Razmišljanja nad knjigom “Pod okupacijom” Borisava Stankovića
Navešćemo još jedan primer u kome je Stanković izrazio svoju ozlojeđenost zbog toga što ga kritikuju što se prihvatio da pod okupacijom piše. U jednoj belešci uz Uspomene on navodi da mu je Milan Ogrizović preneo ono što je čuo na večeri kod jednog njihovog zajedničkog poznanika. “Znaš šta?” – rekao mu je Ogrizović (s. 73), “Sinoć smo bili na večeri kod Stavre Trpkovića i, pomisli, on protestuje što si počeo da pišeš”. I ovog puta Stanković ne ostaje dužan tom Stavri Trpkoviću zbog ove kritike i odgovara Ogrizoviću ovako: “E, a ja sam se toliko radovao što se je pomoću tih večera vama16 (…) spasao zatvora i bede koja bi ga snašla. A kada mu ti ono dade preporuku da dobije rakije više nego kafedžije ostale (…)”. Na to je Ogrizović primetio: “To se ne piše!”, i odmahnuo rukom.
Ne ostavlja Stanković o sebi lepu sliku ovakvim opaskama, tačnije ovakvim uzvraćanjima na napade. Ali kad se posmatra s te strane, ova je knjiga puna takvih neprijatnih pa i nepriličnih kritičkih opaski. Pri tom, Stanković uopšte ne vodi računa o tome kakvu će sliku o sebi i o svojim postupcima i ponašanju da stvori kod čitalaca. Kao da toga uopšte nije svestan. Ne čuva on ovde ni ugled drugih, ali ni svoj, pa čak ni svoje porodice. I to je jedna od veoma upadljivih karakteristika ovog dela zbog koje se ono možda, posle ovog prvog izdanja, više nikada nije pojavilo u našoj književnoj javnosti.
Oni koji ovu knjigu nisu imali u rukama, teško mogu da stvore tačnu predstavu o tome šta je to što može da je čini neprijatnom za čitanje, pa čak i mučnom. Zbog toga ćemo, kao i za ono što smo napred izneli, i sada navesti nekoliko karakterističnih primera.
Opisuje Stanković kako je jedan njegov kafanski prijatelj, neki Gliša, pripremao svinju za klanje i šta će sve od nje napraviti. Sladi naš nesrećni pisac, kao i svaki gladan čovek, željan dobre hrane. “Međutim, kod kuće krompir, nezamašćen dobro, počne da mi zastaje u grlu, a po površini supe u tanjiru nigde, što no kažu ‘puškom da gađaš’, da se zaoble, zatamne sada tako dragi i mili oni kolutići masti, tako da ljutito odgurujem od sebe tanjir i uvredljivo počnem ženi:
‘Pa kako ti sada? Ti tobož važiš kao neka dobra kuvarica. A šta je sad ovo? Kamo malo više masti?’ A ona odmah (…) počne s onim njenim dvanaestogodišnjim odgovorom, koji je objašnjavao sve moje nesreće i nezgode što mi se dešavale u životu (…).
‘Pa ti manje po kafanama i sa ženskima, pa će kući onda više masti biti’.
‘Hm!’ Odavno sit tog njenog odgovora, odvraćam joj. ‘Bar sada vi, žene, nemate za šta da se tužite. Sada mi muški u devet sati kući dolazimo’.
‘Jeste u devet. Ali ti izgleda u devet pođeš iz kafane, kada tek u dvanaest kući dođeš’. I kao nešto što joj odavna na srcu leži, pa sada joj se ukazala zgodna prilika da to iskaže, počela bi:
‘Nego ti čim si došao,17 prva ti je briga bila da se postaraš da bi mogao noću izlaziti po kafanama, a posle si tek išao da za decu brašna i drva nabaviš’.
I tako onda od ničega počne svađa da čak i neki tanjir odleti po patosu”.
Sve ove scene su mučne i jadne, a prikazuju nam Stankovića kao čoveka i pisca koji uopšte ne vodi računa o tome šta i o čemu piše. On u njima izgleda kao propao čovek, bez svesti o ličnom dostojanstvu, i, što je najstrašnije, kao čovek koji je iz nekog prizemnog sveta; sveta piljara, kafedžija s periferije, nižih činovnika (praktikanata, opštinskih pisara i ćata), koji iznosi “na pazar svoj kućni prljav veš”. A kao takvog kao da i on sam želi da sebe naslika. Kao da je sebe izlagao nekoj vrsti samooptuživanja i samokažnjavanja.
Scene koje slika katkada su toliko mučne da je bolje da ih čitalac preskoči. No ipak se one ne mogu zaobići. Evo jedne takve.
U kući žena, koja mu je stojala više glave i videvši šta piše, opominje ga da ne piše “ove familijarne, privatne stvari” (s. 213). “Gledaj da ti tvoji feljtoni što duži budu. (…) da bi što duže ispalo i što veći honorar dobio. Jer prošloga meseca krasno si mnogo zaradio: osamdeset kruna”. – “Kakvih osamdeset, – planuh ja na nju, kada sam sto i – ali ubrzo pregrizoh jezik i zamuknuh progutavši rečenicu, jer se setih moje ne- srećne strasti, da od žene večito prikrivam i smanjujem svoje prihode i zaradu” (s. 213). Zar ima išta mučnijeg i žalosnijeg od ovog iznošenja svog sopstvenog “prljavog veša” u javnost. Pročitajte samo zabelešku pod naslovom Rasturen svinjski ortakluk (s. 248-250) pa da se uverite kakvim je poniženjima samog sebe izlagao i kako su ga ponižavali ljudi koji su svoj primitivizam i svoju zavist i nekulturu istresali na njemu. I ono što možda najviše začuđuje, ali i peče, jeste ne samo da je sve to trpeo, nego o svemu tome piše kao da nije osećao svu težinu i tragičnost takvog svog stanja i položaja.
Ipak, u svim ovim scenama ima nečeg od onog što je on nenadmašnom umetničkom rukom otkrivao kod svojih starih Vranjanaca, onih čorbadžija koji su propali kao trgovci i koji doživljavaju poniženja i primaju udarce ne dostojanstveno i stoički, već na ponižavajući, moglo bi se reći nemilosrdan prema sebi, pa i nizak način. Dok se čitaju ove stranice u knjizi Pod okupacijom, ko da se ne seti scene iz Nečiste krvi kad otac Sofkin, efendi-Mita, priznaje svojoj kćeri da je udaje za seljačkog sina, da je gotovo svesno podmeće svekru, grubom, primitivnom i obesnom Marku, samo zato što ovaj ima para, a što je efendi-Mita, njen otac, spao takoreći na prosjački štap. I da ne bi otišao u amale ili terdžumane, da ne bi bio seiz18 onima koji su nekada bili srećni “kada bi im primio pozdrav, rukovao se sa njima”,19 on je prodao svoju kćer sirovoj i raspusnoj seljačini, koji je od svoje snaje hteo da napravi sebi ljubavnicu. Ta psihološka karakteristika efendi-Mitina prepoznaje se i u Stankoviću kad u scenama koje smo naveli, a i drugim, opisuje sebe, kao i još neke ljude iz svog kafanskog društva, svoje “pajtaše” u piću. Kao i njegov efendi-Mita u Nečistoj krvi, tako i Borisav Stanković u knjizi Pod okupacijom ostavlja utisak brodolomnika. Samo sve što se u njoj čita o njemu iz tog vremena daje se bez dramatske snage, bez one note tragičnosti koja je tako svojstvena njegovim klasičnim likovima. Sve se ovde prikazuje kao nešto obično, svakodnevno, banalno. Ali možda baš zato ova knjiga deluje još tužnije i još beznadežnije.
Ono što s ovom knjigom u vezi još treba reći, ali što može da kaže samo onaj ko je preživeo okupaciju, jeste da je ta suženost horizonta, usredsređenost na jednu vrlo usku društvenu sredinu, zatvorenu u sebe i bez kontakata sa bilo kojim drugim svetom koji živi izvan Dorćola, Kalemegdana, centra grada oko Knez-Mihailove ulice, Studentskog trga, odnosno ondašnje Velike pijace i Terazija, čak i bez interesovanja za postojanje nekog drugog sveta (osim okupatorovog), bez ideala i viših ciljeva – da je sve to vrlo karakteristično za okupacijsko vreme i okupacijsku psihologiju. I za vreme okupacije Srbije i Beograda u Drugom svetskom ratu srbijansko društvo je bilo u izvesnom smislu zatvoreno prema spoljnjem svetu. Vlada generala Milana Nedića je čak i preporučivala Srbima da gledaju svoja posla i svoje interese i da se ne mešaju u događanja od bilo kakvog šireg značaja. Nas ne treba da se tiču sukobi svetskih sila i mi ne treba da se mešamo u te sukobe. Velike sile će i bez nas rešavati svoje konflikte, a naše eventualno mešanje može samo da bude na našu štetu. Koristi od toga ne možemo imati nikakve. Slične ovim stavovima i ponašanju koje odgovara tim stavovima, a koje je direktno i eksplicitno savetovao general Nedić srpskom narodu u preteškim okupacijskim danima u Drugom svetskom ratu, nalazimo u stavovima i ponašanju ličnosti u krugu oko Borisava Stankovića za vreme austrougarske okupacije Beograda i Srbije u Prvom svetskom ratu, pa i samog našeg pisca. Taj stav kao da ima svoje daleko poreklo u Volterovom savetu na kraju Kandida, da pre svega drugog treba obdelavati svoj vrt. Samo što je on kod Stankovića, pa i ostalih oko njega, bez pozitivnog filozofskog i moralnog značenja koje mu je dao Volter.
Još se uvek dobro sećamo toga da je u doba okupacije za nas od svega bilo najvažnije da se preživi, da se dođe nekako do namirnica neophodnih za život, da se podmiruju svakodnevne potrepštine, eventualno da se pričini sebi po neko sitno zadovoljstvo. Za Stankovića je to značilo doći do čaše dobrog vina ili čašice (čokanja) rakije, ponekad i do boljeg zalogaja; da se sakrije poneka para od žene da bi se ta zadovoljstva podelila s prijateljima u kafani; sećati se nekadašnjih dana ili maštati o vremenu posle završetka rata. U taj život uskih horizonata i besperspektivnosti naš pisac kao da je potpuno potonuo. Jedino kad bi od propalog pesnika i policijskog činovnika Štagljera dobio po neki primerak Srpskih novina s Krfa, on bi odmah otrčao kod Vojčeta u radnju na Terazijama da bi ih zajedno čitali. Taj skučeni život, koji se iscrpljivao u kafanskim razgovorima i viđenjima na ulicama, onako u prolazu, ili u radnjama, po ćoškovima i zadnjim sobama, gde bi se prepričavale najnovije vesti – to je bio svet Borisava Stankovića otkad se iz Dervente vratio u Beograd, pa sve dok se nisu završili austrougarska okupacija i rat. On je prihvatio taj svet i takav život ili, bolje reći, to i takvo životarenje, dok sve ostalo za njega kao da nije postojalo, kao da je bilo izbrisano. Iza i pored tog sveta i tog života on ništa nije video, ništa nije tražio. To je bio Borisav Stanković iz tog doba, kakvim je samog sebe naslikao u tekstovima koji se nalaze u knjizi Pod okupacijom.
I kada se postavi pitanje o razlozima Stankovićeve književne aktivnosti za vreme austrougarske okupacije, jedini odgovor koji nam se čini moguć jeste da je on na nju pristao, jer je kao čovek bio slomljen u samom sebi, bez ikakvog višeg ideala, bez snage i volje da se oslobodi skučenosti i duhovnog siromaštva sredine u kojoj se našao.
Rekli smo da sve o čemu piše u ovoj knjizi ima, pre i više svega, veliku dokumentarnu vrednost. Ali ta je vrednost velika i iz još jednog razloga. Uopšte je vrlo malo svedočanstava iz kojih možemo da se detaljnije upoznamo sa svakodnevnim životom Beograđana u vreme austrougarske okupacije, i to sa toliko mnogo detalja i s takvom otvorenošću, neposrednošću i iskrenošću. I zato, uprkos svemu, u ovoj se knjizi nalazi verovatno najpotpunija, najpreglednija i najvernija slika tog života u našoj književnosti. Pa čak ako sama po sebi i ne bi predstavljala književnu vrednost, ova bi knjiga bila vredna zbog svog istorijskog, psihološkog i sociološkog značaja.20
Kad se Branimir Ćosić, na početku svog razgovora (intervjua) s Borisavom Stankovićem,21 obratio svom sagovorniku, ovaj je najpre počeo da se opire. “Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa”.22 Međutim, uprkos ovim njegovim rečima, videli smo da je štampao za vreme austrougarske okupacije svoje reportaže, a i prerađene odlomke iz svojih ranijih dela. A produžio je da piše i posle rata. O njegovoj književnoj aktivnosti iz tog doba svedoče, uz ostalo, i rukopisi od kojih je njegov prijatelj Dragutin Kostić uspeo da napravi celu jednu knjigu. Štaviše, jedan odlomak iz rukopisa svojih Uspomena je i objavio, kako smo napred napomenuli, u božićnjem broju Vremena.23 Kakvu je sudbinu namenio Uspomenama i svim ostalim rukopisima koji su objavljeni u knjizi Pod okupacijom, a od kojih je većinu napisao kad je Prvi svetski rat već bio završen? Da li je reportaže iz Beogradskih novina, lista sa kojim mu je saradnja, kako je zabeležio Dragutin Kostić, bila mrska, imao nameru da ikada ponovo objavi? Da li je možda, makar na momente, pomišljao i na to da prerade nekih svojih ranijih dela, koje je, kako je to utvrdio Dragutin Kostić, takođe objavljivao u Beogradskim novinama, skupi u posebnu zbirku? Na sva ova pitanja ostajemo bez odgovora.
Aleksandar A. Miljkovic
LAMENTATIONS FOR BOOK UNDER OCCUPATION
BY BORISAV STANKOVIC
Summary
The author writes about a little known book of Borisav Stankovic Under Occupation, which was published after his death in 1929. Dragutin Kostic, a friend of the aforementioned author, prepared this book for publishing. The most interesting texts in the book concern the life of the author in occupied Belgrade. It is a panorama of “psychological portraits” of Belgrade residents – “salon” patriots, war profiteers, small artisans, as well as people who do their job and think how to survive. Stankovic is not only ruthless towards those people but also towards himself. Living under the unjustified mortgage of traitors and collaborators the author, by either picturing himself and his family or others, reveals all the misery of life under occupation. The author of the text believes that the greatest value of this book which he wrote as a broken and disappointed man, is its documentation.
Key words: literature, occupation, First World War, literary inheritance, autobiography.
Tekst je pravi smor.Mogao je malo da bude kraci.Potpuno je beskorisan,ali bez ljutnje ima mnogo gorih.
Dragutin se sprijateljo sa Borom u Vranju, kada mu je bio profesor srpskog jezika. Kasnije su postali venčani kumovi. Najbolji opis njihovog prijateljstva opisao je Stanislav Vinaver u Letopisu Matice srpske (jun,1952.g.):….”Dragutin Kostić obožavao je Boru, ali je smatrao da sme da mu podvrgava tekstove očiglednim kalupima gramatičke pravilnosti. Kostić je bio najveći znalac svega srpskoga.On je znao šta su kaludjeri-prepisivači ostavljali potomstvu tajnim pismom,….kako je je postao i mogao postati deseterac… On je, takodje, znao i najmanji detalj iz Borinog sveta (čak i kako se zove koja vranjanska haljina), i borio se sa Borom da ovo ili ono istakne kao pretežnije, ili da se ono tiše i zaglušnije promuca…
Voleo bih da nešto više saznam o Dragutinu Kosticu. Jel može pomoć?
Rado ću izaći u susret Vladimiru Simiću da više sazna o Dragutinu Kostiću. Neka pozove na telefon : 011/2438-510.
nisam je procitao i grozna je :p 3) [|]
Da li znate gde bi mogao da nabavim ovu knjigu Bore Stankovića?Može i e-knjiga.
Ako neko zna neka mi javi na krsman@nadlanu.com