Književno vrednovanje danas
Labud Dragić
književnik, Beograd
Rezime: Autor negativno govori o književnim nagradama koje se dodeljuju u Srbiji i navodi kao primer nagrade “Milan Rakić” i “Ninovu nagradu”. Potom izlaže podsmehu književnu kritiku i vrednovanje književnih dela i sa gorčinom zaključuje da politički moćnici, svetski i domaći, upravljaju savremenom srpskom književnošću i da komunizam i njegove vrednosti još uvek nisu srušeni.
Ključne reči: književna nagrada, književni žiri, vrednovanje književnosti, komunizam.
O nagradama nikad nisam razmišljao, niti sam se bavio tim oblikom društvenih igara.
Kažu da ih ima 300. Ljudi su izbrojali – nema razloga da sumnjamo u podatak.
O nagradama se može svakako govoriti. Postoje velike, male, srednje; nagrade za reprezentaciju, za prvu, drugu, treću, regionalnu, opštinsku ligu… Za pionire, odrasle i starije. Za žene i pripadnike suprotnog pola (Žensko pero, Muška pisaljka).
Postoje utešne i neutešne, važne i nevažne. Sporedne i glavne, pomoćne i usputne.
Pesničke, prozne, za kritiku za esej, satiru, za smeh.
Svako je nadležan u svom sektoru.
Postoji i prezime NAGRADIĆ, tako da je to fenomen star koliko i civilizacija.
Nema još nagrada za tužbalice u bugarštice.
Koliko sela toliko običaja.
Postoje, dakle, novčane i pohvalne. Kao i ono ordenje u Domanovićevim pričama. O nagradama treba najpre pitati nagrađene, a to je ipak, sve u svemu, uzak krug ljudi. Tako ćete dobiti pravi odgovor.
Pravila se menjaju i prilagođavaju. Sve zavisi od sezone. Ponekad jedan spisatelj srećne ruke poplasti sve što je na raspolaganju: NIN, VITAL, SUNCOKRET, SOJU… i sve redom.
A ponekad jednu mrvicu podele na desetak dobitnika. Kao u biblijskim vremenima i knjigama, kada je Isus sa jednom ribiciom nahranio onoliki svet.
Uostalom, svaki građanin po važećim zakonima, ima pravo da dobije na LOTO-u, pa zašto ne bi dobio i NIN-ovu nagradu.
A svi dobro znam da je kudikamo lakše ispuniti listić za LOTO nego li 200 listića bilo kakve knjige.
Sa pesničkom nagradom Milan Rakić, na primer, desilo se da nije dodeljivana pet-šest-sedam godina, jer su nadglednici fonda potrošili novac za lične potrebe. (Bilo je ratova, blokada, kriza, teško se živelo, moralo se drpiti i od crkvenog i od mrtvenog.) A kada ih je neko podsetio na tu činjenicu, upravnici te nagrade odlučili su da svih pet-šest-sedam dodele odjednom.
Dobitnici koji su se odlučili za to priznanje morali su uplatiti neki novac u fond, a verovatno i odštampati diplome o svom trošku. Štampa je marljivo propratila ovaj spektakl.
Naravno, na kraju je usledila i zakuska, tek toliko da se ne zaboravi lep običaj i da se u odajama slavnoga zdanja sudare mirisi drevnih kaputa, izanđalih parfema i starih čvaraka.
Postupak je pojednostavljen, pravda zadovoljena, koze na broju, a pesnici počastvovani.
Lično nisam nikada nagrađivan. Ili možda jesam jednom, gde sam priznanje podelio sa još nekolicinom dobitnika po starom Isusovom obrascu jedna ribica za ceo Izrailj i Judeju još.
Kad pisac nezasluženo dobije nagradu, svi su na gubitku sem dobitnika.
Ako nagradu dobije pisac koji ju je zaslužio, onda je samo on na gubitku.
Ozbiljan pisac ne sme da razmišlja o tome. Treba da ima samo dvesta godina unapred i da sluti nekog svog darovitog čitaoca, svog naslednika sa svojom knjigom u njegovoj šaci i da zamišlja njegov izraz.
Rado čitam memoarsku literaturu minulih vekova. Opisanije života mojaga Save Tekelije spada u takve knjige iz kojih saznajemo dosta o srpskoj inteligenciji onoga doba. Nema velike razlike između ondašnjih i današnjih srpskih intelektualaca.
Ima velikih pisaca o kojima se danas malo ne zna.
Najbolje je ovaj fenomen posmatrati kroz NIN-ovu nagradu.
Svetski šampion po broju osvojenih NIN-ovih priznanja je Oskar Davičo. Tri puta!
Apsolutni rekord.
U senci njegove gorostasne figure odnjihali su se mnogi žiriji u čaršiji Beogradskoj pa i šire – tu i tamo – među njivama, među šljivama.
Sa stanovišta toga Daviča sasvim je logično da postavi članove i drugih žirija, koji bi mu kad na to red dođe dodelili i druge nagrade.
Ovo je potpuno racionalno ponašanje čak i sa stanovišta prostijih organizama i nižih živih bića. Šta bi si imalo zameriti jednoj takvoj odluci sa stanovišta nekog člana žirija ili jednog inteligentnijeg šimpanze?
Borba za opstanak je osnovni pokretač svega živoga na zemlji i što bi iz tog pravila bili izuzeti pisci?
Pa zar ne stoji u drevnim svetim knjigama: Kome ću ako neću sebi? Kada ako ne sada? (Pogledaj svete knjige.)
Ipak, nijedno od njegovih velikih dela njegovi naslednici nisu uvrstili među deset epohalnih. Šta reći o nezahvalnom potomstvu?
A bogme i od ove desetine veliko je pitanje da li će polovina pregaziti do kraja tekuće decenije.
A kad ih uporedite sa Desetoricom koji to priznanje nisu dobili, vidite da su nagrađeni i nenagrađeni neuporedivi – na štetu prvih.
Ko dodeljuje književne nagrade?
Normalno – Žiri!
Ja o Žiriju mnogo godina ništa nisam znao.
S početka sam mislio da je to neki kolosalan čovek s najmanje dva para očiju i koji čita makar tri knjige u sekundi, a majka mu je rodom negde iz Palestine.
Žiri je morao znati sve: za pisce koji su napisali knjige da ih neće napisati, a za one koji ih nisu napisali da će ih napisati. Žiri je takoreći gledao i u budućnost, a podrazumevao prošlost i vladao sadašnjošću.
Onda sam se jednom zadesio u nekoj gužvi gde se pominjalo ime toga Žirija i ja sam bacio pogled na jednu markantnu figuru s naočarima pitajući u nedoumici:
Je li ono Žiri?
Ne, odgovorio je neko smrtno ozbiljan, ono je Dautović.
Posle nikad više nisam video ni tog Žirija ni Dautovića.
Onaj Davičov Žiri je još onda bio multietnički, ali jednopartijski. Bilo je u njemu doduše Persijanaca i Asiraca, a i poneki običan udbaš ali Srbin. Književnost je napredovala brže od svake petoljetke.
NIN-ov žiri je u nepromenjenom sastavu trajao nekih 30 godina.
Eli Finci bio je njegov doživotni predsednik, a Moša i Davičo su odstupili u interesu multietničkih vrednosti. K tome, Davičo je preuzeo ulogu dobitnika, budući spisateljem. On je usput lovio neprijatelje revolucije i prosperiteta. Odbrana tekovina revolucije bilo je najunosnije zanimanje u vreme kad su stasavali ovi velikani.
Marko Vranešević, Branko Miljković i Blažo Šćepanović, svaki na svoj način – (prvi skočio, drugi se obesio, treći se utopio) – dovode se u vezu s Okicinom privrženošću revolucionarnim tekovinama.
Okica je razvio mrežu književnih doušnika i špijuna do fantastičnih razmera. Sa ove distance on je zanimljiviji kao književni junak za neku novu Borhesovu „Sveopštu povijest gadosti“ nego li kao spisatelj.
Tumačenje i vrednovanje književnog dela?
Potpuno pojednostavljeno i shematizovano: Ako su Gica, Mika i Žika upravnici književnosti, logično je da će Žika Mikine knjige oceniti kao poučne i nedostižne umetničke vrednosti. S tim u vezi Žika će predložiti i odlučiti da se Gici dodele sva priznanja.
S druge strane, Mika će postaviti Gicu za Žirija, koji će opet nagraditi Žiku i tako će kolo sreće nastaviti da se okreće, a lanac se ne sme prekinuti. Ta, svi smo nekad igrali te korisne igre. Tu vrstu igre ponegde zovu i Lanac Svetog Antuna.
Ako se privatizacija književnosti nastavi istim tempom, većinski vlasnici će biti Soros i glavna gradska baba za mrtve duše i književnike – poznatija kao Korobočka, o kojoj ste već čitali kod našeg omiljenog savremenika Gogolja.
Logično bi bilo da Međunarodni Fond postavi svoga čoveka na mesto Upravnika književnosti, a da Gici, Žiki i Miki ta funkcija bude oduzeta.
Možda bi ta uloga mogla pripasti samome guverneru kao fakultativno zanimanje, pošto je on, kako je svima poznato, čuveni tamburaš, a to je srodna umetnička disciplina.
U tom slučaju uzgajali bi se samo pisci kapitalci – spremni za velika priznanja. U našem slučaju to bi bili NIN-ovci. Ostale bi trebalo ukinuti, ili im zapleniti olovke i druga sredstva za rad. U slučaju da nastave sa pisanjem, logično bi bilo da plate globu, kako je i predviđenom zakonom guvernera Dinkića. Ako li ne žele da plate globu, logično je da ih treba postreljati, o njihovom trošku, kako ne bi država bila oštećena.
Ako li se desi da neko nastavi da piše i posle zakonski dozvoljenog roka (ispunjenja uslova za penziju), treba mu zapleniti svu imovinu a njega poslati u progonstvo ili, ako je to povoljnije po državu – streljati.
Najščešće se govori o tome da ja padom Berlinskog zida pao i komunizam. Na žalost, nije tako.
Iz geografskih razloga. Pogledajte gde je Berlinski zid a gde smo mi?
Zašto bi ovde pao komunizam ako je tamo pao Berlinski zid.
Ovde je komunizam samo promenio ime.
Komunizma, iskreno govoreći, i nije bilo drugde do li u Srbiji i Crnoj Gori. Možda i u N.R. Albaniji. U svim tim zemljama komunizam je i danas na snazi sa nešto izmenjenim likom.
Ako su komunisti crvene dresove zamenili žutim, ne znači da su promenili svoje navike.
“Zar ima ičeg tužnijeg od pisca, profesora, političara bez darovitosti, bez istančanosti u opažanju, bez uzvišenosti u karakteru? Kako li ti ljudi, razjedeni dubokim unutrašnjim lomom, moraju gledati na sve što prolazi ispred njih isijavajući savršenstvo i zdravo poštovanje prema sebi?
Upravo zato novinari, profesori i političari bez dara čine Vrhovni Stožer zavisti koja je, kako veli Kevedo, večito žuta i mršava jer grize a ne jede. Ono što danas nazivamo javnim mnjenjem i demokratijom dobrim delom nije ništa drugo do gnojna izlučevina tih zlobnih duša” – zaključuje Hoze Ortega još u prvoj polovini prošlog veka.
Kao da su ovi gorki zaključci Ortege izvedeni na osnovu opservacije naše savremene stvarnosti.
Labud Dragic
LITERARY EVALUATION OF TODAY
Summary
The author writes negatively about the literary prizes awarded in Serbia and gives an example of prize “Milan Rakic” and “Nin Prize”. Following that the author satirises literary critique and the evaluation of literary work and acerbically concludes that political “strongmen”, domestically and globally, rule contemporary Serbian literature and adds that communism and its values are still not destroyed.
Key words: literary prizes, literary jury, evaluation of literature, communism.
Mnogo ogorčenih tekstova sam pročitao koji su povezani sa književnim nagradama.Ponekad imam utisak da svaka dodeljena nagrada izaziva ogorčenje svih onih koji nisu nagrađeni, a imali su u tom momentu knjigu koja je, zašto ne, nekim slučajem, mogla biti nagrađena.
Medjutim, ne radi se, kad su knjige u pitanju, o nagradama. Vrlo me rastužuje što ogorčeni pisci nikad ne govore ( ne pišu ) o tome kakva je knjiga koja je ovenčana nekom nagradom. A to je najznačajnije. Ako je neka knjiga dobra sasvim je nebitno da li je i nagrađena. Čak, odlično je ako to jeste.
Kad se govori o žirijima, o književnim kuhinjama, ne treba smetnuti s uma pisce. Pisci pišu knjige i ne bi bilo dobro da se izvinjavaju ako im neki žiri dodeli neku nagradu.
Postoji jedan ogroman problem. Nagrađene knjige ( ako su nagrade toliko bitne ) treba pročitati. Zatim, treba, ako je do kritike, kritikovati knjigu, a ne nagradu. Bilo bi dobro često čitati knjigu ” Čas anatomije ” Danila Kiša, pisca sa mnogo zasluženih nagrada. Naime, kritika je ozbiljna tek kad se ozbiljno pristupi čitanju. Nagrade, ionako, traju vrlo kratko ako knjiga to ne zaslužuje. Sam podatak o dobijenoj nagradi ne služi ničemu ako je delo beznačajno. Jadna je knjiga koja od svega ima samo značajan podatak o nekoj nagradi. Ničeg, opet, nema lepšeg od nenagrađene knjige koja je toliko dobra da joj se stalno vraćamo.