Srbijanac
8.
Jedna tačka advokatove optužnice četničkog pokreta Draže Mihailovića odnosi se na neorganizovanost njegove vojske. “Značajna sličnost starih i novih četnika ogleda se u tome da su komandanti nižih jedinica vrlo samostalni, bahati i skoro da ne podležu kontroli viših formacija, a pogotovo kada je reč o ubijanju civila, silovanju žena, paljenju kuća i rušenju bogomolja.” Ne znam da li je advokat toga svestan, ali on je ovim amnestirao vođe ovih pokreta: general Draža Mihailović i predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić nisu odgovorni za zločine, jer im niži komandanti nisu bili lojalni. Ne mogu da kažem da advokat ovde nije bar delimično u pravu, mada je neuputno svrstavati oba komandanta u isti koš: Mihailović nije imao koncentracione logore za mučenje civila, što se za Karadžića ne bi moglo reći.
Kakav je bio odnos generala Mihailovića prema odmetnutim starešinama? Kosta Nikolić, koga sam već citirao, u svojoj kapitalnoj knjizi “Istorija Ravnogorskog pokreta” nije zaobišao četnički teror. Ali taj teror nije bio filozofija vođe četničkog ustanka. Naprotiv, general je u više navrata osuđivao bahato ponašanje pojedinih starešina: “Naređujem da se već jednom shvate opšti interesi iznad lokalnih, sitnih interesa. Izgleda da svaki vojnik ima pravo da tuče seljaka koji mu se suprotstavi. Najstrože zabranjujem opijanje, kockanje, nemoralan i luksuzan život. Nemilosrdno proganjati sve koji u tom pravcu greše”. General je oštro osudio ponašanje komandanta Višegradske brigade kapetana Dragiše Vasiljevića: “Slučaj Vasiljevića pokazuje da nam je u momentu kada je svaki čovek bio najpotrebniji, svoje ljude raspustio kućama i sakrivao oružje, a pre toga je direktno naređivao klanje muslimana, određu- jući odeljenja za klanje i paljenje i time nam naneo velike štete u našoj unutrašnjoj politici”. (Dragiša Vasiljević je bio jedan od najlojalnijih generalovih ljudi; od prvog dana je bio sa svojim komandantom i ostao je do poslednjeg. Zločin koji je izvršio nad muslimanima bio je osveta za muslimanske zločine nad Srbima, ali to ga nimalo ne pravda.) Mihailović je bio duboko pogođen vestima o maltretiranju naroda od strane pojedinih oficira JVUO. “Do mene dopiru bolni jecaji i jauci o ubijanju golorukih ljudi i žena, staraca i nevine dece. Da bi se te podlosti jednom zauvek sprečile, naređujem da me svi komandanti najtačnije i najrevnosnije izveštavaju o teroru i zločinima koji se dese na njihovoj teritoriji, da oni krivci koji se ogreše o ideale narodnog oslobođenja i koji služe neprijatelju, da im se sudi.” Advokat Dragoljub Todorović je u jednom u pravu: četnički pokret Draže Mihailovića nije bio dobro organizovan, nedostajala mu je partijska disciplina. Tito je tu bio u prednosti jer je imao dobro organizovanu i disciplinovanu Komunističku partiju, članicu Kominterne. Ali komunistički zločin je tim veći: totalni obračun sa neistomišljenicima je u filozofiji ovog pokreta.
No ne zanima advokata general Draža Mihailović, iako se njime bavi. Njegov problem je Radovan Karadžić, koga optužuje za najteže zločine protiv čovečnosti. General Mihailović je na udaru advokata Todorovića jer advokat u njemu vidi istorijskog pretka Karadžića; da nije bilo Mihailovića, ne bi bilo ni Karadžića. Kad se to malo bolje pogleda, advokatova misao je da bi bilo bolje da su ostali komunisti: oni bi se reformisali, pobedile bi Đilasove ideje, ne bi bilo ratova. Za sve je kriv, u stvari, duh generala Mihailovića i projekat njegovog Mefistofelesa Stevana Moljevića. To su razmišljanja jednog kriptokomuniste koji se samo deklariše kao antikomunista.
Pravi motiv teksta Dragoljuba Todorovića je suđenje u kojem je on branilac žrtava novočetničkog terora. “22. oktobra 1992. grupa od 9 -12 pripadnika vojske Republike Srpske na čelu sa Milanom Lukićem, zaustavila je u mestu Mioče kod Sjeverina autobus koji saobraća na liniji Rudo-Sjeverin-Priboj, iz njega izvela 16 putnika Muslimana, ubacila ih u kamion sa ciradom i odvela u Višegrad gde ih je u centru grada dočekao ceo Višegrad, zatim javno, uz prisustvo mnogo Višegrađana, svirepo mučila u prostoru hotela Vilina vlas u blizini grada, a onda ih, takođe javno, streljala pored obale Drine. One koji nisu ubijeni metkom, preklao je Milan Lukić i leševi su bačeni u reku. Na putu za Višegrad otmičari su primoravali žrtve koje su bile ispod cirade na kamionu da pevaju: Ja sam četnik od glave do pete, / Oj, Alija, jebem li ti dete. 23. februara 1993. grupa od oko 20 naoružanih vojnika Republike Srpske, ponovo na čelu sa Milanom Lukićem, zaustavila je voz na liniji Beograd -Bar u stanici Štrpci i iz voza otela 19 putnika Muslimana. Prilikom ulaska u voz pozdravljali su se sa putnicima Srbima (vojnicima, policajcima i civilima koji su putovali) pozdravom: Gde ste braćo četnici… Recite Muslimanima da su ima potrebni pasoši za prelaz preko naše teritorije. Prilikom legitimisanja predstavljali su se kao srpski četnici. Sve ostale Muslimane prvo su mučili, zatim opljačkali, pa ubili (dvojicu ranjenih Lukić je zaklao). Za vreme mučenja otete Muslimane su prisiljavali da ljube krst, nadevali im srpska imena izvedena iz njihovih i slično.” Koliko znam, Milan Lukić je za ovaj zločin osuđen u Srbiji, ali je uspeo da pobegne. Nedavno je uhvaćen u Buenos Airesu u Argentini i isporučen Hagu. Advokat Todorović, kao zastupnik oštećenih, morao bi da precizno odgovori bar na ova pitanja: 1. Da li je Milan Lukić delovao samostalno ili je bio deo regularne vojske i koje? Države SR Jugoslavije ili Republike Srpske? 2. Da li je ove zločine izvršio po zadatku i čijem? 3. Kad se fotografisao kao četnik, koga je imitirao? Stare srpske četnike u Makedoniji ili borce pokreta generala Draže Mihailovića? 4. Da li su imale druge vojske u građanskom ratu (hrvatska i muslimanska) paravojne jedinice? 5. Da li je bilo zločina nad Srbima i ko ih je vršio? 6. Kakva je bila uloga albanske gerile na Kosovu (OVK, odnosno UČK), oslobodilačka ili teroristička? 7. Konačno, koga on smatra organizatorom novočetničkog pokreta? Tek kad locira Milana Lukića u novim balkanskim ratovima, advokat može da se bavi filozofijom njegovih zločina. Kakav je to srpski zločinac koga Srbija osuđuje! Bez takve analize advokatova uopštavanja su tendenciozna i u funkciji generalne osude Srba za sve što se dešavalo u minulim ratovima.
9.
Posebno me zbunjuje advokatov stereotip o četničkom klanju. Taj model je nastao kao rezultat komunističke propagande u toku rata, koja je bila daleko sposobnija nego četnička, imala je Radio Jugoslaviju. Kad su komunisti pobedili, model je cementiran, postao je stereotip. Iz propagande stereotip je preseljen u umetnost. Komunistički pisci stvorili su priču o dobrim i lošim momcima; dobri momci su, dabome, bili partizani, a loši, zna se, četnici. Prvi su štitili narod od okupatora i domaćih izdajnika, bdeli nad njegovom sudbinom i vojevali za njegovu slobodu. Nema govora o tome da su oni mogli da ubijaju nekoga sem neprijatelja, a kad se u njihovim redovima našao neki izrod koji bi prekršio strogu komunističku etiku, izvođen je na preki sud i kažnjavan. Noževe su nosili samo da ljušte jabuke, a rasterivali su nemačke kolone tenkova vilama i motikama (film o Simeli Šolaji). Drugi su uništavali narod, kako i advokat podvlači, ubijali, silovali, palili, klali. Sukob sa okupatorom su izbegavali, povazdan se izležavali u kućama udovica, jeli srpsku gibanicu, opijali se do besvesti, kobajagi verovali u Boga i vojevali za Kralja i Otadžbinu, a ovamo sarađivali sa okupatorom. Glavno oružje im je bila kama, kao u istorijskih četnika iz borbi u Makedoniji. Kad su klali, doživljavali su orgazam!
Koliko znam, prvi od partizanskih pisaca koji je preuzeo ovaj stereotip od propagande bio je Dobrica Ćosić. Još kao skojevac, negde na terenu Puste Reke, u ulozi glavnog urednika mladopartizanskog Borca, napisao je priču “U carstvu kame”. Kasnije je priču razvio u roman “Daleko je sunce”, od kojeg su komunisti napravili bibliju. Kako su samo humani partizani u odbrani naroda na Jastrepcu i kako su svirepi četnici u eksploatisanju naroda na Gledićskim planinama! Kasnije su komunisti snimili gomilu filmova i televizijskih emisija u kojima su priču o dobrim i lošim momcima pretvorili u apoteozu partizanskog pokreta. Još je Dobrica Ćosić bio najsmisleniji: od Veljka Bulajića do Siniše Pavića gomila kvaziumetnika dovela je stvar do apsurda. Problem komunističke estetike je nastao kad su se njihovi vaspitanici (među njima i pisac ovih redova), obrazujući se na uzorima sa Zapada, pobunili protiv te laži i stvorili dela drugačije provenijencije. Komunistički ideolozi su tu umetnost nazvali crnim talasom i jednostavno je likvidirali.
Mogu da razumem Dragoljuba Todorovića (rođen 1948) kad se vaspitavao na komunističkom modelu života, jer drugog nije bilo. Svi smo čitali istu literaturu, svi smo gledali iste filmove, svi smo imali istog boga koji se nazivao Tito. U mladosti se piju neka pića koja nas drže opijenim do kraja života. Još kad je otišao da studira prava a ne filozofiju, šta mu je drugo preostalo nego da se u vojsci učlani u komunističku partiju? Ali mislio sam da se kasnije otreznio, da nije više zavisan. Čovek je kao sudija postao tribinaš, zbog čega su ga komunisti najurili iz suda. Sad vidim da se nije do kraja izlečio, komunizam je bolest sa trajnim posledicama. Napisao je advokat niz antikomunističkih članaka, ali je pao na lakmusu zvanom general Draža. Kako drugačije da protumačim usvajanje komunističkog stereotipa od strane čoveka koji se javno deklariše da je antikomunista? On, dakle, zna: četnički pokret Draže Mihailovića je nastao u carstvu kame, četnici iz Drugog svetskog rata su bili notorni koljaši, a četnici iz Balkanskih ratova 1991-95. su njihovi nastavljači. Kako takvim ljudima priznati pravo antifašističkih boraca, pita se ovaj advokat ljudskih prava. Da apsurd bude veći, advokat je, u stvari, negativnu sliku o četnicima preuzeo od Dobrice Ćosića! Iako je napisao Anti-Ćosića (“Knjiga o Ćosiću”), advokat je prihvatio njegov stav o četnicima kao lošim momcima. On napada Ćosića što nije postao liberal (kao Milovan Đilas!), ali mu daje za pravo u pogledu carstva kame. Advokatov Milan Lukić je isto što i Ćosićev Lazar Običan u romanu “Deobe”. Advokat je ubio Ćosića da bi zaplenio njegov šinjel!
Da pokušamo da analiziramo to Ćosićevo carstvo kame. U jednom drugom tekstu sam naglasio da je istorija načinila srpski narod surovim. Nije bilo lako opstati pod turskim ropstvom, istorija bi nam bila sasvim drugačija da nas nije pritisla azijatska neman. Turci su doneli na Balkan najsurovije metode obračuna sa pobeđenima, nabijanje na kolac. U pesmi “Boj na Mišaru” kulinova kada pita gavranove: da li je njen gospodar Đorđa uhvatio i caru opremio, da li je Jakova na kolac nabio, je li Luku živa ogulio, da li je Cincara na vatri ispekao, je li Čupića sabljom posekao, da li je Miloša s konjma rastrgao? Kud ćeš većih zločina! Razume se da ni Srbi nisu bili manje surovi prema Turcima, među ljudima i narodima se stvara simbioza. U tom tekstu sam podvukao da u najhumanijoj srpskoj narodnoj pesmi, “Banović Strahinja”, istoimeni junak kolje pobeđenog Turčina zubima kako vuče jagnje. Za advokatovu informaciju da ukažem na događanja u najpopularnijem srpskom romanu svih vremena, “Hajduk Stanku” Janka Veselinovića. Veselinovićev junak romana, Stanko Aleksić, strašan je osvetnik. Doušnika Marinka veša o drvo, a Turčina Krušku kolje! I zadenu jatagan u grlo… Mlaz krvi šiknu. Nož se zari još dublje. Onda zahvaljuje Bogu na tako lepom daru. Kad harambaša Srećko odluči da poštedi Ivana, nekadašnjeg prijatelja Stankove kuće, hajduk Stanko odbija poslušnost. Nema milosti za izdajnike. Hajduci prelaze na Stankovu stranu i izvikaju ga za novog harambašu. Nije teško povući paralelu između harambaše Srećka i starca Foča (“Početak bune protiv dahija” Filipa Višnjića), kao i između hajduk Stanka i Fočić Mehmed-age: u oba slučaja pobeđuje radikalizam. Da bi dovršio osvetu do kraja, hajduk Stanko traži blagoslov od popa Miloja. I dobija ga. Pop skida pušku sa čiviluka i ljubi je. Gospode! Ti nam budi prijatelj! Ti vidiš naše jade, pa budi blag otac i potpora našim nejakim rukama! Četiri stotine godina Srbija je rađala roblje i izmećare. Ako su što zgrešili naši stari, a ti bar budi blag, pa oprosti ovom kolenu što diže ruku na krvnika! Pustio si da potpadnemo pod jaram, dopusti i da ga skinemo svojim nejakim rukama! U jednoj zasedi ustanici ubijaju Turke namernike. Glavu Turčina Ibre nabijaju na nož i oko nje se smeju i šale. Zatim Stanko vodi družinu u Crnu Baru da se obračuna sa Ivanom, koga je stari harambaša Srećko pomilovao, i njegovim sinom a svojim suparnikom Lazarom, od koga potiče njegovo stradanje. Hajduci pale Ivanovu kuću i u njoj starca. Stravična scena! A Stanko se obraća Bogu: Gospode! Ti si Bog, ti opraštaj! Ja sam čovek, ja se svetim! Čitava filozofija hrišćanstva pala je sa ovim strašnim hajdukom osvetnikom, koji ubija u ime krsta! Konačno, Stanko se sreće sa svojim glavnim rivalom Lazarom. Kad ga ubije, odseče mu glavu i triput je koturne. Tek onda može u prvi Srpski ustanak, u kojem, u boju na Ravnju, junački gine. To je, advokate, srpska istorija. Tvoj Milan Lukić je proizišao iz nje, a ne iz filozofije generala Draže Mihailovića. Nažalost, prijatelju, pao si na lakmus papiru. Ne možeš da se izlečiš od mladokomunističkog kancera u sebi! Ostao si levičar i kad se izdaješ za desničara!
Da sa advokatom Todorovićem raspravim tezu o humanom partizanskom zločinu. Dakle, partizani nisu klali, oni su samo ubijali metkom. Ova teza je trapava. To je Ćosić! Partizani su radili isto što i četnici, potomci su iste istorije, deo su istog naroda. Danas je svakome jasno da je komunistički zločin veći od četničkog, pogotovo u pobedničkom piru po preuzimanju vlasti. Pošto u monumentalnoj “Crnoj knjizi komunizma” (svedočanstvo o najmanje sto miliona žrtava komunizma) nedostaje poglavlje o zločinu jugoslovenskih komunista, eto prilike za advokata da pokrene njegovo pisanje. Umesto što naseda agitpropovskom šematizmu.
10.
Ne mogu a da se ne zapitam otkud ovolike protivrečnosti u advokatu ljudskih prava. U redu, čovek je tipičan Srbijanac, Šumadinac, uroboros. Stevan Sremac ga je opisao u “Vukadinu”. Ali to nije dovoljan odgovor. Kad hoću nekoga da razumem, oslonac tražim u njegovoj biografiji. Čovek nije slobodno biće, duboko je uslovljen svojim poreklom i okolnostima u kojima ga je otkrivao. Dragoljub Todorović je po ocu četnik a po majci partizan! On nosi u sebi ovo nasleđe, hteo bi od njega da pobegne i to je taj njegov mondijalizam. Nema druge, idemo na Frojdovo kanabe! (Advokat je podržao ovaj moj metod, pa sad ima posla s jednim od pacijenata kanabeta, koji ga tuži što ga je na osnovu mojih analiza nazvao mafijašem!) Elem, Dragoljubov otac je bio Dražin predsednik dragačevskog sela Mirosaljci (ne znam da li je posle rata proganjan od komunista). A stric mu je – tu je poenta – doktor istorijskih nauka Dragoje Todorović, pisac knjige o Stevanu Moljeviću, na koju se advokat toliko okomio. Otud osmogodišnji Dragoljub 1956. godine na izborima za američkog predsednika navija za generala Ajzenhauera, konzervativca, protiv borca za ljudska prava, Stivensona, liberala. To je jedna polovina advokatove ličnosti. Ali majka mu je iz poznate partizanske porodice Mitrovića iz Čačka. Njegova tetka je Mitra Mitrović Đilas, prva supruga glavnog komunističkog ideologa Milovana Đilasa. Pošto mu je majka odmah po porođaju umrla, Dragoljuba su očuvale tetke. A tetka Mitra je posle rata bila ministar prosvete u vladi Republike Srbije i bukvalno je žarila i palila. Aktivno je radila na onemogućavanju školovanja četničke dece (videti knjigu emigranta Mihajla Šaškijeviča). Kad se razišao sa komunizmom, Milovan se razišao i sa Mitrom, koja je bila nosilac dogmatskog komunizma. Ideal mladog Dragoljuba će postati teča, komunistički preobraženik, koji u zreloj dobi otkriva pošast komunizma i postaje liberal. E sad, stric, koji od početka zna šta je komunizam, loš je momak, a teča, koji to shvata tek na kraju, dobar je momak. (Da bi stvar doveo do apsurda, Dragoljub Todorović proglašava svog teču, komunističkog renegata Milovana Đilasa, najvećim čovekom srpske istorije dvadesetog veka!) Mogao bih da upitam advokata šta misli o Živku Topaloviću, koji se odmah posle osnivačkog komu- nističkog kongresa u Vukovaru razišao sa Komunističkom partijom, čiji će Đilas da bude glavni ideolog? U stvari, u Dragoljubu se iz detinjstva biju dve sile, kao u pesmi Laze Kostića “Santa Marija della Salute”. A ja, koji držim ovu seansu na Frojdovom kanabetu, mogu da ukažem na jednu od mojih prvih novela, “Između oca i ujaka”. U toj priči moj mladi junak, pesnik Ikar, razapet je između oca četnika i ujaka partizana. Moj junak pokušava, kao Džojsov Stefan Dedalus, da nađe treći put. Taj treći put pokušava da otkrije i zreli Dragoljub Todorović: “Lično sam protiv i četnika i partizana, komunista i monarhista, nacionalista i internacionalista, a za liberalizam, Zapad, zapadni pogled na svet, zapadnu civilizaciju, zapadnu demokratiju i zapadni sistem vrednosti u kome su glavne reference ljudska prava, privatna svojina, tržište, višepartijski sistem, pravna država, prava manjina, kompjuterska i tehnološka revolucija, rok muzika, individualizam, kreativnost, imaginacija i sva druga moderna dostignuća savremenog sveta koja nemaju nikakve veze sa četništvom, partizanštinom i nacizmom”, završava advokat Dragoljub Todorović svoju antičetničku poslanicu u Helsinškoj povelji.
Tako se ovaj ukleti Srbijanac (naslov mog romana) našao u sopstvenoj stupici, između proklamacije i dela. Advokat ljudskih prava koji odbacuje pravdu prema preživelim pripadnicima pokreta Draže Mihailovića; liberal koji podržava komunističku isključivost protiv politi- čkih neistomišljenika; pristalica Zapada koji odbacuje tradiciju, iako se čitava zapadna filozofija zasniva na kontinuitetu; pristalica pravne države u kojoj se ne primenjuju zakoni (Zakon o izjednačavanju prava pripadnika dva pokreta otpora); muzičar koji ne shvata da je rok proizišao iz folka; individualista koji negira srpsku istoriju. Ukratko, advokat Dragoljub Todorović bi da se prikaže urbi et orbi kao modernista (postmodernizam je ruševina modernizma).
A kako ta advokatova filozofija izgleda kao primenjena filozofija, može se videti iz njegove prakse. Advokat s pravom vivisekcira delo Dobrice Ćosića, ali zabranjuje Nebojši Vasoviću da to isto uradi sa Danilom Kišom. Kad advokat napada Ćosića, onda to nije antisrbizam; kad Nebojša Vasović otkriva Kišove mane, onda je to antisemitizam. Samo modernista koji odbacuje istoriju može da ima a priori negativan stav prema svemu što je srpsko. Na kraju, samo postmodernista može nacionalizam generala Draže Mihailovića da proglasi nacizmom. Od advokata ljudskih prava treba očekivati zalaganje za pravdu, a ne kriptokomunističko insistiranje na oveštalim komunističkim stereotipima. Uzalud on proglašava treći put: između teče i strica staje u potpunosti na stranu teče. Tako je moj advokat, branilac i tužilac mog dela u isto vreme, pao na sopstvenom ispitu. Lako je braniti drugoga, brani sebe! Ali to je prokletstvo ukletog Srbijanca: poput uroborosa uništava sopstveno biće. Ad- vokat Dragoljub Todorović je samo reprezentant tog bića.