Razmišljanja nad knjigom “Pod okupacijom” Borisava Stankovića
Aleksandar A. Miljković
publicista, Beograd
Rezime: Autor piše o malo poznatoj knjizi Borisava Stankovića Pod okupacijom, koja je objavljena posle njegove smrti, 1929. godine. Za štampu ju je priredio piščev prijatelj Dragutin Kostić. Najzanimljiviji tekstovi u toj knjizi odnose se na piščev život u okupiranom Beogradu. To je panorama “psiholoških portreta” Beograđana – salonskih patriota, ratnih profitera, sitnih zanatlija, ali i ljudi koji rade svoj posao i gledaju kako da prežive. Stanković je nemilosrdan prema njima, ali i prema sebi. Živeći pod neopravdanom hipotekom izdajnika i kolaboracioniste, on, bilo da slika sebe i svoju porodicu, bilo druge, razotkriva svu nesreću života pod okupacijom. Autor teksta smatra da je najveća vrednost ove knjige, koju je pisao slomljen i razočaran čovek, njena dokumentarnost.
Ključne reči: književnost, okupacija, Prvi svetski rat, literarna zaostavština, autobiografija.
Knjiga Pod okupacijom je delo Borisava Stankovića (1876-1927) za koje se sa mnogo osnova može da kaže da potpuno odudara od svih njegovih pripovedaka, drama i romana koji nam najpre izlaze pred oči kad se pomene njegovo ime. Ona je širem krugu naših čitalaca malo poznata, i to možda s pravom. Jer sa čisto književne strane je prilično nedopadljivo štivo i uopšte ne bi mogla da se upoređuje s njegovim velikim delima, Nečistom krvi, Koštanom, Tašanom, Gazda-Mladenom, Starim danima, Božjim ljudima, Jovčom i drugim. Ona kao da obeležava njegov književni pad, a možda i književni fijasko. Ta se knjiga već i sa svoje čisto spoljne strane razlikuje od ostalih njegovih dela. Pre svega po tome što mesto radnje nije Vranje iz doba njegovog detinjstva nego Beograd, u kome je živeo sa svojom porodicom u vreme austrougarske okupacije u Prvom svetskom ratu. Da ovde uzgred primetimo da je na samom završetku knjige načinio izuzetak, jer, na svega nekoliko stranica, priča o zverstvima bugarskih komita u Surdulici. Međutim, taj je odeljak gotovo zanemarljiv već i u čisto kvantitativnom smislu, a ni ne uklapa se tematski i sadržinski u ovu knjigu.1 I dok se za ostala njegova dela, ona klasična, može da kaže da im je svojstven snažan, dramatičan i istovremeno poetski izraz, dotle knjiga Pod okupacijom izgleda kao obična proza, bez nekih osobenih književnih odlika. Naravno, ovaj se utisak o knjizi dobija kad se čita površno i bez udubljivanja i, naravno, kad se upoređuje s njegovim ranijim delima.
Međutim, ono što je takođe važno da se na početku istakne, jeste da ovoj knjizi kao celini definitivni izgled nije dao sam Stanković, već njegov dobar i odani prijatelj Dragutin Kostić-Ćeleš, i to u svojstvu redaktora prvog izdanja njegovih sabranih dela. No to i nije moglo da bude drukčije, jer se ona kao knjiga prvi put pojavila tek posle smrti piščeve. Nju je iz objavljenog i neobjavljenog materijala, koji se našao na Stankovićevom radnom stolu posle njegove smrti, uobličio u knjigu redaktor, znači drugi čovek, a ne sam pisac. No ona se pojavila pod naslovom koji je izgleda sam Stanković za nju bio predvideo. Po našem uverenju, to ipak ne bi trebalo da unosi zabunu i da se dovodi u sumnju kao da ona nije Stankovićeva, jer su svi tekstovi u njoj isključivo njegovi. O radu na njenom konačnom uobličavanju sam Dragutin Kostić informiše čitaoce prilično iscrpno i pregledno na kraju knjige, u Redaktorovoj napomeni. To je razlog zbog čega smatramo da zaista nema potrebe da se zadržavamo na raspravljanju pitanja njegovog udela u njenom stvaranju.
Međutim, potrebno je istaći još i to da su kasniji izdavači Stankovićevih sabranih dela knjigu Pod okupacijom redovno izostavljali iz svojih izdanja. Ovo prvo izdanje njegovih sabranih dela je i jedino u kojem je ona ugledala sveta. Nećemo ulaziti u pretpostavke iz kojih su se razloga kasniji izdavači odlučili da tako postupe, jer nam oni nisu poznati. Ali to za nas u ovom trenutku nije ni važno, pošto je knjiga ipak, zahvaljujući D. Kostiću, dospela do srpskih čitalaca, i to kao knjiga čiji je autor Borisav Stanković.
Ona se, kako smo napred već napomenuli, vrlo mnogo razlikuje od svih ostalih njegovih romana, pripovedaka i drama. Upozorili smo takođe i na to da, kad se upoređuje s njima, ona kao da srozava ugled koji Stanković uživa među srpskim književnicima. Ali da ovde odmah primetimo da pisac kao da u njoj ni sam nije vodio računa o svom književnom ugledu. Uz ovo mora da se skrene pažnja i na to da mu se, zbog reportaža koje je objavljivao u Beogradskim novinama,2 vrlo mnogo zameralo još za vreme rata, a naročito posle rata. Ta njegova književna aktivnost uzimala se kao izraz njegovog nepatriotskog držanja pod austrougarskom okupacijom. Zbog te saradnje su Stankovića optuživali, kako bi se savremenim jezikom reklo, kao saradnika okupatora. Ali o svemu tome ćemo govoriti malo niže.
Mora da je redaktor, Dragutin Kostić, bio pometen nesređenošću Stankovićeve literarne zaostavštine, to jest rukopisa koji su ostali posle njegove smrti, jer je deo koji je nedostajao na završetku drugog odeljka koji nosi naslov Uspomene3 pronašao tek naknadno, i to objavljenog kao odlomak u feljtonu božićnjeg broja dnevnog lista Vreme za 1923. godinu. Ali pošto taj odlomak više nije mogao da unese u knjigu Pod okupacijom i stavi tamo gde mu je mesto – jer je ona već bila odštampana (1929. godine) – on ga je objavio izdvojeno, u poslednjoj knjizi ovog prvog izdanja Stankovićevih dela, onoj u kojoj su se pojavile i dve njegove oveće i nedovršene pripovetke: Nastup i Pečal (1930. godine). Uzgred da napomenemo da su se sve ostale knjige ovog prvog izdanja njegovih sabranih dela pojavile 1928. godine, osim, kao što smo već naveli, knjiga Pod okupacijom i Nastup i Pečal (s odlomkom iz Uspomena). Međutim, kako se u kasnijim izdanjima Stankovićevih dela knjiga Pod okupacijom redovno izostavljala, to taj odlomak nikada nije vraćen na mesto odakle ga je Stanković izvukao da bi ga posebno objavio u Vremenu. No pre nego što podvrgnemo analizi ovu knjigu, da kažemo, u nekoliko reči, nešto o njenoj kompoziciji – mada, kako smo napred napomenuli, ona vrlo malo potiče od njenog pisca, a mnogo više od redaktora D. Kostića.
Dragutin Kostić je u ovu knjigu uneo one Stankovićeve rukopise, završene i nezavršene, koje je posle njegove smrti našao na gomili i za koje je izgleda još sam pisac bio predvideo provizoran naslov Pod okupacijom. Tu su se našle, pored posvete i Pokušaja autobiografije, još i njegove Uspomene s “beleškama” koje idu uz njih (to jest pod istim ovim naslovom), zatim njegove reportaže iz Beogradskih novina, kojima je redaktor dao isti onaj naslov koji je imala i novinska rubrika u okviru koje su izlazile, to jest Beogradske šetnje. Međutim, u tom odeljku se nalaze i neki drugi njegovi neobjavljeni rukopisi, bolje da kažemo odlomci, koji bi po svojoj sadržini mogli da se svrstaju pod isti naslov kao i reportaže. Na daljih dvadesetak strana se nalaze beleške o jednom posebnom soju ljudi koji su pod okupacijom ostali da žive u Beogradu, a koje je sam Stanković nazvao “zabušantima”. Zato je odeljku u koji je svrstao ove Stankovićeve beleške Kostić i dao naslov Zabušanti, našavši ga među Stankovićevim rukopisima. U taj je odeljak uneo takođe i jednu reportažu objavljenu u Beogradskim novinama. Nju je jedinu izdvojio od ostalih, jer je smatrao da joj je tu mesto. Na kraju knjige, u poglavlju pod naslovom Surdulica, nalaze se, kako smo već napomenuli, tri kratka teksta. Jedan je o zverstvima bugarskih okupatora u Surdulici, dok u drugom i trećem piše o Tomi P. Đurđeviću i Aritonu Miljkoviću, ljudima iz tih krajeva koje je lično poznavao, a koji su takođe bili žrtve bugarskih koljača. Da napomenemo da je, po svoj prilici, većinu tekstova u ovoj knjizi napisao ili pri samom kraju okupacije ili tek posle oslobođenja Beograda 1918. godine, osim, naravno, reportaža koje je objavljivao u Beogradskim novinama od decembra 1916. do marta 1918. godine. Da je tekstove koji su se zatekli u rukopisu pisao uglavnom u tom vremenu, može da se pretpostavi već na osnovu toga što bi se, da ih je zapisivao još dok su Austrijanci držali Beograd čvrsto pod svojom vlašću, izložio opasnosti, ako bi ti rukopisi došli do njihovih ruku, da ga interniraju ili da mu se desi još i nešto gore od toga. To je, uostalom, pretpostavka i samog redaktora D. Kostića.
Da napomenemo još jednom da je sve to D. Kostić iscrpno objasnio u Redaktorovoj napomeni na kraju knjige, i zato nema potrebe da ulazimo u detaljnija razmatranja svega toga. Ali je važno da se zna da je D. Kostić sasvim ispravno shvatio da, ma koliko nedovršeni i nesređeni ovi odlomci bili, svi oni, u krajnjoj liniji, predstavljaju delove knjige koju je Stanković bio zamislio, pa čak i nagovestio kako otprilike treba da izgleda. Utoliko se ova knjiga može smatrati Stankovićevom, a ne redaktorovom. A i činjenica da se u njoj objavljuju isključivo tekstovi pisani Stankovićevom rukom, odnosno koji su štampani pod njegovim imenom, to nesumnjivo potvrđuje. To je uostalom osnovni razlog što ovu knjigu treba smatrati njegovom.
Ako bismo u jednoj rečenici hteli da damo njenu ocenu, rekli bismo da ona predstavlja svedočanstvo o prilikama i životu u Beogradu za vreme austrougarske okupacije, ali i o samom piscu u tom vremenu. Sa tog stanovišta ona, pored ostalog, zaslužuje pažnju iz razloga što o okupacijskim danima Beograda u Prvom svetskom ratu, našim ljudima koji su živeli u njemu i njihovim odnosima s okupacijskim vlastima, ima malo pisanih svedočanstava. Ali njen je značaj još veći zbog toga što je njen pisac jedan od najvećih srpskih književnika, i što se sa ovim rukopisima njegovo ukupno književno stvaranje definitivno privodilo kraju. Knjiga Pod okupacijom je među poslednjim njegovim delima. Ali njenom pojavom kao da se dobio takoreći materijalni dokaz da onaj i onakav Stanković kakvog ga je dotle naša čitalačka publika poznavala i po kojima je stekao najveća priznanja za našu književnost, u to vreme nije više postojao.
No ova knjiga dokazuje i nešto drugo, a to je da Stanković iz poslednje decenije svog života nije u književnosti bio još samo živi mrtvac, pre nego što je i fizički umro. Upravo na osnovu nje postaje evidentno da to mišljenje nema nikakvog opravdanja u stvarnosti. Oni koji su ga voleli ne samo kao pisca, nego koji su prema njemu kao čoveku gajili duboko i iskreno poštovanje i prijateljstvo – a jedan od tih je svakako bio i redaktor prvog izdanja njegovih sabranih dela, Dragutin Kostić-Ćeleš – bili su uvereni da i ono na šta su drugi možda gledali s prezrenjem i nipodaštavanjem zaslužuje i te kako da se prezentuje našoj književnoj javnosti, kao i da se sačuva za buduća pokoljenja. Dirljivo deluju Kostićeve reči4 na kraju Napomena redaktorovih u poslednjoj knjizi Dela Borisava Stankovića: “Boro, izvrših amanet. Možda sam se nekome i zamerio. Tebi nisam smeo”.5
Stanković je nameravao da ovu svoju knjigu posveti trgovcu Vojislavu P. Živkoviću. Tim pre što je “Vojče”, kako ga je iz milošte zvao, to svakako zaslužio.6 Zbog toga, valjda, on je najpre napisao posvetu, i to kao definitivni tekst. Zahvaljujući njoj, znamo i zašto je njemu nameravao da je posveti. To obrazloženje vredno je pažnje, jer je i ono koliko osećajno napisano toliko i živo svedočanstvo o samom piscu, kao i o trgovcu Vojislavu Živkoviću kao ličnosti, o njihovom odnosu iz tog doba; a i slika je onih prilika koje su vladale u Beogradu pri kraju austrougarske okupacije. Evo tog teksta:
“Dragi Vojče, Sećaš li se kada jednog dana dođoh k tebi. Sedeo si na jednom sanduku usred tvoje radnje, razgrabljene ali ipak ponova otvorene i počele tek da se uređuje i prorađuje.
‘Šta radiš, rode?’ Oslovljavam te s osmehom.
‘Petljam!’ Kao uvek, odgovaraš ti.
Silaziš sa sanduka, ideš ispred mene u svoju kancelariju i, zatvarajući vrata za nama dvojicom, snishodljivo, trepćući svojim pametnim očima i čisto stideći se, saopštavaš mi u poverenju:
‘Znaš šta, rode! Meni je radnja, hvala Bogu, pošla malo bolje. I za sada mogu sto do sto pedeset kruna mesečno da ti dajem. Ako ti budeš umro, neću tražiti od tvojih; ako ja budem, da mojoj deci vratiš…
I da bi izbegao zahvaljivanje, izlaziš iz kancelarije, naređuješ pomoćniku u radnji:
‘Tiko, od mesa, masti, mleka što budemo kupovali za nas, odvajaćeš uvek i za g. Boru’. Od tada, snabdevan i bratski potpomagan od tebe, ja sam mogao slobodnije da dišem i da preživim najstrašnije dane u životu” (s. 5-6).7
Ovu duboko ljudsku posvetu koja dira u samo srce dopunio je Dragutin Kostić u Redaktorovoj napomeni podatkom da se Stanković, zahvaljujući ovoj stalnoj mesečnoj potpori Vojislava Živkovića, “oslobodio” saradnje u okupacijskom listu Beogradske novine, za koju napominje da mu je bila mrska i zbog koje su mu najviše i prebacivali saradnju s okupatorom.
Pri samom kraju Uspomena Stanković je zapisao da je “svakog meseca” takođe dobijao “iz Zemuna od jedne učiteljice po 150 kruna, koliko je zarađivala od davanja časova na klaviru”, da ih podeli srpskim književnicima. Da uzgred napomenemo da je na margini primerka ove knjige, koju imam u svojoj kućnoj biblioteci,8 njen bivši vlasnik9 zabeležio olovkom ime te učiteljice: “G-ca Mela Štos”. A da je to zaista ona vidi se i iz registra imena na kraju knjige (koji je izradio redaktor), gde se takođe navodi njeno ime: “Štos Mela(nija), učiteljica klavira u Zemunu; slala mesečnu pomoć beogradskim umetnicima po 150 kruna”, a uz njeno se ime navodi ista ona stranica gde se u tekstu taj podatak i nalazi (s. 117).
Kada već spominjemo pomoć koju su dobri ljudi slali srpskim književnicima kako bi preživeli u tim preteškim vremenima, da navedemo i to da, pri kraju svojih Uspomena, Stanković piše o “ćutanju Zagreba”, to jest kako se iz Zagreba pod okupacijom ni jednim gestom nije pokušalo da se na neki način pomogne srpskim književnicima i umetnicima. “Nikakve veze ni glasa otuda” (s. 117), konstatuje Stanković gotovo ozlojeđen. Ćutalo je “Kazalište”, ćutalo “Društvo hrvatskih književ- nika i umetnika”. Nisu – što bi se reklo – ni prstom maknuli da olakšaju teško stanje i težak položaj srpskih književnika i srpske inteligencije u okupiranoj Srbiji, da pomognu makar “porodicama književnika i umetnika”, koje su pod austrougarskom okupacijom “gladovale” (s. 116-117).
Sve ovo iznosimo pred današnje čitaoce iz razloga da se vidi da ovu Stankovićevu knjigu i sa te strane treba uzeti kao svojevrsno svedočanstvo o ljudima i životu pod austrougarskom okupacijom, a o čemu gotovo da se i nije pisalo, i preko čega je pažnja ondašnje javnosti prelazila bez zadržavanja. Najviše stoga jer u njoj Stanković piše o ljudima koji nisu uzimali nikakvog učešća u velikim događajima, odbrani i kasnije oslobođenju porobljene zemlje i ujedinjenju svih Srba u jednu državnu zajednicu.
No ova je knjiga svojevrstan dokumenat o ljudima i vremenu još i po mnogo čemu drugom. Uzmimo, na primer, možda najduži, iako nedovršen, odeljak u okviru knjige kome je sam pisac dao naslov Uspomene, i za koji postoji nepobitan dokaz da je imao nameru da ga objavi posebno. U njemu piše o mnogim našim poznatim ljudima iz onog vremena koji su za vreme austrougarske okupacije ostali da žive u Beogradu.10 Svi su oni živeli u glavnom gradu pod okupacijom i bili daleko od velikih i tragičnih događaja tog doba. Sedeli su kod svojih kuća, trpeli oskudicu, životarili od onog što su imali, zabavljali se za svoj račun, a okupacija je predstavljala samo mizanscenu na kojoj se odvijao njihov du- hovno osiromašen, jednolik i skučen svakodnevni život. Kako rekosmo, oni sami nisu ničim doprinosili događanjima na širem planu; i jedino što su čekali bilo je šta će im ti veliki događaji doneti. Svoje životne potencijale trošili su na sedenje kod “Tri šešira”, “Cara” i po drugim kafanama i krčmama, tragajući gde može da se nađe dobra rakija ili vino, pričajući jedan drugome o prošlim vremenima kada se bogato i gurmanski “krkalo” i pilo i kada se nije kuburilo s novcem i namirnicama.
Tekst je pravi smor.Mogao je malo da bude kraci.Potpuno je beskorisan,ali bez ljutnje ima mnogo gorih.
Dragutin se sprijateljo sa Borom u Vranju, kada mu je bio profesor srpskog jezika. Kasnije su postali venčani kumovi. Najbolji opis njihovog prijateljstva opisao je Stanislav Vinaver u Letopisu Matice srpske (jun,1952.g.):….”Dragutin Kostić obožavao je Boru, ali je smatrao da sme da mu podvrgava tekstove očiglednim kalupima gramatičke pravilnosti. Kostić je bio najveći znalac svega srpskoga.On je znao šta su kaludjeri-prepisivači ostavljali potomstvu tajnim pismom,….kako je je postao i mogao postati deseterac… On je, takodje, znao i najmanji detalj iz Borinog sveta (čak i kako se zove koja vranjanska haljina), i borio se sa Borom da ovo ili ono istakne kao pretežnije, ili da se ono tiše i zaglušnije promuca…
Voleo bih da nešto više saznam o Dragutinu Kosticu. Jel može pomoć?
Rado ću izaći u susret Vladimiru Simiću da više sazna o Dragutinu Kostiću. Neka pozove na telefon : 011/2438-510.
nisam je procitao i grozna je :p 3) [|]
Da li znate gde bi mogao da nabavim ovu knjigu Bore Stankovića?Može i e-knjiga.
Ako neko zna neka mi javi na krsman@nadlanu.com