Skica za portret Spasoja Šejića
Pisac sa toliko satiričnog i humorističnog naboja ne može a da ne duguje bar malo Stevanu Sremcu. Iako modernog senzibiliteta, sa iskustvom i znanjem pisca druge polovine dvadesetog veka, Šejić nas bar u nekim romanima podseti na tradiciju svojim duhovitim poentama koje gotovo da imaju Sremčevu snagu (Poslednji lek, Devojke bele i mezgrovite, Preduzimanje mera). Ovaj Šejićev dug tradiciji pokazuje da i najmodernija, najrevolucionarnija literatura, ako je prava literatura, proizlazi iz tradicije i čini njen nastavak.
Na planu forme Šejić je gotovo u svakom romanu nov, nepredvidljiv. Pripovedačke opcije, a često i pripovedači, smenjuju se u istom romanu gotovo ritmično, književni postupci i vremenski planovi se ukrštaju, neretko i jezik i stil. Eksperimentisanje formom bilo je tada u modi. Bio je i to jedan od izraza opšteg nezadovoljstva postojećim stanjem, kako u društvu, tako i u literaturi. Kao i sadržina, i forma je morala da bude provokacija. Kod Šejića ta provokacija ima pokriće, nikad nije sama sebi svrha, doprinosi umetničkoj snazi i poruci romana (Poslednji lek, Crveni krugovi, Preduzimanje mera…)
Ako svet ima svetlu i tamnu stranu, Šejićevi romani nalaze se na ovoj drugoj. Ništa neobično za pisca koji je stasavao uz “crni talas” i crne boje “stvarnosne” proze. Tih godina, za sve nas to su bile boje vlasti. Poruke Šejićevih romana su pesimistične i melanholične, sumorne. Dominiraju mračni, zli, podli, ili pak nesrećni i bespomoćni karakteri. Humora ima napetek, ali je on crn. Čini se da je u nekim romanima i sunce crno. Nema nijednog optimističkog završetka, nijednog junaka ne očekuje ništa dobro. Ima i veselih scena i “pozitivnih” likova, ali u njihovoj pozadini je uvek ta crna slika jednog, pre svega moralno, propalog društva i uvek je tu nešto što nagoveštava “propast”, “preduzimanje mera”.
Šejićevi junaci mogu da se svrstaju u dva tabora, ili su sa ove ili sa one strane, da parafraziram Grigorija Božovića, Ljum-kule, koja deli vlast i one koji su uz nju od onih koji su “neprijatelji naroda” i protiv vlasti. Lako ih je razaznati.
Prvi su dani kao tipovi, kao koncentrat svih režimskih karijerista, doušnika i podlaca. I njihove sudbine u romanima su tipične, uključujući i Šejićevog “najomiljenijeg” junaka Vukadinovića.
Drugi su karakteri, često izvanredno individualizovani likovi, poput Bore Pelcera. Oni su dani mnogo plastičnije i životnije. Pisac ne krije da su njegove simpatije na strani buntovnika, studenata, “malih ljudi”.
Radnja se uglavnom događa u provinciji, a onda u Studentaskom gradu i Beogradu. Sredina je poslušna i ulizička. Mogu reći, realistička. Individualci štrče, smetaju. Oni su u Šejićevom svetu izuzetak.
Politika kroji sudbinu svih ljudi, velikih i malih, i od nje niko ne može da umakne. To je jedna od poruka Šejićevih romana, sprovedena i dokazana vrlo dosledno. Kad se sve razgrne i ogoli, gotovo svi junaci su žrtve političkih moćnika i politike, čak i u romanima u kojima nema politike i koji se bave životima i sudbinama “običnih ljudi” (Poslednji lek, Dok ne stigne Tomas Man, Devojke bele i mezgrovite)
U romanu Levičar – desničar politika je prerasla u paranoju, u lov na ljude. U vreme pisanja ovog romana i sam autor je uveliko žrtva takve paranoje.
Nezadovoljstvo je osnovna odlika svih Šejićevih junaka. Stvarnost treba da se menja, često govore njegovi junaci. Ona uništava patrijarhalne, moralne, duhovne, individualne vrednosti. Svi su opasani visokim zidom, i stvarnim i duhovnim, svi hoće nekud da odu. Čak i oni beskrupulozni “negativci” koji oličavaju moć i vlast, poput Vukadinovića i Lakija Nikolića, čeznu za svetom slobode.
To bekstvo nikom ne polazi za rukom, i to je razlog njihovog nezadovoljstva.
U Skici za portret N.J. oličenje te slobode za Vukadinovića je politički proganjana devojka, predstavnik onih koje je Vukadinović cinkario i na čijim je nesrećama gradio karijeru.
Za Marisava Krčelića (Crveni krugovi), tog najnesrećnijeg i najponiženijeg od svih Šejićevih junaka, sloboda je izmišljeni odlazak u Australiju.
U romanu Devojke bele i mezgrovite Bata Pelcer treba da povede brucoše, tek pristigle iz provincije, u osvajanje novog, srećnijeg sveta – Beograda. On je njihov vođa, ćićerone, on traži njih da bi, kao Šeherezada, svojim pričama spasavao sebe, da bi bar u mašti pobegao iz stvarnog sveta, a oni traže njega, jer on treba da ih povede u novi život. Bata ih čak časti novcem koji mu je, tobože, dala u njega zaljubljena buržujka, gospođa Milovanović, a taj novac je zaradio istovarom uglja, na isti način kao i oni koji ga slušaju. Studenti na kraju otkrivaju ono što su i naslućivali – da nikad nisu potpuno verovali u Pelcerove priče, ali da su im one bile potrebne. Roman Devojke bele i mezgrovite je panorama nezadovoljnika i nezadovoljstava. I svaka junakinja izmišljenih donžuanskih priča glavnog junaka, Bate Pelcera, pre svega je nezadovoljnica, bilo da je reč o političarki, ćerki visokog funkcionera, bivšoj buržujki, “običnoj” profesorki, studentkinji, siromašnoj prostitutki…
Slavica Nastić se odriče sveta svog detinjstva i svojih roditelja. Misli da je drugi svet, svet studenata i levičara, onaj pravi. Krah studentske pobune 1968. i njen abortus označavaju i poraz tog sveta. Ostao joj je samo Tomas Man.
Nezadovoljstvo na opštem planu prožeto je nezadovoljstvom na ličnom planu. Nema zadovoljnih, niko kod Šejića ne može da ostvari svoje planove i želje i da bude srećan.
Ne anticipiraju li pisci u svojim delima svoju sudbinu? Šta nam je sve poručio Dis Utopljenim dušama? Jedan Miljkovićev stih glasi: “Pašće sunce tamo gde ja budem klečao”. Šta sve pažljivom čitaocu mogu da nagoveste Šejićevi pozni romani?
Sa godinama Šejić je i kao čovek i kao pisac sve jetkiji, svet njegovih romana je sve beznadežniji, sve luđi i sve izolovaniji i dalji od normalnog sveta. Kao njegov junak u Poslednjem leku, pisac je svoj fiktivni svet visokim zidom odvojio od zdrave pameti, norme ponašanja i moralne vrednosti gotovo da su okrenute naglavačke. Paranoja, lov na neprijatelje, duhovni i duševni mrak pritiskaju sa svih strana. Ljudi samo čekaju da lovac u njih upre prstom. Izlaza nema.
U lamentu nad svojim životom i svojim pesmama, Branko Radičević je pokrenuo i jedno teorijsko pitanje. Zbog opšteg tona pesme malo ga je ko uočio kao poetički stav. Branko smatra da pesnik treba da popravlja svoje pesme, da ih “glača” i nakon objavljivanja, naročito ako imaju početničke, mladalačke nedostatke. Zreo pesnik “tralje” treba da zameni skladnijim i finijim “odelom”.
Kao ni Brankova, ni Šejićeva dela nisu dočekala piščevo naknadno čitanje. Da je poživeo, Spasoje Šejić bi sigurno “sa olovkom u ruci” iščitao svoja mladalačka dela, bar ona koja su ostala u rukopisu. “Siročad” bi sigurno dobila bolje ruho. Brankovi termini su preoštri. Šejićevi romani, čak i oni nađeni u rukopisu u zaostavštini, izgledaju dobro i bez “glačanja”. Naravno, mladalački nedostaci su očigledni i zbog tog sam se setio Branka. Ali i takva, njegova najbolja dela, kao što su Devojke bele i mezgrovite, Skica za portret N.J., Preduzimanje mera, čitana danas, za koplje su ispred najhvaljenijih “postmodernističkih” romana.
Nedostaje fotografija