Razgovor sa Vladimirom Arsenijevićem
Srđan Simeunović Sendan
književnik, Beograd
Put pisca Vladimira Arsenijevića je put brzog uspinjanja do Olimpa. Ko je u dosadašnjoj istoriji “Ninove nagrade”, odmah posle prve objavljene knjige bio laureat? Cela priča podseća na vrtoglav uspeh drugog poznatog srpskog pisca Mome Dimića, koji je sa svojom prvom knjigom “Živeo život Tola Manojlović” zatalasao ovdašnju čitalačku scenu. Naravno, uz sve osobenosti koje su karakterisale uspeh ove dve knjige.
Vladimir Arsenijević, očito, insistira na autentičnosti javnog i spisateljskog izraza, a u skladu s time se i ponaša. Razgovor s njim dao nam je pojašnjenja vezana za njegov književni rad, ali i odgovor gde se sada nalazi srpska književnost u odnosu na razvijeni svet.
• Poštovani gospodine Arsenijeviću, da li Vi uopšte više možete biti zadovoljni sopstvenim književnim statusom posle, onako vrtoglavog, uspeha Vaše prve objavljene knjige “U potpalublju”?
Ako svoje zadovoljstvo merite nekim spoljnim uspehom, možda i ne, ali ja, lično, nikada nisam pisao i radio zarad uspeha. Uspeh dođe kao posledica uloženog truda. Za mene je uspešna knjiga, pre svega, ona sa kojom sam ja lično zadovoljan, a, takođe, nema većeg zadovoljstva od momenta kada se završi neko delo.
• Vi ste za svoju prvu knjigu dobili “Ninovu nagradu”, a svi dobro znamo da je retko ko u Srbije može dobiti dva puta. Da li se slažete sa mnom?
Da, na neki način. Mada, opet ističem, ne treba nagrada nikada da bude smernica za pisanje. Kada sam pisao tu knjigu nisam ni razmišljao o “Ninovoj nagradi”, čak ni o tome da mogu ući u uži izbor. Ona je svakako bila važna za budući život moje prve knjige, jer bez pompe koju je donela mnogo bi se manje znalo o njoj. “Ninova nagrada”, pored očiglednog zadovoljstva, donosi i svoje breme. Puno tereta sam osetio na koži, ali čini mi se da sam izašao na kraj sa svim tim problemima. Eto, prošlo je već deset godina od dana kad sam je dobio.
• Siguran sam da ste pisali i pre knjige “U potpalublju”, ali ona je “gađala tačno u metu”. U budućnosti napisaćete i kvalitetnije knjige od ove, samo pitam se kakve su šanse da se ponovi taj uspeh?
Sve zavisi od toga u kom pravcu će se razvijati srpska književnost, kakva će biti percepcija srpskog književnog dela. U ovom momentu, čini mi se, srpsku literarnu scenu karakteriše duboki konzervativizam. Ono što se stvara na ovom tlu nema nikakve šanse da konkuriše objavljenoj produkciji u svetu. Trenutno, na neki način, gubimo sami od sebe. Književna kritika je totalno nemoderna, kao da nema nikakav kontakt sa vremenom. Takve su i najčešće odluke “Ninovog žirija”. Knjige koje se nagrađuju nisu posebno uzbudljive, a, sa druge strane, nema se osećaj da se objavljuje nešto drugačije i novo. Ne verujem da će u skorijem vremenu biti promena u sistemu dodele “Ninove nagrade”, a ja inače i ne volim da vidim sebe kao deo srpske književnosti, one koja je ovde oficijelno proglašena. Moj književni jezik teži, pre svega, univerzalnosti.
• Posle dve uspešne knjige objavljene u izdavačkom preduzeću “Stubovi kulture”, vi ste učinili neočekivan potez. Osnovali ste svoje izdavačko preduzeće “Rende”, koje svakako nema moć kakvu ima malopre pomenuti izdavač. Analizirajući nedavno završeni Sajam knjiga, prosto upada u oči veličina štanda “Stubova kulture” i sve što ide uz takav enterijer. Veliki publicitet, medijska pažnja… Vaš štand je bio znatno manji, a njegova posećenost se, manje-više, zasnivala na vašoj evidentnoj popularnosti i onome što ste do sada stvorili.
Nisam siguran da je baš tako. Izdavačko preduzeće “Rende”, za ovih pet godina koliko postoji, uspelo je da stvori svoj sopstveni prostor u srpskom izdavaštvu, odnosno da formira književnu publiku. To su ljudi koje interesuje nova savremena književnost, pa bilo da je u pitanju proza, ili možda poezija. Uzdržavamo se od objavljivanja esejistike i stručnih knjiga.
Do sada smo imali nekoliko uspešnih naslova, koji su postigli značajnu čitanost na celoj teritoriji bivše Jugoslavije. “Leksikon Yu mitologije” je najbolji primer za moje reči. Objavili smo i knjige Vedrane Ruden, koja je jedna od retkih pisaca čije je delo podjednako interesantno kako u Hrvatskoj tako i u ostalim zemljama regiona. Ne igramo na prvu loptu, ne objavljujemo očigledne hitove, od publike očekujemo potpunu komunikaciju. Nismo “Stubovi kulture”, i smatramo da postoji prostor za različitost. Tu ne nedostaje kvantiteta, što Sajam knjiga uvek iznova potvrđuje. Ali je, svakako, potrebno da se izdavačke kuće razlikuju jedne od drugih. Naši izdavači objavljuju knjige po principu mešane salate, uz Hegela možete naći meksički kuvar, sa poezijom krimi romane, da bi na kraju nastala jedna opšta zbrka.
Ograničili smo svoju koncepciju, usmeravajući izdavačku politiku u jednom određenom pravcu. Kraj veka je doneo celom razvijenom svetu specijalizaciju u svim domenima društvenog života, pa tako i u izdavaštvu. Naš model je daleko moderniji od modela većine drugih srpskih izdavačkih kuća. To, svakako, ne donosi instant uspeh, ali stvara poverenje kod publike. Želeli smo da ljudi kupuju naše knjige ne zato što znaju naslov ili pisca, već zbog toga što su ranije upoznali našu izdavačku koncepciju.
• Da li komercijalni uspeh prati vaše izdavačke ambicije, koje su očigledno velike?
Što se tiče komercijalnog uspeha, to, svakako, nije naša prva i jedina ambicija. Neću da kažem da je lako imati komercijalni uspeh, ali postoji određen model, princip kojeg se drže izdavači u razvijenim književnim velesilama. Oni pripreme određeno delo, objave ga, izreklamiraju itd… Po pravilu, knjige koje su uspešne u drugim kulturama bivaju uspešne i kod nas. Mnoga svetska izdanja koja objavljuju “Paidea”, “Laguna”, izazivaju brzu reakciju naše publike. I mi gledamo da u toku jedne godine imamo bar dva do tri naslova koji imaju tu vrstu komercijalnog kapaciteta, odnosno, koji mogu biti uspešni kod publike, ali zato objavljujemo i nešto što smatramo interesantnim i vrednim, gde komercijalni uspeh može da izostane.
Svaka knjiga koja se proda u više od hiljadu primeraka obezbeđuje zaradu. U zemlji gde imate osam do devet miliona ljudi, ne bi trebalo da bude problem naći tih hiljadu zainteresovanih kupaca. I posle pet godina na ovom izdavačkom projektu i dalje funkcionišemo sa dosta finansijskih teškoća. To nije tajna. Čak mnogo veći izdavači od nas, naprosto, kubure sa opstankom. Zato je Sajam knjiga sjajan, jer omogućava da se za kratko vreme ostvari zarada koja se teško postiže i u dužem vremenskom periodu redovne prodaje. Na taj način se zaradi neki novac, isplate dugovi, pa onda se krene dalje. Dok je čitava zemlja neuspešna, dotle će i izdavaštvo nailaziti na probleme. Kad se situacija popravi, i izdavačko preduzeće “Rende” biće u znatno boljoj finansijskoj situaciji.
• Da li smatrate da je Srbija književna provincija i koliko u Vašim izdanjima imate srpskih pisaca?
Ne mislim da je Srbija književna provincija i da se uopšte svet može deliti po takvom principu. Treba da se oslobodimo od nekih naših svojstvenih inferiornosti koje predstavljamo kao opravdanje za neuspeh. Okrenimo se ka svetu, pogledajmo oko sebe, jer možda i taj svet gleda ka nama sa interesovanjem. Možda će i oni otkriti u nema nešto još neotkriveno, nekakav čudan kuriozitet u evropskom kontekstu. Nedostatak komunikacije sa spoljnim svetom dodelio nam je poziciju kakvu trenutno imamo. Hrvatski pisci su, na primer, razvili fantastičnu komunikaciju sa engleskim “novim puritancima”, grupom koju sačinjavaju engleski pisci. Napravljena je vrlo interesantna poetska veza između dve kulture, koje su, inače, dosta daleke. Sa jedne strane je u pitanju slovenska, mediteranska kultura, a sa druge anglosaksonska.
Treba i mi da stvaramo ovakve veze, da komuniciramo što više. Svakako je sjajna stvar što je Velika Britanija bila glavni gost Beogradskog sajma knjiga, jer u njenoj književnoj produkciji ima mnogo kvalitetnih i interesantnih dela. U pitanju je dobra tradicija da svake godine neka druga zemlja bude glavni gost Sajma knjiga. Ta komunikacija sa drugim kulturama je neophodna, i ona može samo da nam pomogne.
Provincija smo u kulturi onoliko koliko mi to sami smatramo. Onog momenta kad prestanemo da sebe sagledavamo na taj način, otkrićemo koliki su naši stvarni kapaciteti.
• Hvala Vam na razgovoru.