za mojima dok sam živ. Duša me sada boli što nemam nikog, barem iz Srbije, ili drugde da mu ispričam za moje jade. Što to izgleda nikoga više ne zanima. Bio sam u nedelju posle podne i na groblju u Potočarima na kome su sahranjeni Bošnjaci pobijeni u Srebrenici i okolini jula 1992. godine. Gledao sam među nizovima i nizovima humki sa nišanima zabrađenu staricu previjenu preko groba. Nisam imao hrabrosti da joj priđem. Kao da za čemer i patnju u njenom srcu, dok u nedelju posle podne grli humku ispod koje je njen sin ili unuk, brat, ima reči da se opišu. I kao da joj te reči nešto mogu pomoći”.