Srebrenica – uterivači istine i pravoverna zadrtost
Marinko M. Vučinić
publicista, Beograd
Nataša Kandić je krenula u svojevrsni
krstaški pohod koji zaslužuje podršku.
Slažem se da srpski narod nije činio zločine,
već pojedinci, ali argumenti koje čujemo
da su sve strane krive niti oslobađa
krivce niti potire zločin.
Roderik Mur,
zamenik američkog ambasadora u SCG
Rasprave vođene u poslednjih nekoliko nedelja povodom prikazivanja snimka brutalne likvidacije muslimana iz Srebrenice imaju poseban značaj za ukupnu političku i duhovnu situaciju u našem društvu. One su buknule velikom žestinom neposredno posle prikazivanja ovih snimaka. Veoma brzo su se iskristalisala dva veoma oprečna i oštro suprotstavljena stanovišta o prirodi zločina počinjenog u Srebrenici i događaja povodom velike srebreničke tragedije. Stanovište poteklo pretežno iz krugova nekoliko nevladinih organizacija zaduženih za zaštitu tzv. ljudskih prava i suočavanje sa prošlošću polazi od toga da je u Srebrenici počinjen nesumnjiv i neporeciv genocid, da je on učinjen u ime Srbije i srpskog naroda, da je Srebrenica najveći zločin učinjen posle Drugog svetskog rata merljiv samo sa holokaustom i Aušvicom, i da svako navođenje užasnih zločina koji su takođe nesumnjivo počinjeni nad Srbima u okolini Srebrenice predstavlja samo pokušaj otvorenog relativizovanja i poricanja genocida i zločina u Srebrenici, da se na taj način traži ravnoteža i simetrija u zločinima, i da, konačno, Srbija i srpski narod nisu spremni da prihvate odgovornost i krivicu za organizovanje genocida u Srebrenici.
Glavni argument za ove tvrdnje je sadržan u navođenju presude za genocid izrečene na suđenju generalu Krstiću za pomaganje u sprovođenju planske likvidacije muslimana posle zauzimanja Srebrenice. Argumentacija se takođe zasniva na rezolucijama američkog Senata i Kongresa i na tvrdnji da je opšti stav na Zapadu da je u Srebrenici počinjen najveći zločin posle Drugog svetskog rata. To su aksiomi koji se nikako ne mogu dovoditi u pitanje, to je istina sa kojom se srpski narod mora suočiti ako želi da se pridruži porodici civilizovanih evropskih naroda.
Ovo stanovište najjasnije je izrazio Nenad Čanak. “Dok Nemačka nakon Drugog svetskog rata nije prihvatila stvarnost holokausta koji je počinjen u ime Nemačke i nemačkog naroda, nije postala demokratska i razvijena zemlja. To isto mora da uradi i Srbija.” Ovaj istaknuti predstavnik tzv. građanske političke opcije je propustio da kaže koliko godina je prošlo do trenutka kada se u Nemačkoj dogodilo suočavanja sa istinom o holokaustu. To se dogodilo posle velikih studentskih događaja 1968. godine, kada je stasala nova politička generacija u Nemačkoj. Čuveni gest Vilija Branta dogodio se 1970. godine, više od dve decenije posle završetka Drugog svetskog rata. On se tada poklonio žrtvama varšavskog geta u kome su Jevreji podigli ustanak, a nije kleknuo u Aušvicu ili nekom drugom logoru gde su stradale isključivo nemoćne žrtve.
Porediti nacističku Nemačku i sistem holokausta koji je sprovođen u Nemačkoj sa Srbijom posle raspada Jugoslavije je u najmanju ruku neodgovorno i neozbiljno i izraz je svojevrsnog politikantskog egzibicionizma i neodmerenosti kojom se inače odlikuju predstavnici tzv. liberalno-građanske orijentacije. Oni uvek zaboravljaju da za svoje tvrdnje o fašizmu i holokaustu u Srbiji moraju imati pravu argumentaciju. Međutim, oni smatraju da moramo da im verujemo na reč jer su oni pozvani da Srbima konačno otvore oči i suoče ih sa njihovom zločinačkom i genocidnom prirodom.
Drugo stanovište, u istoj meri ekstremno i lišeno valjane argumentacije, u istoj meri zatvoreno u svoj krug isključivosti, polazi od toga da se u Srebrenici nije dogodio genocid već da je ona pre deset godina oslobođena. Ako je i bilo sporadičnih zločina, oni su pre rezultat neadekvatne i nekontrolisane osvete. Posebno se pri tome insistira na odbrambenom i pravednom karakteru rata koji je tada vođen u Bosni, a vrhunac neobjektivnosti i neodmerenosti je sadržan u morbidnom i rasističkom zahtevu da se grobovi u kojima su pokopane muslimanske žrtve presela sa teritorije Srebrenice.
Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da se ekstremizmi neprestano pothranjuju i da postoje u nekoj vrsti prirodne simbioze. Da li je onda danas i ovde moguć ozbiljan, objektivan, razložan, odgovoran i pre svega na validnim argumentima zasnovan razgovor o ratu koji je vođen u Bosni, a posebno o tragičnim događajima u Srebrenici. Način kako je do sada vođena rasprava pokazuje nam da će to biti izuzetno teško ili gotovo nemoguće ostvariti, jer je stvorena ideološka i medijska situacija i slika kakvu smo imali prilike da vidimo na početku raspada socijalističke Jugoslavije.
U jednostranosti i isključivosti upravo prednjače tzv. nezavisni i objektivni mediji, koji po svaku cenu žele da nametnu svoje viđenje ratnih događaja i plasiraju svoju istinu bez mogućnosti da se ona dovodi u pitanje, jer to je, po njima, jedina moguća, konačna i prihvatljiva istina. Opet se dešava da ideološka i politička ostrašćenost postaje apsolutno dominantna u našem medijskom i javnom prostoru. Kako se tome suprotstaviti, imajući u vidu dosadašnje tragično iskustvo iz godina kada su trajali ratovi i sukobi u bivšoj Jugoslaviji. Da li smo išta naučili od bliskog istorijskog iskustva. Izgleda da nismo, i to nam najbolje pokazuju ti istaknuti borci za ljudska prava i građanske principe, inače spremni da slušaju samo svoju verziju istine i svoj poziv na pokajanje srpskom narodu. Može li razum i objektivnost nadvladati isključivost i ideološku zaslepljenost. To je suštinsko pitanje našeg daljeg demokratskog razvoja, a ne stalno ponavljanje ideološke floskule o nesposobnosti srpskog naroda da se po isključivom receptu branitelja ljudskih prava suoči sa zločinima i prošlošću.
Najistaknutiji predstavnici naše tzv. liberalno-građanske inteligencije horski su se svrstali uz stanovište o neporecivom genocidu u Srebrenici, krivici Srbije i srpskog naroda za zločine počinjene tokom rata u Bosni i Hrvatskoj. To je postala neka vrsta aksioma, neka vrsta ideološke mantre ponavljane u svakoj prilici i svakom medijskom nastupu. Ako neko poželi da pripada tom posvećenom krugu boraca za ljudska prava i istinu (što veoma često i po pravilu ne podrazumeva i zaštitu prava srpskog naroda) o balkanskom holokaustu, mora iznova da ponavlja ovaj neupitni niz tvrdnji i jedino tako može posvedočiti svoja liberalno-građanska uverenja. Zato i nije slučajno što se govori o svojevrsnom krstaškom pohodu, samo se pri tome zaboravlja da su krstaški ratovi završavali kao krvavi pljačkaški poduhvati.
Bez obzira što se stalno tvrdi da se srpski narod ne optužuje generalno za kolektivnu krivicu, ipak se kako vreme odmiče sve više radi o otvorenom zagovaranju kolektivne krivice, jer se neprestano tvrdi da je genocid u Srebrenici učinjen u ime Srbije i srpskog naroda. Ove tvrdnje jasno govore o tome da je pređena određena granica i da je srpski narod sada otvoreno i bez ikakvih rezervi optužen kao kolektivni krivac za genocid u Bosni i pokretanje ratova posle raspada Jugoslavije.
Navešćemo ovom prilikom tek nekoliko izvoda iz stavova naših objektivnih građansko-liberalnih intelektualaca i istaknutih predstavnika nekih tzv. nevladinih organizacija. Žarko Korać: “Deset godina po završetku rata u Bosni i Hercegovini Srbija se prvi put suočila sa razmerama zločina koji su u njeno ime tamo počinjeni. Srbija će morati da krene teškim putem suočavanja sa vlastitom odgovornošću”. Milan St. Protić: “Mi s tim zlodelom moramo da živimo, da nosimo beleg krvnika i ubice. Oni su pokazali da su svi Srbi kao Milošević, jednako zli i bezosećajni. Sad kad je sve izbilo na videlo, kad se zlodelo ukazalo ogoljeno i javno, zahvaljujući drugima a ne nama, sad priznajemo jer nemamo druge. Ali kod nas još nema žali, nema pokajanja, nema stida”. Nataša Mićić: “Suština je što većina ne želi da se u Srbiji osudi politika zločina. Shvatiće dobronamerno da i ova politika, relativizovanja zločina u Srebrenici koju gledamo ovih dana na tužnu desetogodišnjicu, vodi ka kolektivnoj krivici celog naroda”. Vesna Pešić: “Nema kolektivne krivice, ali ima kolektivne odgovornosti. Ljudi su masovno glasali za Miloševića, lepili njegove slike po automobilima. Sada moramo da vidimo kako nam se moglo desiti da tako masovno glasamo za Miloševića”. Milenko Perović: “Svaka krivica jeste individualna i treba je utvrditi, ali se ovde ipak radi o nečemu mnogo krupnijem, jer se sa dosta argumenata može braniti teza o postojanju kolektivne krivice”. Sonja Biserko: “Srbija kao država je izvršila genocid u BIH a isto je pokušala da učini i na Kosovu. Za Srbiju je podjednako pogubno što se pre deset godina niko nije pobunio i što u ovoj zemlji i dalje nema pokajanja i stida”.
Iz ovih stavova se jasno može videti da se otvoreno zastupa princip kolektivne krivice i odgovornosti. Zato nas ne mogu začuditi odbijajuće reakcije javnosti u Srbiji, jer ne postoji spremnost da se pristane i prihvati princip kolektivne odgovornosti i krivice. Može li se na tako ostrašćen, jednostran i neodgovoran način govoriti o kolektivnoj krivici srpskog naroda, koji je tokom poslednje decenije dvadesetog veka prošao kroz velika istorijska iskušenja i izazove, kroz progone, izbeglištvo, bombardovanje, pogrome, etička čišćenja, vladavinu autoritarnog režima u Srbiji, sankcije međunarodne zajednice, medijsku satanizaciju i izolaciju. Može li se onda očekivati da će mirno biti prihvaćena zapenušana i ostrašćena haranga glasnogovornika kolektivne krivice srpskog naroda. Ne može se jednom narodu na tako neobjektivan i nasilan način uterivati istina o njegovoj genocidnosti i zločinima uz glavni izgovor da su činjeni u njegovo ime. A u isto vreme se svako pominjane zločina učinjenih nad srpskim narodom proglašava za relativizaciju i pokušaj negiranja zločina učinjenih protiv pripadnika drugih naroda. Na taj način se samo postiže suprotan efekat, jer ovako isključiv i jednostran pristup dobija sasvim razumljiv i očekivan odgovor. Javlja se poricanje, odbijanje da se čuje istina i nastaje težnja da se pronalaze razni izgovori za počinjene zločine.