Jedan ogorčeni pogled na savremenu srpsku književnu kritiku sa čitalačke margine
Akademska kritika. Lično smatram da ne postoji problem tzv. akademske kritike iz prostog razloga što akademska kritika ne postoji. Rekao bih da je problem zapravo u tome što takve kritike nema. Recimo da se pod ovim pojmom podrazumeva:
– dosadno i neaktuelno dociranje, koje se izvodi sa autooktroisanih besamrtnih visina,
– vera u klasicizam uprkos svemu,
– podrška vanvremenim vrednostima,
– rigidna zadrtost suđenja, i
– šuma logoreičnosti (sećanja) od koje se ne vidi drveće pojedinačne knjige.
Pošto živimo u mikrohaotičnoj turbulenciji tržišta u nastanku, bez main streama i avangarde, jedna akademska kritika (i sama Akademija) kao:
– sistem utvrđenih stabilnih vrednosti,
– riznica prikupljenog i proučenog znanja,
– usvojeni i nametnuti tip obrasca kritičkog govora,
bila bi više nego korisna u našoj kulturi, i to za nekoliko ciljeva:
1) kao pouzdan reper/svetionik kulturnog tradicionalizma i institucionalizma, u odnosu prema kome bi se sameravala sva odstupanja, potresi i sve negacije,
2) kao arhivska građa raznovrsnosti koja neće gubiti svoj obrazovni potencijal,
3) kao vrsta ili žanr komunikacije na koju se u medijima i polemikama uvek može pozvati, zahtevati je ili kretati se ka njenoj modifikaciji, a čija bi primena obezbedila uputnu i neupitnu stručnost, pristojnost, plauzibilnost i motivisano razvijanje individualnih razlika.
Kritika po sebi. Bez mnogo spekulisanja i teorijskog interteksta, kritika ima tri ravnopravna značenja:
a) ona je vid komunikacije kritičara sa tekstom, ne sa čitaocem;
b) ona je prizivanje određenih vrednosti koje se u tekstu detektuju;
c) ona je govor povodom teksta, govor o putovanju vlastite duše čitanja, koji (govor) se trudi da ostane neučitavajućim okvirima čitanja i tumačenja koje je sam odabrao i koje značenjska konfiguracija teksta/ dela inspiriše/podržava.
a) Kritika je u isti mah čitanje8 i tumačenje teksta. Čitanje je preduslov tumačenja, a tumačenje je preduslov kritike. Iako u konkretnom kritičarskom činu stvari nisu ovako vidno odeljene (ako su uopšte), ipak vredi praviti razliku između čitanja i tumačenja, i onoga što svaki postupak sadrži, jer se njome naglašavaju različiti aspekti odnosa prema književnom i umetničkom delu – prožimanje (sa) njime, uspostavljanje ravni i struktura značenja u delu, subjektivno prosuđivanje uočenog.
b) Verujem da je pitanje vrednosti središnje, traumatično pitanje književne (i svake druge umetničke) kritike. Vrednost je nedokaziva, pa i nesaopštiva. Ona je ujedno plod subjektivne recepcije i kolektivne konvencije, rezultat je istorijskih mena i trenutne socijalno-duhovne atmosfere, uvek stvar ličnog izbora, koji je tokom vremena podložan, i realno zaista izložen, raznim preinakama. Vrednosti i kriterijumi su blisko povezani, ako nisu i srasli. Recimo, merilo koherencije književnog teksta često se uzimalo kao vrednujuće. Ako se i dogovorimo o njegovom neupitnom sadržaju, zašto bi se ono primenjivalo vremenski univerzalno i sveobavezujuće? Ako pak sadržaj pojma koherencije podrazumeva nekakav poredak, red, ustrojstvo, sklad, smisao, simetriju, šta sa onim delima i poetikama koje baš to negiraju? A ako ovaj pojam može da obuhvati i haos, fragment, entropiju, krhotinu (Harmsovi tekstovi/priče), metažanrove…, kao deo svog prtljaga, šta onda postaje ovaj pojam, odnosno, ima li on uopšte neko razlikovno obeležje ili se izjednačava sa samom književnošću? Itd. U svakom slučaju, na kritičaru je da bude jasan u opredeljenju i pošten u svojoj iskrenosti u onome za šta se zalaže.
c) Kako je i literatura “učiteljica života” (zašto bi se inače “izučavala” po školama kao zajedno sa matematikom središnja nauka obrazovnog sistema), ogledni poligon za učenje jezika, zasnivanje i vežbu personalnog stila, uvod u nacionalnu istoriju (epski ciklus prethodi u svesti lekciji o Otomanskoj imperiji i njenoj upravi na Balkanu), podsticaj za upoznavanje ljudskog karaktera, sociološki presek i odblesak ideoloških fantazama jednog vremena, abakus ideja, natruhe političkih i nacionalnih programa, autobiografska ispovest, a potom i postupak, književna samosvest autonomne celine, intertekstualni Ešerov valjak, oličenje umetnički lepog, lepote same, sa svoje vlastite mudrosti suparnica filozofiji, ona što parodira i negira sve navedeno, igra, eksperiment, de-konstrukcija…, logično je da kritičar reaguje na bilo šta od onoga što ga se dojmi u danom konkretnom trenutku, nezavisno od imanentističkih limita: koliko je takva reakcija u skladu sa delom, a koliko van njega. Ovaj deo kritike je otvoreni link za kritičara da postane pamfletist, ideolog, politički ili društveni analitičar, antropolog, sveznadar (Panglos) opšte prakse. Za kritiku je to ponekad zlokobno iskušenje kome se ne može odoleti,9 a ponekad blagodar koji je spasava od jalovosti autizma i “autonomaške” zagledanosti u vlastiti pupak.
Appendix. Dragoljub Stanković (e-mail poruka)
Sto se tice naseg razgovora u vezi sa knjizevnom kritikom, nadam se da sam ti pomogao da vidis jedno glediste koje od kritike trazi da bude pristrasna i licna i da nema izmisljenu distancu prema delu, jer samo tako je ona koja se bori za visoke vrednosti. Objektivnost i ravnoteza o kojoj ti mozda sanjas ne postoje. Svet je ovaj borba nepomirlji- vih sila i u njemu, po meni, moras biti nedvosmisleno i jako za jednu stranu. Tako su pisali Vinaver, Svetislav Stefanovic, Todor Manojlovic i svi oni moderni duhovi koji su strasno bili za nekog i strasno protiv nekog, i samo su oni vukli napred. Posebno je, kao i uvek, to ovde u ovoj sredini potrebno. Inace zvucis smesno onima koji ozbiljno shvataju stvar. Ti se na radiju obracas sirokom sloju citalaca i potrebno je da oni osete za koje se vrednosti ti zalazes. To se ne postize objektivnoscu i distancom. I tehnickim greskama pisca. Mozda sve ovo zvuci kao neki agitprop, ali je to za mene dubinsko poznavanje zakona literature kako je ja vidim.
Iskrenost. Ona je ambigualna vrlina. Ništa ne vredi iskrenost glupaka i potplaćenog čoveka. Vredi jedino iskrenost utemeljena na obrazovanju, ličnom moralu i intelektualnoj hrabrosti.
Pristrasnost. Svaka kritika je subjektivna, a loša je samo pristrasna kritika. Pristrasnost je za mene intelektualni i emotivni defekt, nespremnost ili nesposobnost da svoje preference stavimo u zagrade i pokušamo da književno oblikovani “svet” vidimo pogledom koji nam suge- riše sam tekst. Pri samom suđenju, naravno, mora ponovo izroniti ono što smo mi sami. Ipak, čemu čitanje, ako ne postoji mogućnost da tokom njega ne budemo promenjeni, da postajemo manje “pristrasni” prema određenim autorima, žanrovima, postupcima, idejama, a počinjemo da budemo “pristrasni” prema nečemu drugom?
Objektivnost. O njoj ne sanjam. Kao “personality”, verujem u pravo na jednaku šansu za sve (ma šta o njima privatno znao ili mislio), kao radio-delatnik u javnom servisu na to sam obavezan (i pre formulisanja bilo kakvog statuta tog istog nikad formiranog servisa).
Odlučna jasnoća. Poštujem taj princip i trudim se da ga primenjujem. Razmimoilaženja u percepciji nastaju, kao i obično, zbog različitog temperamenta čitalaca. Neko se opije od 0,2 dl rakije, a nekome je neophodno mnogo više. Opet, neko od kritike očekuje besprizivnu gromovničku arbitražu, ja sam za analizu, dometanje, a na kraju i za opredeljivanje. Ipak, postoje neke knjige/pojave na koje se mora reagovati “po službenoj dužnosti” (Knjiga o Milutinu, Vasovićeva knjiga o Kišu…), a ne po meri srodnosti i estetske radosti.
Sasa Ciric
ONE RESENTED VIEW ON CONTEMPORARY
SERBIAN LITERARY CRITIQUE
FROM READERS’ MARGIN
Summary
The author writes about the degradation of contemporary Serbian literary critique by stating that it almost does not exist. This condition is the reflection of the status of culture in society and the overall situation of society. The author analyses contemporary criticism, especially on the basis of literary critique published in literary magazines and cultural editions in different media, by attempting to provide an answer to the question why there is no negative critique. He also gives his view of the notion and essence of literary critique.
Key words: literary critique, types of literary critique, negative criticism, critical value, literary judgement, literary periodicals, media.