Postoji entropija društvenih procesa
• Znači li to da je lakše bilo ukloniti samog Miloševića nego stubove i mehanizme njegovog režima (vojsku, policiju, službe bezbednosti, vazalne medije, pravosuđe, itd.)?
Celu prvu godinu – 2001. godine, mi smo proveli tako što niko od nas ujutru kad ustane nije znao šta će taj dan da uradi, već će sigurno naići neki problem koji će morati da rešavate, jer nema ko drugi! Ali mi smo navikli, mi u Demokratskoj stranci, da praviš svoje agende, odrediš svoje prioritete, da odrediš rok kada ćeš to rešiti, koliko to košta, ko će to da plati, ko učestvuje u rešavanju, ko te nadgleda da li si rešio – mi smo tako navikli u političkoj organizaciji, ali ja to tada nisam mogla, jer ne možete da uspostavljate prioritete kada vam se oni sami prave. Ta 2001. godina je bila najstrašnija, posebno zato što je DSS u martu te godine otkazao podršku i učešće u jedinstvenom bloku. U tom trenutku ste imali sve protiv sebe – imali ste listu problema, sabranu sa velikim očekivanjima građana od oktobarskih promena, imali ste nepouzdanog partnera u koaliciji, koji je pola godine bio i vlast i opozicija, imali ste savezni nivo sa nereformisanom vojskom, sa G17 plus koji nije hteo da šalje nepopularne poruke stanovništvu, jer su više mislili o popularnosti nego o poslu kojim treba da se bave i o dobrim vezama koje treba da prave napolju, i imali ste Crnu Goru, koja nije znala da se snađe u takvoj situaciji, jer su za vreme oktobarskih promena praktično izgubili politiku. To je bila 2001. – godina koju ja ne bi poželela nikome u politici, ali smo preživeli. 2002. godine smo praktično počeli da pravimo naše agende, bez DSS-a, ali smo rekli da ne možemo da rešavamo sve probleme istovremeno. DSS neće s nama – OK; vojsku ne možemo da reformišemo – OK; Miloševića smo izručili bez vojske – OK; saradnja sa Hagom – oni nas pritiskaju, pa nas ne pritiskaju, a ne vide šta se ovde dešava – OK. Šta je prioritet? Svakodnevni život građana. Znači, fokus je na ekonomske teme i uređivanje ekonomskih odnosa da bi ti ljudi bili rasterećeni bar dela briga oko preživljavanja. I, naravno, izgradnja institucija i ulazak u razgovore sa Crnogorcima da bi ih uvukli u integralnu gradnju te države. Odbijali smo da razne probleme rešavamo istovremeno, već jedan po jedan. I, tako smo nastavili da bi se, krajem pro- šle godine, nakon afera i silnih pritisaka, na žalost neuspelim izborima, završilo razdoblje sa DSS-om. To je velika manjkavost, ali šta da radimo! Za ovu godinu smo planirali pozitivnu kampanju za premijera Zorana Đinđića i promociju nečega što nikada nije bilo u Srbiji, a to je “Hajde da istaknemo listu pozitivnih stvari koje su se dogodile u Srbiji!” Nikada ne zaboravljajući negativne stvari i nedostatke! Ali, nije normalno… Ne postoji nijedna druga zemlja koja govori samo o svojim nedostacima, samo o svojim problemima, a ne ističe svoje pozitivne rezultate kojih ima – ne mogu nabrojati koliko ih ima i to su sve rezultati ovog naroda. To je bila Zoranova kampanja koju smo smislili, ali na žalost on je ubijen 12. marta, ali to ne menja stvar. Mi ćemo nastaviti da radimo ono za šta nas je on osposobio.
• To je sad hipotetičko pitanje: Da li postoje stvari (do 5. oktobra), koje bi vi iz sadašnjeg ugla gledano, drugačije – bolje – uradili?
Ne. Osim jedne možda, a to je pitanje mandata u ovoj skupštini. Mi smo na principu da ne sme biti zloupotrebe skupštine pravili odluke o oduzimanju mandata, jer su izbori bili proporcionalni, a na svakim proporcionalnim izborima stranke ili koalicije su vlasnici mandata. Time smo hteli da uvedemo princip da je funkcionisanje ove institucije podeljena odgovornost opozicije i vladajuće većine, koji postoji u svim zemljama. Na žalost, ovde nije tako. Ovde nemamo zrelost opozicije te vrste i dole u skupštinskoj sali najčešće imate upotrebu demokratskih sredstava koja je u stvari zloupotreba da bi se obesmislilo građenje institucije. Mislim da je ta odluka o oduzimanju mandata bila dobra poruka javnosti. Potpuno svesni koliki je bio međunarodni pritisak da se to ne dogodi, mi smo taj međunarodni pritisak stavili na dugu listu loših procena koje je međunarodna zajednica pravila o ovoj zemlji. Ali, mislim da bi bilo bolje da se taj princip uspostavio. No, kako nije, teško je proceniti. Mislim da je u protekle dve i po godine, za sva rešenja tražen balans. Verovatno da ništa drugo ne bismo mogli da uradimo u datim okolnostima, jer za to smo osposobljavani. Znali smo da u upravljanju Srbijom možemo da biramo između dve loše odluke. Ne između dobre i loše ili, ne daj bože, između dve dobre. Samo između dve loše! I onda da procenjuješ koja je od njih dve manje loša, štagod bilo u pitanju – funkcionisanje institucija, donošenje zakona, izgradnja institucija, ekonomske reforme, reforme u bilo kojoj sferi života – uvek treba da biraš između dve loše odluke. Mislim da smo uvek, u svakom slučaju, birali manje lošu. Čak i da imam sva saznanja, ne bih menjala ništa, osim što bih na ovaj ili onaj način zaustavila metak koji je ubio Zorana. Ali, to već…
• U kom smislu je međunarodna zajednica loše procenila stanje u Srbiji?
Mislim da su nas procenjivali na osnovu vesti iz beogradskih krugova, što je uvek loše kada je Srbija u pitanju. Beogradski krug ili popularno rečeno turcizmom “čaršija”, čine nesumnjivo politički obavešteni ljudi, ali oni se nikada nisu bavili Srbijom, već su se više-manje bavili sobom. Ako se oslanjate na njihove informacije, onda dobijate događaj kao dokaz koliko su one nepouzdane. Mislim da u svim glavnim gradovima imate takav krug, koji pokušava da kreira javno mnjenje, pa time i politiku, ali u drugim glavnim gradovima to verovatno uspeva. U Srbiji to ne uspeva. I pošto ste se oslonili na informacije koje dolaze odatle, onda ste grubo rečeno spali samo na ogovaranje i na tračeve, a ne na prava merila o tome šta je to što hoće ljudi u Srbiji. A, oni su naš poslodavac, ti ljudi u Srbiji, oni su nam gazda i mi slušamo njih, a ne politički obaveštene krugove. To je razlika. Ja uvek čujem i svaka odluka se meri na osnovu procena šta je to što ljudi u Srbiji žele i šta je to što pričaju politički obavešteni, ali ako se ispusti ovo drugo, onda ste skloni da napravite lošu procenu. Mislim da se to raznim donosiocima odluka u svetu dešavalo u protekle dve i po godine. Ja sam to čak njima otvoreno govorila u želju da se to ne dogodi, ali ne vredi! Ako ste u politici navikli na jedan kanal komunikacija i ako taj kanal komunikacija za vas predstavlja izvor poverenja, bez obzira da li je medij, lično poznanstvo, krug ljudi, oslanjate se na to i na osnovu toga kreirate svoje odluke. To se pokazalo pogrešnim kada je Srbija u pitanju. Očigledno je da se na Srbiju vrši preveliki pritisak i da su pred nas stavljena prevelika očekivanja, a bez objektivne procene šta je to što možemo da uradimo za protekle dve i po godine. Ali, sami smo to proizveli. Bilo je neodoljivo, kada su videli atmosferu Srbiji, da ovi spolja kažu: “Ma, ovi ljudi su sposobni za sve!”
• Kako se Vaša partija finansirala do 5. oktobra?
Mi imamo propis u stranci o obaveznoj članarini koja se odnosi procentualno na prihode i to je znatan deo sredstava. Mi smo u neku ruku akcionari. Znači, ako si izabran na stranačku funkciju, onda imaš deo obaveza da finansiraš taj deo organizacije. Imamo i deo koji je iz budžeta za finansiranje parlamentarnih stranaka. Mi smo bili parlamentarna stranka na lokalnom nivou i na pokrajinskom nivou. Naravno, imali smo donacije i one su zaista od onih ljudi koji su smatrali da moraju nešto da urade, jer nisu politički aktivisti, ali su želeli da daju svoj doprinos. Mi smo donacijom smatrali i kada vas neko snabde kafom u lokalnom odbori ili vas snabde hranom na izborni dan, ili vas snabde papirom za računar, odnosno štampač, ili za faks, ili vas snabde telefonom, i sl. To smo računali u donacije. U suštini se politika u Srbiji vodila sa jako malo novca, kada se uporede troškovi koje političke stranke imaju u normalnim zemljama. Ali, to je normalno u Srbiji je sve bilo jeftino. Na žalost, ljudski život bio je najjeftiniji. Za vreme inflacije ‘92-’93. godine, u vreme ratova, niste imali normalan odnos novca na tržištu. U tom opštem poremećaju, sa minimumom sredstava funkcionisale su sve političke stranke, pa i naša.
• Kako je bilo raditi tokom NATO bombardovanja?
Jezivo. Ja sam bila u Novom Sadu sve vreme. Živim na obali Dunava, oko 50 m daleko od starog Varadinskog mosta na drugom spratu jedne zgrade, u udobnom stanu. Imam veliku porodicu, udoban stan i mi smo bombardovanje proveli u stanu. Nas šestoro – suprug i ja, deca koja su tada, 1999. godine, imala 12, 10, 8 i 4 godine. Tolika su nam bila deca. Odbili smo da idemo u podrum. To je bilo pitanje elementarnog osećanja da, ipak, normalno živite, uprkos svemu. Da ne idemo da spavamo u nekakvom skloništu, već da se sakrijemo u svojoj kući. S obzirom da smo u blizini mosta, tri puta su nam polupani svi prozori na stanu i tri puta smo ih zastakljivali ponovo, jer je to pitanje držanja do sebe. Jednostavno, nećete da živite sa najlonom na prozoru, jer neke stvari nećete da radite.
Deca su bila najveći problem i najveća teškoća – njihov strah od zvuka sirene, od jezivog zvuka aviona, naročito noću i, naravno, eksplozija koje potresaju i kuću i sve nas. Novi Sad je praktično svakodnevno bombardovan. Za tih 78 dana, mislim da nije bombardovan 5 ili 7 dana. Ili rafinerija ili televizija ili jedan most ili drugi most ili treći most – to su ciljevi koji su gađani. Bilo je teško zbog toga što ste kao politički aktivista bili sumnjivi onome što je bio režim. Bilo je teško i zbog sugrađana, jer nema načina da im objasnite da te bombe ne padaju po nama, već da je to zbog Slobodana Miloševića, jer te bombe su padale po nama i to ne može niko da promeni. Ja sam čak rekla da ću insistirati da upoznam kad-tad pilota koji je srušio Varadinski most, zato što, eto, želim da ga upoznam. Nemam nikakvih ružnih osećanja kada je on u pitanju. Hoću samo da ga pitam kako je to izgledalo, jer je Varadinski most bio za Novi Sad jedna dragocenost. Ne znam sa čime da vam uporedim – sa dragocenim mestima u Beču, možda čak sa nekim delom katedrale ili, čak, sa najlepšim mestom koje imate u gradu, sa ostrvcem na kojem Notr Dam u Parizu. To je bilo naše i to se nama raspalo pred očima, 1. aprila u 5h ujutru. Taj dan je bio strašan na keju, tu – ispred moje kuće. U toku dana je izašlo oko 30-40.000 ljudi u potpunoj tišini, u mimohodu pored ruševina mosta. To je situacija kada emocije možete da uhvatite noktima, a potpuna je tišina – niko ništa ne govori. Ljudske žrtve, koje su dosta grubo zvane “kolateralnim” u to vreme, isto tako su bile teško doživljavane. Bilo je teško nabavljati hranu. Bili smo bez vode i struje s vremena na vreme ili veći deo vremena. Deca, naravno, nisu išla u školu. Deca su, ponavljam, bila ključ. Da pokušamo da im objasnimo da ćemo mi to preživeti, da im ne zabranimo – da deo njihovog detinjstva budu flaša sa vodom, zvuci bombi i sirena, uplakani i prestrašeni ljudi, ali da probaju da to zadrže kao zdravo sećanje. Ne kao nešto što će ih poružniti kao ljude, već kao nešto što je sticaj okolnosti. Tako su rođeni – niti sam ja birala, niti su oni birali, ali je to deo njihovog sećanja. Ja nemam takvo sećanje iz detinjstva – moje detinjstvo je bilo bez ratova i sukoba, ali ja to nisam mogla njima da priuštim. Njihovo detinje sećanje je bombardovanje, ali smo se trudili da im pomognemo da to obrade dok se dešava. Našli smo jedan smešan mehanizam – u to vreme, bio je popularan film “Peti element”, sa Milom Jovović i Brus Vilisom. U jednoj sceni, ona pada kroz beskonačne visine tog grada i pokušava da objasni, kada je već pala, da je bilo “Big budabum!” Bom- bardovanje je za nas u kontaktima sa decom bilo “big budabum!” Jer, smatrali smo da oni u tom bombardovanju moraju biti sigurni u to da smo moj suprug i ja spremni i sposobni da ih zaštitimo. To je jedino bilo važno. To je bilo važno u svim porodicama u Srbiji. Šteta koja je napravljena bila je ogromna – i na nivou zagađenja, i na nivou uništenih objekata, i na nivou uništavanja ljudi. Mislim da ćemo se tek u nekom budućem vremenu vratiti tome šta je to bombardovanje značilo, na koji način je do njega došlo i kakve su sve posledice. Sada, još uvek ne!
(5. jun 2003, Beograd)
• Šta za Vas lično pet godine kasnije znači 5. oktobar – pogotovo u kontekstu moguće EU-integracije?
Peti oktobar je kreirao evropsku budućnost Srbije, podelio je Srbiju na one za koje je bio razočarenje i na nas za koje je bio praznik. Ostavio je vremena razočaranima da uvide da taj datum, da količina slobode osvojena toga dana, ne ugrožava nikog osim zločinaca i diktatora. Tog dana je objavljeno svetu da je završen jedan propao politički projekat zamišljen u nesaglasnosti sa vremenom, zamišljen autistično i bez nade na uspeh, ali plaćen strašno visokom cenom. Taj dan je mnoge destruktivne društvene procese u Srbiji zaustavio i učinio ih ireverzibilnim, učinio je da svaka ideja koja pokuša da ga poništi, udari u taj datum i bude odbačena u budućnost, promenjena i demokratizovana. Koliko je taj dan značajan vidi se i po broju onih koji su odmah pokušali da ga osporavaju ili tumače ne videći da ustvari pokušavaju da poreknu realnost. Meni lično, on je bio kruna desetogodišnjeg opozicionog rada, bio je dan kad se moglo početi raditi na korenitim promenama društva i države, kad se konačno moglo nadati pravom napretku Srbije. Danas, taj dan za mene ima isti značaj kao i pre pet godina i znam da će tek u budućnosti biti zaista prihvaćen kao društveni praznik, da će svest o pozitivnim posledicama petog oktobra rasti zajedno sa brzinom promena u Srbiji. Danas je već mnogima jasno da je peti oktobar svojevrsna civilizacijska granica za Srbiju koja, jednom pređena, može samo da vodi putem potpune modernizacije društva. Sličnost sa osnovnim principom EU-integracija, a to je činjenica da su one dobrovoljne, je ono što peti oktobar čini evropskim danom, jer se radilo o dobrovoljnom činu jednog društva kojim je ostvareno pravo na budućnost, pravo na evropsku, modernu budućnost Srbije.
Novi Sad, jun 2005. Razgovor vodila
Silvia Nadjivan