Jedan ogorčeni pogled na savremenu srpsku književnu kritiku sa čitalačke margine
Saša Ćirić
knjževnik, Beograd
Rezime: Autor piše o srozavanju savremene srpske književne kritike do te mere da ona gotovo i ne postoji. Takvo stanje je odraz položaja kulture u društvu i stanja u samom društvu. Pre svega na osnovu književne kritike koja se objavljuje u književnim časopisima i kulturnim dodacima u raznim medijima, on analizira savremenu kritiku, pokušava da odgovori na pitanje zašto nema negativne kritike i daje svoje viđenje pojma i suštine književne kritike.
Ključni reči: književna kritika, vrste književne kritike, negativna kritika, književna vrednost, književni sud, književna periodika, mediji.
Uvod. Govor o savremenoj srpskoj književnoj kritici govor je o njenom nepostojanju. To nepostojanje je suštinsko iako nije apsolutno. Kritičari i dalje postoje a kritike se i dalje pišu, štampaju i javno saopštavaju. Međutim, prostor za njihovo objavljivanje bitno je sužen i dodatno marginalizovan, kritikom se sve ređe bave afirmisana imena sa dugogodišnjim stažom i ličnim integritetom. Oni su postali profesori univerziteta i stručni saradnici instituta, urednici u izdavačkim kućama, članovi najrazličitijih žirija za dodelu književnih nagrada, interni putnici koji otvaraju lokalne sajmove knjiga i drže javne tribine. Inventivnost i relevantnost kritičarskog suda je srozan, kritika je postala uslužno-prigodna aktivnost koja služi za obaveštavanje i advertajzing novih knjiga, negativna kritika potisnuta je, zaobiđena ili ukinuta, i to jednako kao: a) stručno rešeto, b) kao podsticaj poetički i društveno važnih polemika ili c) kao funkcionalna mreža pojedinačnih reakcija na nove knjige, pokrete i fenomene. Sam književni život kao sinergija delovanja različitih nezavisnih faktora: izdavača, pisaca, čitalaca, kritičara i novinara, urednika književno-tribinskih programa, organizatora naučnih i memorijalnih skupova, sajmova knjiga i književnih večeri, posetilaca, urednika i saradnika listova, časopisa i zbornika…, postao je1 ujednačena i predvidljiva kombinacija događaja, gde se zna ko će gde nastupiti, dati svoj prilog/tekst, šta će reći/napisati i kome će šta (zauzvrat, kao znak dobre volje ili uspostavljene saradnje) biti objavljeno itd. Sve to u bitnom smislu demotiviše rađanje negativne kritike, svodeći sferu stručne recepcije na “zlaćenje prosečnosti”, ustoličenje i stalno favorizovanje besprekornih klasika i novoproglašenih kanonskih veličina, za izostanak meg- dana serdara i vojvoda. Kako je društveni status kulture uopšte status omalovaženog segmenta društva, to se o finansijskom krvotoku2 (sredstvima potrebnim za realizaciju umetničkih projekata, autorskim honorarima, ostvarenom profitu) može reći da je malokrvan ili začepljen, odnosno da je organizam kulture na putu da razvije alternativne sisteme prenošenja vitalnih telesnih tečnosti i hrane, odnosno da izumre vegetirajući u nekoj vrsti evolutivne poluforme.
Za razliku od jasne i oštre podele kulture (to je važilo i za medije) tokom 90-ih na onu režimsku, potkupljivo-sterilnu, ignorantsko-slugeranjsku kulturu, koja se stvarala kao da se ništa oko nje ne dešava, ili da to nema nikakav uticaj na ono što se stvara (poznate su bile teorije: što gore oko nas, to bolje po umetnost; odnosno, haos, rat, patnja je prirodno okruženje svake velike umetnosti) i na različite vrste opozicionih kulturnih alternativa koje su se dovijale za novac, povremeno pravile kompromise sa centrima moći, a povremeno se trudile da svom delu ugrade jasnu kritičku notu ili ga preoblikuju u jasan društveni angažman, ipak, uglavnom se frontalno ne sukobljavajući sa ratnim zločinima, njihovim herojima i sa državnim terorom. Već tokom 90-ih su 80-e, doba titoizma bez/posle Tita, bile zaboravljene i prezrene u novim šovinističkim orgijama nacionalnih i intelektualnih elita, tako da se sistem, recimo SIZ-ovskih dotacija kulturi po oprobanom ključu koji su držale partijske komisije i njihovi stručni konsultanti, vreme progona slobodoumlja i vreme razvijanja škrguta zbog nacionalnog poniženja i državotvorne osujećenosti (Knjiga o Milutinu, Kolubarska bitka, Golubnjača…), kod starijih zadržao kao bleda uspomena ili okidač nostalgičnog sentimenta, a kod mlađih kao period o kome su dosta slušali mada ne znaju šta da misle – te misle ili kroz optiku usvojenog revitalizovanog nacionalnog konzervativizma ili kao na doba mekog režima organizovane neslobode, koje je porodilo neke mehanizme (državne potpore kulturi) koje treba, u određenom obliku, i dalje čuvati.
Ja ću o savremenoj srpskoj književnoj kritici pisati sa stanovišta svog kontinuiranog ali nepotpunog uvida u sve književne časopise i kulturne dodatke koji neguju kritiku posle nekoliko godina, dakle, sa pozicija i na način koji je istaknut u naslovu ovog ogleda. Pratiću sledeće teme: priroda kritike u periodici i medijima, galimatijas pozicija i uloga aktera književne kritike, nepostojanje negativne kritike, početnička, akademska i nepostojeća kritika i šta kritika jeste per se, šta treba da obuhvata i za koga se piše.
Na kraju sledi mali appendix e-mail prepiske o autorskoj iskrenosti i neophodnom stepenu “oštrine” književne kritike i polemike sa pesnikom i književnim inetrvjuerom Dragoljubom Stankovićem.
Kritika u periodici i medijima. Vrsta i pozicija književne kritike u savremenoj srpskoj literaturi direktno je određena mestom, karakterom i uticajem savremene časopisne, i šire, medijske scene u Srbiji, i to u onom delu u kome još uvek postoji spremnost da se ustupa određeni medijski prostor, što je ozbiljnije analitičko promišljanje i kritičko vrednovanje fenomena kulture i samih artefakata (umetničkih dela).
Dve temeljne kategorije (činjenica) definišu časopisno-medijsku scenu: neredovnost književne periodike (ogromna kašnjenja – neizvesnost kada će se, i da li, pojaviti i da li će uspeti da poštuju odabrani tempo dinamike izlaženja – 1, 2, 4, 6 puta godišnje); neprofilisanost koncepcija, odnosno pad uređivačkih kriterijuma (paradoksalno, i pored kašnjenja, problema sa načinom finansiranja i nepostajanjem institucije autorskih honorara, umesto da se nametnuto odlaganje iskoristi da naredni broj bude sadržajniji, ako već ne može biti aktuelan, uredništvima je više stalo do toga da se broj, pre ili kasnije, pojavi, sa neizmenjenim sadržajem i listom učesnika, nego da bude reprezentativan), nedostatak honorara koji od urednika čini volšebnika da ni iz čega stvori nešto, odnosno, motiviše forsiranje prijateljskog selektorskog nepotizma na uštrb vrednosti (kako vratiti prilog/tekst prijatelju, renomiranom autoru zato što ne zadovoljava uređivačke uzuse, kad ti je, sine pecunia/gratis/za dž, izašao u susret, donevši ti svoje tekst-čedo, umesto da ga “uvalja” za neki honorar, odnosno gura ih, a sa njima – urednicima i sam časopis, u ruke pohotnih početnika i u sivu zonu poslovanja – reprinti i prevodi bez autorskih prava)).
Mimo književnih časopisa, važno (zapravo znatno važnije – sa stanovišta jedne od osnovnih funkcija književne kritike – skretanje pažnje širokoj čitalačkoj populaciji na bezvredno delo i prvo upoznavanje sa njegovim uočenim vrednostima) mesto za književnu kritiku su dnevne novine i elektronski mediji. Forma/t te književne kritike nužno je saobražen(a) predviđenom prostoru (određenom broju šlajfni, odnosno karaktera). Za takvu vrstu tekstova, i oni su najčešće i kad ih ima, neki oblik produžene informacije ili skraćene perifraze, koja možda dopušta i ličnu (autorsku) sviđa-mi-se-ne-sviđa-mi-se poentu. Elektronski mediji (sem državnog radija, koji to čini na opsežan ali produkcijski nesavremen i nezgrapan način), i to je opasna kvazitržišna tendencija, beže od kulture (samim tim i od književnosti i književne kritike) kao od nečega što navodno ne zanima širi krug ljudi i što, čini im se, kao da mora da bude dosadno, nerazumljivo i naporno za mentalnu konzumaciju. Čak se i alternativni mediji odriču kulture, u potpunosti je proteruju sa svog programa, svodeći sve što dolazi iz ove sfere na informaciju i na veselu-neobaveznu, neanalitičku i komercijalnu-propagandnu poruku. Redakcije za kulturu se rasformiraju ili uključuju u lukrativnije rubrike i novinarske aktivnosti.
Kao redak svetao primer su nedeljnici (Vreme, Nin, Reporter) i relativno odskora pokrenuti kulturni dodaci dva dnevna lista (Politika, Večernje novosti, Danas za sada neka bude po strani). Problem nedeljnika je u nepromenljivosti kritičara, odnosno zameni forme književne kritike nekom vrstom prijateljskog ćaskanja povodom knjige, opštim a nepotrebnim političko-kulturološkim napomenama, perifrazama kao zameni za analizu, te višegodišnjim prononsiranjem jedne vrednosne perspektive koja se iznova primenjuje na svakoj novoj knjizi koju kritičar uzme u svoj razmatrački fokus.
Veći je problem kulturnih dodataka ova dva najčitanija dnevnika. Oni su najčešće puka programska, vrednosna i ideološka metastaza svojih rubrika za kulturu, odnosno opšte kulturne i političko-ideološke orijentacije samih dnevnih novina. Ne računajući izuzetke, autore koji očigledno po pozivu prilažu neki svoj tekst, i žmureći na besramnu samo- reklamu svojih kiosk izdanja (koja nelojalno pokopavaju izdavačku delatnost kod nas), ni najbolji saradnici (to će reći oni koji pišu iz broja u broj a nisu novinari ova dva lista) ne iskaču iz okvira dva konzervativna, malograđansko-umerena i oportuna svetonazora. I naravno, oba dodatka su bez negativne kritike, što je u stvari rak rana, mesto kritičarskog licemerja i refleksa pravog duhovnog stanja kod nas.
Nepostojanje negativne kritike. Pod pojmom kritike podrazumeva se pre svega, ili čak isključivo, ona vrsta razornog vrednujućeg suda kojim kritičar “uzima skalp” autoru i koja je, verujem, ponajviše zaslužna da kao vrstu autorske protivreakcije proizvede tzv. kastracionu / kompenzacionu teoriju, po kojoj je svaki kritičar osujećeni ili nedaroviti umetnik koji svoju stvaralačku uskraćenost i jalovost kompenzuje proizvođenjem omalovažavanja i uvreda, (jeda i mržnje), koje štedro izliva na poprsja onih koji neuporedivo više vrede od njega samog.
Skerlić će, možda, i nepravedno ostati ponajviše upamćen (pored udžbenički unotirane impresionističke pohvale prvom izvođenju Koštane u Narodnom pozorištu u Beogradu početkom 20. veka; i to on – zastupnik naučne, multidisciplinarne istorije književnosti) po oporoj besprizivnosti nekoliko osuda (Disa, Dragutina Ilića, modernističkog defe- tizma…), dok će Mihiz, pored penušave lepršavosti kritičkog stila, koji obično nije pokrivao ništa više od srećnog i neobičnog sintagmatskog spoja bez teorijske dalekosežnosti, biti citiran kao autor iskaza da se na poratni kritičarski tron dolazilo preko leševa3 onih koje je ambiciozni kritičar izvoleo uzeti na svoj nišan.
Utoliko je paradoksalnije uočiti nepostojanje utemeljene, akribično pisane kritike sa pozicija poetički i lično neisključivog književnog ukusa i suđenja, kritike koja će vraćati knjige na doradu, odnosno koja će bez ustručavanja i stida od teških reči zapečatiti nečiju uzaludnu književnu karijeru. Kritičar nije pedagog i ne treba da bude empatijski nastrojeni psihijatar: ako je pisanje oblik psihoterapije, a izdavaštvo uslužna delatnost a ne rezultat stručne estetičke selekcije, kritičaru (i inače) ne preostaje ništa drugo nego da bude grobar, odnosno eugenički službenik za odstrel smrtno bolesnih životinja kojima nije mesto ni u vrtu uživanja ni na policama.