Naš najbolji savremeni kritičar
Marinko Arsić Ivkov
književnik, Beograd
Kad sam mu rekao da redakcija Hereticusa priprema broj posvećen stanju u našoj savremenoj književnosti i potrebi ponovnog čitanja i vrednovanja književnih dela, odmah je pristao da napiše tekst i kaže šta misli o ovoj temi. Nije se predomišljao kao mnogi kritičari i pisci, koji su se plašili da se ne zamere uticajnim klanovima, moćnicima i arbitrima i koji su se još uvek nadali da će im ovi sa svoje opskurne trpeze dobaciti neku mrvicu ili da će ih u prolazu pomilovati po glavi. Napisao je briljantnu analizu savremenog književnog trenutka, ne izbegavajući nijedno ime i ne opravdavajući nikoga ako opravdanje nije zaslužio.
Moram da priznam, očekivao sam da će tako da postupi, jer se već odavno zalagao za, kompetentno i objektivno, ponovno čitanje savremene srpske književnosti. Uz to, uvek je isticao da je moral bitna komponenta kritičarskog posla i kritičareve ličnosti. Loš karakter ne može da vrednuje ništa i nikoga, često je govorio.
Bio je i ostao kritičar kakvih u nas još uvek nema, kakve bi poželele i sredine sa više dostojanstva i reda. Kad bismo imali još nekoliko takvih, stanje u našoj književnosti sigurno bi bilo drugačije. Vrednosti bi, u ovom carstvu lažnih vrednosti, koliko-toliko došle na svoje mesto.
Njegov književnokritičarski rad pratio sam od samih početaka. Probijao se teže, jer je bio principijelan i nikome nije činio ustupke. To je imalo svoju cenu. Podmetali su mu nogu gde god su mogli, i to tajno, čaršijskim metodima. Javno su ga tapšali po ramenu.
Izgubio je mnoge prijatelje i mnogi poznanici su ga omrzli samo zato što je pisao i govorio iskreno o njihovim delima.
Zauzvrat, cenila ga je javnost, ulivao je poštovanje svojim kritičarskim stavovima i ocenama. Cenili su ga, krišom, i oni koji su ga mrzeli i kojima je smetala njegova poštena reč.
Iako mu pisci i kritičari povezani u grupe i klanove nisu dali da živi, niko od njih nije smeo s njim javno da se suoči i stupi u polemiku. Bio je erudita. Zahvaljujući tome, povremeno je pozivan i na neke najuglednije naučne skupove, naročito ako im je trebalo dati ozbiljnost i težinu. Inače, izbegavao je da bude član redakcija, žirija, i raznih interesnih grupa.
U vreme kada je bio član žirija za dodelu “Ninove nagrade”, odbijao je da bude član bilo kog drugog žirija. Držao se načela svoje profesije. Sećam se da je brzo napustio i žiri “Ninove nagrade”, zbog nekih zakulisnih dogovaranja.
Na književne mode, kao i na političke uticaje, nikad se nije osvrtao.
Zbog svega toga odavno je postao institucija. To su mu priznavali i prijatelji i neprijatelji.
Bio sam, naravno, na njegovoj strani. Ali priznajem da sam ponekad, izokola, pokušao da ga nagovorim da malo popusti, da se toliko ne zamera moćnicima koji vladaju srpskom književnošću, ne samo radi njegovog dobra, nego i radi dobra književnosti. Računao sam da bi njegov glas i njegovi stavovi tako mogli bolje da se čuju, a i da bi se njegov materijalni i društveni status popravio. U takvim prilikama samo bi me pogledao ispod oka i započeo razgovor o sasvim desetoj stvari.
Naravno da sam morao da se zapitam šta ga to tera da tako radi i da ne popušta pritiscima. I, naravno, došao sam do prostog odgovora – a šta tera ogroman broj ljudi da u svojoj profesiji budu časni i odgovorni.
Uostalom, efekat njegovog kritičarskog rada ipak je počeo da se oseća u ovoj učmaloj sredini – sve je više mladih i stručnih kritičara koji počinju da sumnjaju, da osporavaju vrednosti koje je ustoličio već pomalo zaboravljeni komunizam, a čiju književnu patologiju sada čuvaju i unapređuju kritičari klonirani prema boljševičkim uzorima i okupljeni u klanovima, često pod zaštitom političara, novokomponovanih stranaka i nazovibiznismena. Ta pobunjenička i slobodoumna mišljenja teško se probijaju na stranice vodećih listova i književnih časopisa, ali jednog dana ona će ih ipak osvojiti.
Eto zašto držim do prijateljstva s njim i zašto ga toliko volim i poštujem. Zašto često raspravljam s njim o novim knjigama šetajući ulicama starog Zemuna ili sedeći u hladovitim kafanskim baštama starog Beograda.
No najbolje ćete me razumeti ako kupite subotnji dodatak za kulturu i umetnost našeg poznatog dnevnog lista i ako pročitate njegov tekst o novoj knjizi. Siguran sam da ćete reći: tako se vrednuje književno delo, tako se piše književna kritika!
Na kraju:
Koji je to list? Kako je ime mom prijatelju?
Taj list ne postoji. A moj najbolji kritičar nema ime i živi samo u mojoj mašti.