Slučaj Dragoljuba Ignjatovića (1974.)
Jovica Trkulja
Pravni fakultet, Beograd
Dragoljub Ignjatović rođen je 12. oktobra 1936. godine u Bošnjanima, od oca Svetomira i majke Drage, rođene Andrić. Diplomirao je i završio III stepen studija na Filološkom fakultetu u Beogradu. Književnim radom i esejistikom bavio se od šezdesetih godina XX veka. Član je Udruženja književnika Srbije i u tom svojstvu je učestvovao na književnim i filozofskim skupovima. Njegovi tekstovi se odlikuju dobrim poznavanjem predmeta o kojem piše i autonomnim kritičkim stavom o društvu u kome je živeo.
Ceneći njegov rad, organizacioni odbor IV Zimskih filozofskih susreta pozvao ga je da učestvuje u radu skupa na temu “Kultura i revolucija”, koji je održan od 7. do 10. februara 1974. godine u hotelu “Divčibare” na Divčibarama. Organizatori skupa bili su Srpsko filozofsko društvo u Beogradu, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i časopis “Filozofija”. Učestvujući u radu ovog skupa, Dragoljub Ignjatović je izneo svoje stavove o stanju i perspektivama tadašnjeg jugoslovenskog društva. On je argumetovao i obrazložio sledeće teze: 1) perspektiva tadašnjeg jugoslovenskog društva, voljom političkih upravljača biva stalno zadržavana na opasnoj tački akumuliranja kriza, koje pogoduju političkoj vlasti, 2) u sveopštem tavorenju imamo totalitarnu i nikom odgovornu političku vlast, 3) vlastodržačka birokratija je apologeta postojećeg nedemokratskog režima, 4) taj režim sistematski ograničava slobodu pojedinca, 5) stvaralačka inteligencija je suočena sa političkom akcijom koja nastoji da joj oduzme javne, legalne, građanske i stvaralačke slobode, 6) organizovanom zlu nasrtljive političke vlasti valja se suprotstaviti otporom: ili legalnom odbranom legalnih stvaralačkih sloboda, ili “carstvom ilegalne stvaralačke slobode, širokim prostorima podzemnog umetničkog delovanja”.
Samo 26 dana nakon ovog istupa, Ignjatović se našao u pritvoru (3. marta), a okružni javni tužilac u Valjevu, Petar Pavlović, već 19. marta 1974. godine podigao je optužnicu protiv njega zbog toga što je u svom izlaganju “zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u zemlji, osporavajući tok i tekovine revolucije, ulogu radničke klase i SKJ, osporavajući postojanje legalne građanske i stvaralačke slobode, predstavljajući vlast kao apsolutističku, a društveno-ekonomski trenutak kao stanje tavorenja”. Okružni javni tužilac je zaključio da je Dragoljub Ignjatović učinio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118. st. 1 KZ i predložio da se pred Okružnim sudom u Valjevu održi glavna javna rasprava. Taj sud je u sastavu: predsednik veća, Milorad Ristivojević, članovi veća-porotnici – Mića Smiljanić i Momčilo Bošković, 19. aprila 1974. godine presudio da je Dragoljub Ignjatović učinio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 st. 1 KZ i osudio ga na kaznu strogog zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci.
Advokat optuženog Dragoljuba Ignjatovića, Srđa Popović, podneo je 18. aprila 1974. godine žalbu protiv presude Okružnog suda u Valjevu Vrhovnom sudu Srbije, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, zbog povrede krivičnog zakona, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U svom odgovoru na žalbu Srđe Popovića izjavljenu u korist Dragoljuba Ignjatovića, javni tužilac je predložio Vrhovnom sudu Srbije da presudu Okružnog suda u Valjevu potvrdi, a žalbu optuženog Ignjatovića odbije kao neosnovanu. To je Vrhovni sud, svojom presudom 29. oktobra 1974. godine, i učinio, odbijajući kao neosnovane žalbe optuženog Dragoljuba Ignjatovića i njegovog branioca.
Ovo suđenje će ostati zapamćeno i po tome što je branilac u ovom predmetu, advokat Srđa Popović, kasnije i sam bio suđen za krivično delo “neprijateljske propagande”, jer se “identifikovao sa tvrdnjama svoga branjenika”.
Suđenje Dragoljubu Ignjatoviću je beočug u neprekinutom lancu represije i najgrublje diskriminacije političkih neistomišljenika u Srbiji. U to vreme omiljeni instrument za eliminaciju protivnika i slobodnomislećih ljudi bio je tzv. verbalni delikt. Najčešće pominjani u optužni- cama i presudama vezanim za “delikt mišljenja” bili su članovi 118 i 133 Krivičnog zakona, kojima su kažnjavana dela “neprijateljske propagande” i “zlonamerno i neistinito prikazivanje društveno-političkih prilika u zemlji”. Predviđena kazna je bila do 10 godina zatvora. Od početka 70-ih do sredina 80-ih godina broj optuženih za verbalni delikt je bio u porastu (kulminirao je u godini Titove smrti – 1980. godine, 500 osoba). Poslednja presuda za verbalni delikt izrečena je 1985. godine u procesu protiv “šestorice”.
Proces Dragoljubu Ignjatoviću ilustruje klasičnu primenu odredaba Krivičnog zakona o “neprijateljskoj propagandi”. Svaka kritika postojećih okolnosti u društvu proglašena je za notorno “neistinitu”, pri čemu je bilo zabranjeno dokazivati istinitost inkriminisanih tvrdnji. Po mišljenju branioca Srđe Popovića, ovaj propis bio je svesno nejasan i neodređen, jer mu je cilj bio da ućutka svaku kritiku koja bi ličila na pozivanje na odgovornost. U tome je bilo, čak, neke logike i neke doslednosti: politička svrha slobodne kritike nosilaca vlasti je kontrola te vlasti, a utvrđeni propusti vlasti sankcionišu se na slobodnim izborima. Ako nema slobodnih izbora, ako se nosioci vlasti nalaze na svojim položajima “po istorijskoj nužnosti”, ako nije moguće politički se organizovati i ponuditi alternativne kandidate za funkcije – čemu kritika? Kritika koja ne može da dovede do promena, nije konstruktivna, ona predstavlja “kritizerstvo”. Ne mogu se pozivati na odgovornost oni koji odgovaraju samo pred istorijom. Takva kritika samo otežava ispunjenje njihovog istorijskog zadatka, ona je imanentno destruktivna. Zaključak je ispravan, problem je u osnovnoj premisi koja definiše samu prirodu te vlasti.
Mnogobrojnim presudama za verbalni delikt porušeni su mostovi koji su vodili ka modernoj i demokratskoj Srbiji, uskraćena joj je mogućnost uključivanja u zajednicu prosvećenih naroda. Otpočelo je gušenje intelektualne i društvene svesti, pretvaranje građana u podanike. Kritičko preispitivanje teorijskih shvatanja i njihovo korigovanje nije ostvarivano u akademskoj sredini u krugu stručnjaka, pred sudom nauke, već pred krivično-sudskim većem, u sudskoj dvorani i na partijskim konferencijama. Prebačene na teren diskusija u Savezu komunista i podvrgnute staljinističkom principu demokratskog centralizma – naučne rasprave su neretko završavale političkom osudom, koju su pratile dobro poznate forme udaljavanja iz nastave, sa fakulteta i sl. Kulturni i javni život postao je tada prepun “slučajeva”, sudskih procesa, zabrana, političkih diskvalifikacija, crnih lista, spiskova podobnih i nepodobnih itd. Produbljen je jaz između oficijelne državne politike i nepoželjne kritičke nauke, što je sasvim izvesno označilo početak kraja rudimentarnih sloboda i kulturne demokratije.
Nažalost, potpuno je izostala šira, principijelna, javna reakcija na ovu represiju i grubu diskriminaciju političkog neistomišljenika. Više nego u slučaju suđenja Mihailu Đuriću (1972), Lazaru Stojanoviću (1972) i Ivanu Ivanoviću (1973), suđenje Dragoljubu Ignjatoviću je pratio potpuni muk medija, udruženja i ravnodušnost književnog esnafa. To je i razlog što je rubrika Dosije časopisa Hereticus posvećena suđenju Dragoljubu Ignjatoviću ostala krnja i siromašnija u odnosu na prethodne. Uprkos trudu i mnogobrojnim pokušajima, nismo uspeli da pronađemo inkriminisani tekst Dragoljuba Ignjatovića, niti reagovanja u tadašnjim medijima, niti proteste udruženja filozofa, književnika i Ignjatovićevih kolega.