Gust splet laži
Ratomir Damjanović
književnik, Beograd
“Savremenom čoveku koji zaboravlja
koliko je bedan u poređenju sa onim
što može da bude čovek, odričem pravo da
budućnost i prošlost meri sopstvenom merom.”
Česlav Miloš
Rezime: Autor otkriva neke od razloga zbog kojih današnja kritika veliča loša, domaća i strana, književna dela i tako stvara lažnu sliku vrednosti. Na nepovoljan položaj savremene srpske književnosti utiče i opšta tendencija u svetu – potiskivanje jezika i književnosti “malih” naroda od strane ekonomski moćnijih “velikih” naroda. Svoj pogled na današnju književnu kritiku autor teksta u velikoj meri identifikuje sa pogledom Radoja Domanovića od pre jednog veka, koji je vrlo kritički govorio o stručnosti i moralu ondašnjih kritičara. Autor se zalaže za demaskiranje današnje kritike i kritičara pojedinačno. Ono što je nekad radila jednopartijska vlast, danas čini višepartijska – traži i od kritičara i od pisaca da joj služe, a poslušni bivaju nagrađeni. Zbog direktnog uplitanja politike, kao i nedostatka morala i osećanja odgovornosti, do prevrednovanja književnosti i rehabilitacije pojedinih pisaca nije ni došlo.
Ključne reči: književna kritika, književni poredak, lažne književne vrednosti, demaskiranje kritike, razaranje duhovnih vrednosti, globalizacija, socijalno-psihološka prinuda, lažni disident, epigon.
1.
Pisac i kritičar na ovim prostorima dele sudbinu dosuđenu literaturi male zemlje i jezika čiji je prodor na svetsko tržište knjige ograničen, što u krajnjem slučaju znači da se nalaze u svojevrsnom getu. To, s druge strane, podrazumeva i materijalnu obezvređenost, a ona, opet, diktira i uslovaljava logiku koju određuje filosofija književnog junaka po imenu Pansa (stomak). Pisac je, kao i svaki umetnik, ma gde bio, i ma čijoj literaturi pripadao, a pogotovo ovde, uvek i na Rosinantu i na Sivcu, u stalnom sudaru sa stvarnošću i padanju u blato. Taj pad, međutim, ne treba tražiti u simbolici Don Kihotovog juriša na vetrenjače, nego u jednom drugom poglavlju u kome Servantesov junak svojim protivnicima govori: “Nemojte sa mnom slatke reči, znam ja vas bagro lažljiva.” I tu poruku bismo mogli uputiti na mnogo adresa, naročito onima koji literarno smeće, domaće ili strano, recenziraju i nagrađuju, popularišu i afirmišu, doprinoseći stvaranju i utvrđivanju lažne književne slike i lažnih vrednosti. To je nevolja sa kojom pisac malog jezika, osuđen – s nadom da je to privremeno – na lokalne domete, mora da računa, beznadežno zatvoren u planetarnoj pećini. Terminološku odrednicu “mali jezik”, pri tome, ne treba uzeti olako, s obzirom na fenomen smanjivanja i nestajanja jezika malobrojnih naroda, bez obzira na njihovu tradiciju i duboke duhovne korene, pod pritiskom i besomučnim širenjem jezika mnogobrojnijih, jačih, moćnijih, bogatijih, agresivnijih, tehničko-te- hnološki naprednijih. Njegov status u savremenom svetu određuju, da se poslužimo homerskom mrežom nevolja, jednooki kiklop Polifem, na jednoj, i zemaljski silnik Antinoj, na drugoj strani, kao paradigme moći, snage i vlasti. Antički Polifem, onaj koji je “samotan vežbo se u zlu”, u ovoj paraboli simbol je globalne moći, planetarni žderač. Njegova mračna špilja u savremenom svetu postaje virtuelna pećina u kojoj ti planetarni žderači nemaju prepreka ni kada su jezik, kultura i umetnost u pitanju, u cilju da se zadovolje sopstvena glad i sopstveni apetit. Antinoj je lokalni silnik, koji “Itakom plodnom i cvetnom u duši je želeo svojoj vladati sam”, i sve čini koliko sa stanovišta obesnog tiranina toliko i zbog koristoljublja i pljačke pred “ugodljivim narodom”, stavljajući na svoj jelovnik i ljude od pera. Podsetimo se priče. Kiklop u špilji proždire jednog po jednog Odisejevog druga i očekuje da oni prihvate njegovu logiku da je to što čini u redu, da je u pitanju samo prirodan sled događaja i logična posledica u danim okolnostima. Trebalo bi da budu srećni i zahvalni što nisu sada u čeljustima, nego će doći na red kasnije. Odiseja – “Nika” – nagradiće tako što će ga svakako pojesti, ali poslednjeg. Svako suprotstavljanje toj “filosofiji” poretka stvari vodi ka tome da budu ranije pojedeni. Nije malo onih koji se nadaju da će, prihvatajući, krotko, takvu logiku, ipak naći utočište, makar u Kiklopovom toplom izmetu. Ili neku kosku sa Antinojeve trpeze. Ko god ne boluje od prevelike amnezije, prepoznaće u naših poslednjih 15 godina i Polifema i Antinoja i shvatiti da se prema toj i takvoj podeli formiraju mehanizmi vrednovanja, krugovi zainteresovanih, a u okviru njih, ili u vezi s njima, drugi krugovi, čitav niz prstenova. Književno delo je u takvom sistemu vrednosti u drugom planu. Ako pisac i dobije – zasluženo – neko priznanje, ne odlučuje o tome vrednost njegove knjige, ili ne bar samo vrednost knjige, nego njegov rejting kod rejtingovanih i raznim interesovanjima povezanih arbitara u književnom poretku. Književni kritičar je u toj prstenastoj hijerarhiji takođe u zavisnom položaju, pogotovu ako je njegovo teorijsko znanje, prepoznavanje i razumevanje književnog dela i književnih tokova problematično. Domanović takve naziva književnim štetočinama. Naravno, bilo kakvo generalisanje nije opravdano. Uvek je bilo, i ima, onih koji znaju, koji u sferi estetskog procenjivanja književnosti imaju pouzdane kriterijume, i onih priučenih, ili pak učenih, koji, jednostavno, ne mogu da vide dublje. Među prvima su, uglavnom, oni koji su držali do svoje autonomnosti i digniteta, iako se i među takvima javljaju i oni koji “znaju znanje”. Za druge možemo reći da bi ih valjalo ignorisati, kada ta pojava ne bi bila tako raširena i dubokog korena.
Iz obimne lektire o književnoj kritici, i kritici kritike, izdvojićemo – našeg – Radoja Domanovića, pisca koji je ratovao sa svima i zbog te nepomirljivosti stradao. Tvorac “Stradije” video je pisce i kritičare kao deo istog ešalona. Dok je samo mali broj pisaca izdvojio kao “videlo u tami naše zemlje”, većinu je izložio podsmehu upotrebljavajući imena iz zoologije. “Kod nas vrlo dobro uspevaju književni glodari, koji žive po raznim fondovima i hrane se većim i manjim honorarima. Lenjivaca ima dosta veliki broj, ali im ponajbolje godi klima Akademije nauka i Velike škole, plode se vrlo brzo…” Tu su još: “debelokožari, literarni preživari… kreštalice, sovuljage, vrane i druge književne štetočine imaju povoljne uslove za razvitak… Ovde se mogu ubrojati mnogi kritičari, koji pasu kradom u stranim književnim livadama, pa tu hranu posle preživaju u kakvoj hladovini državne službe, i nađubravaju razne naše listove đubretom što se zove kritika, književni prikaz, itd. I ova se fela vrlo brzo plodi i razvija u našim krajevima.”
Razlikujući ozbiljne kritičare i kritičare šarlatane, Domanović zapaža kako: “ozbiljnih kritičara imamo, ali samo po imenima, koja se, i sam ne znam zašto, slave i pismeno i usmeno, ali ne po delima… Niko ne beše u stanju da stvori ozbiljnu književnu kritiku, jaku i moćnu, koja bi razjurila sa tog polja sve moguće šarlatane i neznalice, već su, preko očekivanja, čudnim slučajem, šarlatani i neznalice odjurili spremne i darovite.”
Za Domanovića su, nalazimo u knjizi “Govor poezije” Vojislava Đurića, književni kritičari šarlatani “umni invalidi, koji su propali na svima ostalim poljima književnog rada”. On iznosi i danas zanimljiv sud da se oni rađaju “iz oskudice materijalne” i da pišu “bez ikakva znanja, razumevanja i veze” i “po jednom vekovnom šablonu”, “prosto naprosto prepričaju delo”, a “lično prijateljstvo, ili mržnja najobičnije su pokretači ovom ili onom prikazu”. I još jedna, čini se, veoma aktualna opaska, odsustvo navike da “se uvek gledaju dela, a ne pisci”. Najzad, pisac ukazuje i na štetan uticaj koji kritika ima na čitalačku publiku, koju takođe ne štedi, a javno mnjenje je po njemu “najveći grešnik”, od koga “gore rđe nema na svetu”. Ono je “trulo i pokvareno”, i iz takvog se duha rađa “kritika koja podstiče proste čitaoce u njihovom neznanju, a rđave pisce da ne klonu.”
Pogledamo li pažljivije, videćemo da je tvorac “Stradije” uočio i povukao sve glavne linije kritičkog invaliditeta, od kojih boluje i današnja kritika. Domanović ne propušta da kaže ni to da je za kritiku “potrebno isto toliko dara kao i za pisanje pripovedaka”, i tom se stavu nema šta dodati, osim da kritika jeste, kao i prozno ili poetsko delo, pre svega individualni čin, pa bi bilo kakvo uopštavanje dalo ne samo površnu sliku, nego bi dovelo do ogrešenja o neke kritičare koji su u vremenima sklonim uopštavanjima i izopštavanjima svojim književnim znanjem i svojim moralnim dignitetom ostavljali čist trag iza sebe. Upravo danas, u procesu privatizacije kritike, kada je ona postala u znatnoj meri roba, koja utiče na plasman druge robe, književnog dela, na njegov put do čitaoca, kada je, dakle, moralna pozicija kritičara stavljena pred iskušenje, a znanje usmereno na određeni cilj, valjalo bi govoriti više o kritičarima, pojedinačno, a manje o kritici uopšte. Međutim, skidanje maske sa lica kritike kao dugogodišnje književne obmane, demaskiranje kritike jednog doba, i literature tog doba, ponovno vrednovanje onoga što je vrednovano, ocenjivano i nagrađivano pod ideološkim ključem, neophodno je i nije dovoljno osloniti se samo na vreme kao jedinog sudiju. Pogotovo zbog pokušaja da se sve “vrednosti” tog vremena cementiraju kao osobenost epohe.
Stari sistem je formirao umetničke autoritete znajući njihovu upotrebnu vrednost. Novo vreme ih obezličuje. Odlika i jednog i drugog je iznuđivanje pristanka stvaraoca, tako što će ga privoleti da ćuti ili da u nekoj otvorenijoj ili skrivenijoj formi sarađuje. U vreme jednopartijskog društva, taj pristanak zasnivao se na strahu od izopštavanja i kazne. Pri tome, ideološku oligarhiju manje je interesovalo umetničko delo a više umetnik sam, jer je preko njega mogla da utiče i na njegovo stvaralaštvo. Na ono što će napisati i ono što neće napisati. Ništa nije bilo nezavisno od političkih tokova koji su bili skloni da značajno umetničko delo izbrišu i prećute. Intelektualna roba imala je cenu i mogla se prodati. Pisac je uvek bio na neki način ucenjen svojim delom i mogućnošću da za sebe obezbedi bolje mesto. Danas je stvar do krajnosti ogoljena. Na potpunoj margini, bez autoriteta i uticaja, pod opštom dominacijom politike, intelektualci i umetnici izvedeni su, jednostavno, na tržište, a tržište pragmatično uslovljava njihovo delovanje, naročito onih koji na te uslove pristanu. Ponuda je jednako otvorena i primamljiva: diplomatska služba, konzularna, savetnička i ambasadorska mesta, kontakti, prevođenje i plasman u inostranstvu, nove veze, početna prednost u žirijima, nagradice, mogućnost da jednog dana vrate dug i zaduže druge, au- torski projekti i autorski honorari, otkup knjiga, prisustvo u medijima, profesura, magistrature i doktorati, dnevne počasti, ugled i uticaj, itd. I novac, kao primamljiva opcija u perspektivi.
Budući da se nade i očekivanja odvijaju kroz mnogobrojne partijske krugove i kanale, broj zainteresovanih je povelik. Kako koja posada uhvati značajno mesto u partijskom i političkom životu, krene nagrada za službu i nagodbe sa drugima oko službe. Niko nema previše volje ni vremena da se bavi onim što je bilo. Mogućnost da se isprave stare nepravde i promašaji ostavljena je uskom krugu zaludnika. Svedoci smo licemernog izjednačavanja onih koji su ćutali ili manipulisali mišljenjem, i onih koji su u mračnim vremenima dizali glas, ili nisu pristajali na kompromis i ćutanje. Zar Miloš Crnjanski nije i dalje u sporu, i to sa vrednostima jednog vremena. Slučaj sabranih dela, ili uslova u kojima radi Zadužbina sve kazuju. Dobije li Crnjanski mesto koje mu pripada, doći će do ozbiljnih pomeranja, nadole, i do promene kriterijuma koji će osporiti “vrednosti” koje je učvrstilo i održavalo upravo vreme bez Crnjanskog. Trebalo je da prođe 30 godina da razdvojimo Govor prof. dr Mihajla Đurića od “govora” onih koji su ćutali i aminovali poteze vlasti, koji su spadali u korpus intelektualaca čiji je pristanak trebalo dobiti da bi stvar bila legalnija. Akteri takve scene i takvog poimanja vrednosti i intelektualnog angažmana i njihovi duhovni naslednici, danas su glasnici i zagovornici demokratskog preobražaja i preispitivanja. Ili deluju iz senke. Oni koji žele, da se opomenemo junaka Franca Kafke, Josefa K., “da javno pretresu jedno javno zlo”, nisu rado prihvaćeni ni u ovom vremenu.