Razmišljanja nad knjigom “Pod okupacijom” Borisava Stankovića
Ali ne piše Stanković samo o poznatim ljudima. Običan svet s kojim se družio ili koji je sretao takođe je opisan u ovoj knjizi. Pored ostalih, dosta piše, na primer, o onima koji su ratnu situaciju iskoristili da bi se obogatili, da bi postali pravi bogataši, koji su, zahvaljujući toj okolnosti, mogli da se razbacuju novcem, a i da bi ih i poznat i nepoznat svet video na ulicama Beograda i drugim javnim mestima lepo obučene i s punim buđelarom austrijskih kruna. U toj galeriji likova su i razne otmene dame, otmene uglavnom pod znacima navoda, supruge i rođake raznih političara, bogataša i bankara koji su izbegli iz zemlje, i sada im iz Pariza i Ženeve (preko neutralne Švajcarske) šalju posredstvom međunarodnog Crvenog krsta novac i bogate pakete. Sav taj svet se, ako nije primoran, ne bavi ničim, osim što se sastaje, pije, kocka se, priča da bi se pričalo ili ogovara. I Stankovićeva književna delatnost pod okupacijom, tačnije saradnja u okupacijskim Beogradskim novinama, bila je predmet ogovaranja, to jest, kako to narod veli, “ispiranja usta”.
Neki od likova iz ove galerije koje slika činili su Stankovićevo svakodnevno društvo. Tu je pre svih naš poznati glumac “čiča” Ilija Stanojević, pisac komedije Dorćolska posla, kome je u Uspomenama i Beogradskim šetnjama posvetio dosta prostora. Sretao se i bio je s njim u društvu u kafani kod “Tri šešira” i glumac Milorad Gavrilović, koji se odlikovao svojim otmenim, “gospodskim” držanjem i oblačenjem, mada mu je to bilo sve teže zbog nemaštine i opšte bede. S našim pedagoškim i filozofskim piscem Milanom Ševićem sretao se uglavnom samo na ulici, jer ovaj nije bio kafanski čovek. Stanković bi se ponekad video i s “bivšim dramaturgom” Milutinom Čekićem, zatim s pesnikom Miloradom Petrovićem, koga u knjizi zbog zbirke pesama pod naslovom Seljančica tako i zove (to jest “Seljančica”). Spominje braću Dušana i Božidara Nikolajevića i njihovog oca Svetomira, kao i Milivoja Bašića.11 Održavao je kontakte i sa hrvatskim književnikom Milanom Ogrizovićem, koji se u vreme okupacije nalazio u Beogradu, gde je kao austrougarski oficir radio u okupacijskoj upravi (“Guvermanu”). Spominje, i to s poštovanjem i zahvalnošću, i Kostu Hermana, koji je pre rata izdavao u Sarajevu književni list Nadu i u kome je Stanković objavio nekoliko od svojih prvih radova, a koji je u Beogradu takođe predstavljao okupatorsku vlast. Kosta Herman, pa i Ogrizović, ali naročito Herman, izlazio je dok je trajala okupacija ususret našem piscu i pomagao ga i štitio (to nedvosmisleno potvrđuje ova knjiga). Zato je Stanković prema njemu i iz tog razloga blagonaklon, uprkos njegovoj rđavoj reputaciji u srbijanskoj kulturnoj i književnoj javnosti. Piše Stanković ovde još i o drugim našim književnicima i umetnicima. Sa mnogima od njih se sastajao i družio. Naravno, s nekima od njih se sretao jedino u prolazu. Ali sve što je o svima njima napisao predstavlja, ako ne uvek dragocen, a ono svakako interesantan i koristan materijal za proučavanje života u to doba svakog od ljudi koje spominje.
No kako smo već rekli, pored poznatih ličnosti iz književnog i javnog života, njegovo su društvo isto tako činili, kako je sam zabeležio, i “Stefa lončar”, “Gustav kasapin”, “Jovanča cimerman”, moler Jozef Štika i još mnogi drugi. Tu je i ratni bogataš “gospodin Tasa”, tu i Stankovićev “dobrotvor” Voja Živković, “Vojče”, ali i čitav niz beogradskih kafedžija i krčmara sa svom svojom primitivnom lakomošću i nezajažljivošću,12 kao i mnogi njihovi gosti. Svi oni predstavljaju bogatu galeriju likova. Štaviše, u odeljku kome je u knjizi dan opšti naslov Zabušanti, on ih je, na izvestan način, čak i razvrstavao prema onome čime su se u ranijem životu pretežno bavili ili šta su bili; predstavio ih je, da tako kažemo, kao reprezentante društvenih grupa obrazovanih prema životnom pozivu, a jednog prema kraju odakle je poreklom. Tako je odlomcima, koji se nalaze pod opštim naslovom Zabušanti, dao podnaslove: Političari, Diplomat, Trgovac, Korektori i Prečanin. A u odlomku pod naslovom Zabušant, istom kao što glasi i naslov celog odeljka, on je očigledno imao pred očima sasvim konkretnu ličnost, ali ne iz doba okupacije, nego dok Srbija još nije bila okupirana (ali je već bila u ratu). Uostalom, Zabušant kao fragment nije veći od dve stranice i nema ni početka ni završetka.
Najzad, da spomenemo i to da je u knjizi verno odslikana i ona opšta atmosfera koja je vladala u Beogradu za vreme okupacije, i to je svakako ne mala korist koja se ima od ovog Stankovićevog dela.
Međutim, ono što čitaoca najviše zaprepasti kad uzme da čita ovu knjigu, jeste Stankovićevo prikazivanje ili, tačnije, razotkrivanje samog sebe, to jest svoje sopstvene ličnosti, onakve kakva je u to doba izgledala. I odmah da kažemo da slika koja se dobija o njemu s ovih stranica ostavlja na čitaoca težak i mučan utisak. On o sebi, svojim raspoloženjima, svom ponašanju i svojim reakcijama na postupke ljudi oko sebe piše iskreno, ali je pritom bez ikakve volje i želje da sebe prikaže u iole povoljnijem svetlu. Na stranicama ove knjige on se pokazuje pre svega kao čovek bez ikakvog poštovanja prema samome sebi, ali i prema svojoj porodici. Kao da uopšte ne vodi računa o svom ugledu, kao da mu nimalo nije stalo do toga kako će ga čitaoci procenjivati po onome što o sebi piše. On to kao da uopšte nije zapažao. Ima u tom njegovom “autoportretu” i nekog gotovo mazohističkog uživanja, u želji da ponižava i obezvređuje sebe i kao književnika i kao čoveka, i to se vidi već na prvim stranicama. Tekst pod naslovom Pokušaj autobiografije, a koji iznosi ne više od jedne stranice i koji je redaktor stavio odmah iza posvete trgovcu Vojislavu P. Živkoviću, počinje rečima: “I evo moje, najgoreg i najpokvarenijeg književnika istorije” (s. 7). Te reči mogu da zvuče patetično, ali one ni u kom slučaju nisu nameštene, nisu poza. I mada one, po mom uverenju, nisu isto tako ni unapred zauzeti odbrambeni stav pred očekivanim napadima onih koji su ga optuživali za saradnju s austrougarskim okupatorskim vlastima, one mogu i tako da se protumače. U njima on nadasve izražava duboku i iskrenu ubeđenost u svoj moralni i književni pad. I to možda baš zato što je u dubini duše sebe zaista video kao propalog i bivšeg čoveka i književnika. Na osnovu ove knjige izgleda kao da se pomirio sa tim da ga ljudi preziru, da ga ismevaju i da o njemu pričaju svašta. Čak izgleda da je prihvatio kao istinu o sebi neke od tih gnusnih i podlih priča. I u skladu s tim, on se tako i ponaša, tako i reaguje na njih. Možda je on zaista u dubini duše i bio ubeđen da su u pravu ne samo oni koji su ga optuživali za saradnju s okupatorom, nego i oni koji su ga ismevali i ružno se prema njemu ponašali. Ali u navedenoj rečenici on nam isto tako otkriva i svoju nevericu u vrednost svog književnog opusa – Beogradskih novina, a možda i onog koji je počeo da stvara posle toga.
Nismo imali u rukama ovaj list,13 ali, po rečima redaktorovim,14 Stanković u njemu nije objavljivao nove, nego je “samo preštampavao stare svoje, već objavljene, poznate stvari” (s. 310). I u daljem tekstu D. Kostić navodi da je “gotovo celu Nečistu krv, Stare dane, Iz Starog Jevanđelja, Božje ljude, Pevce, Iz moga kraja (Baba Stanu) razdrobio u odlomke (…), zaokrugljujući ih u zasebne slike, menjajući ličnostima imena (…), dajući podesne kratke početke i završetke radi tobožnje celine, a nekad čak i bez toga” (s. 310). Da napomenemo uzgred da je D. Kostić, u svojoj dobronamernosti i naivnosti, ove Stankovićeve “prerade” ranijih književnih tvorevina smatrao nekom vrstom “patriotske podvale”; kao da ih je autor smišljeno poturao redakciji. To jest kao da je iz patriotskih razloga podvaljivao okupatorskim vlastima na taj način što im je podmetao stare stvari koje su jednom već bile objavljivane. No sam Stanković po svoj prilici nije o tome bio istog mišljenja kao i njegov prijatelj D. Kostić. Ni mi, nažalost, ne delimo redaktorovo mišljenje da je Stankovićeva saradnja u Beogradskim novinama potekla jedino iz nužde. Istina je da je on na taj način zarađivao mesečno do 150 kruna, iznos koji je, po mišljenju D. Kostića, bio dovoljan za skroman život. I kao drugi razlog koji bi opravdavao tu saradnju bio je u redaktorovim očima taj što je Stankovića proganjao strah da ga Austrijanci svakog časa mogu da oteraju u internaciju, gde bi mogao i on sam da strada, a i njegova bi porodica tada ostala bez hranioca. Ovom mu se saradnjom, međutim, moglo da čini kao da je, dokle god je objavljivao priloge u okupacijskim novinama, bio obezbeđen od toga da će ga okupacione vlasti internirati. No upravo nismo uvereni da su ovo jedini razlozi zbog kojih se Stanković odlučio na saradnju. Ali o tome ćemo nešto kasnije reći koju reč više.
Ono što smo hteli ovde da kažemo jeste da je Stanković, na osnovu svoje književne aktivnosti pod okupacijom, u posleratnom vremenu mogao u sebi da dođe do ubeđenja da je zaista bio saradnik okupatora i da je kao takav stvarno zaslužio prezrenje. To uverenje su u nje- mu učvršćivali i svi oni koji su ga zbog te saradnje napadali i osuđivali. Uzalud se on u ovoj knjizi brani time da oni koji ga napadaju imaju najmanje prava da to čine, jer su za vreme okupacije bili s okupatorima u još tešnjim vezama od njega. A uz to je baš među onima koji su ga napadali bilo dosta i takvih koji su bili potpuno materijalno zbrinuti, jer su, kako smo napred već napomenuli, od svojih u Francuskoj i Švajcarskoj dobijali znatnu novčanu pomoć preko međunarodnog Crvenog krsta. Ali sva ta njegova odbrana izgleda da nije mnogo vredela. Pre svega, nije vredela u njegovim sopstvenim očima. To čisto psihičko ose- ćanje griže savesti bilo je u njemu ne samo prisutno nego i toliko snažno da nije mogao da se odbrani od toga da ga ono neprestano i uporno ne nagriza. I upravo kada piše o tome kako ga napadaju i panjkaju, on kao da hoće da se i sam pred sobom odbrani od neke nečiste savesti. Dovoljno je pročitati zabelešku pod naslovom Otmena ogovaranja na žurevima, u okviru odeljka Beogradske šetnje (s. 264-266), pa shvatiti koliko ga je sve to mučilo.
U ovoj zabelešci o ogovaranjima na žurevima Stanković je po svoj prilici imao, sasvim konkretno, u vidu nekoliko “gospođa” koje su zaista pravile žureve na kojima se ogovaralo i blebetalo. To su “gospođe” “naših bogataša i prvaka političkih”, kojima muževi šalju iz inostranstva znatne sume novaca, i koje “povučene u svojoj patriotskoj, penelopskoj usamljenosti, borave u svojim palatama”. Na tim je “žurevima”, na kojima se ogovaralo i kockalo u velike svote novaca po celu noć, rado viđen gost bio neki poznati “doktor”, čije ime, prirodno, nije hteo da spomene, a koji je uvek bio pun “svežih” vesti. Evo dijaloga koji se na jednom od tih žureva vodio o Stankoviću, a koji je on zabeležio. Na pitanje domaćice “Šta ima novo”, “Doktor” odgovara: “Pa, dosta novoga. (…) Ja sam vam prošli put javio da (je) naš onaj književnik (B. Stanković) prestao da radi na njihovom listu (Beogradskim novinama). Sigurno su mu naši iz Ženeve malo zapretili, pa se uplašio”. Na te se njegove reči nadovezla domaćica: “A, nije istina da je prestao raditi. Sada radi druge, prljavije poslove. Imamo mi njegove rukopise i korekture, pa ćemo pokazati našima (…)”. Ali da ne bi gubili vreme, druga ih gošća prekida rečima: “A ostavimo to. Za njega, i kad su bili naši, znalo se da nije ‘dobar patriota’. Eto, sada i Bugari ga ‘svojakaju’ i nazivaju njihovim”. Međutim, po njenom je mišljenju “bruka” za one “naše ljude” koji su do nedavno bili “čisti”, a sad su odjednom “počeli da se spanđavaju s njihovim vlastima, i da rade. (…) I, kada se vrate naši, od sramote ne možemo ih gledati”.15
Mora da je sve ovo veoma bolelo i peklo našeg pisca, i zbog toga im on uzvraća udarce, koji su neretko bili isto tako niski kao i njihovi napadi. U primedbi, uz reči ove druge “gospođe”, on je ogorčeno i jetko zapisao: “A to je ta gospođa za koju se priča da svaku Novu godinu dočekuje sa strancima, uz pesmu, muziku i šampanjac i svakad ostaje nezadovoljna što oni, iz pijeteta prema imenu njenog muža, učtivo od nje odlaze”.
Tekst je pravi smor.Mogao je malo da bude kraci.Potpuno je beskorisan,ali bez ljutnje ima mnogo gorih.
Dragutin se sprijateljo sa Borom u Vranju, kada mu je bio profesor srpskog jezika. Kasnije su postali venčani kumovi. Najbolji opis njihovog prijateljstva opisao je Stanislav Vinaver u Letopisu Matice srpske (jun,1952.g.):….”Dragutin Kostić obožavao je Boru, ali je smatrao da sme da mu podvrgava tekstove očiglednim kalupima gramatičke pravilnosti. Kostić je bio najveći znalac svega srpskoga.On je znao šta su kaludjeri-prepisivači ostavljali potomstvu tajnim pismom,….kako je je postao i mogao postati deseterac… On je, takodje, znao i najmanji detalj iz Borinog sveta (čak i kako se zove koja vranjanska haljina), i borio se sa Borom da ovo ili ono istakne kao pretežnije, ili da se ono tiše i zaglušnije promuca…
Voleo bih da nešto više saznam o Dragutinu Kosticu. Jel može pomoć?
Rado ću izaći u susret Vladimiru Simiću da više sazna o Dragutinu Kostiću. Neka pozove na telefon : 011/2438-510.
nisam je procitao i grozna je :p 3) [|]
Da li znate gde bi mogao da nabavim ovu knjigu Bore Stankovića?Može i e-knjiga.
Ako neko zna neka mi javi na krsman@nadlanu.com