Don Kihot i paraćinske koprive
* * *
Postoji još jedan element koji objašnjava Servantesa i njegovo delo. Reč je o filosofiji i psihologiji palanke.
Evropa srednjeg veka je u znaku sela i nevelikih naselja. Osim italijanskih gradova, koji su zbog trgovine sa Vizantijom i istokom imali gradove do 200.000 stanovnika, Pariz, Minhen, London i Madrid nisu prelazili 20-30.000. Bili su, dakle, veličine Paraćina.
O mentalitetu malog mesta, naročito kod nas, pisao je pre više decenija Radomir Konstantinović. Analizirajući našu poeziju, ukazao je na njene, ne kosmopolitske, korene, na koje često ona pretenduje (“Santa Maria della salute”…), već na njenu palanačku provenijenciju.
U malom mestu, kao u akvarijumu, ništa se ne može sakriti, sve je transparentno. Kao i u grčkom polisu, o svakom se zna sve. Ali postoji jedno vrebanje tuđih grešaka. Svi su napeti, “na gotovs”, svi love tuđe omaške i trude se da sami ne naprave “grešku u koracima” koja će ih skupo koštati. Ne prašta se ni urođena mana, govorna ili fizički deformitet, sve može biti meta agresivnog humora i sve može biti iskorišćeno za nadimak, koji je često ružan. Ako je neko još kao dete pogrešno izgovorio reč, to može da bude povod za doživotni nadimak. Najlepšoj ženi će dati dodatak uz ime (npr. Ljilja “Guska”), čime one ružne ublažavaju zavist i ulepšavaju sebi život. Loši đaci rado daju najboljem učeniku neki nadimak, kao što je “Bubalica”.
Ima u tom mentalitetu i neke uske solidarnosti, solidarnosti one vrste koja je postojala u srednjem veku, a koja se naziva “kampanilizam”. Izraz potiče od italijanskog naziva za zvonik (campanile). Moji su oni koji čuju zvono sa iste crkve, svi ostali su potencijalni neprijatelji. Otuda tuče na mečevima provincijskih timova. U tom zajedljivom humoru još je veća agresija prema stanovnicima susednog mesta, o čemu svedoči i jedno znamenito pismo knjaza Miloša povodom slučaja u selu Selevcu. Isti taj Miloš kaže za Vuka: “Je li to onaj što ima usta k’o čarapin početak?” Taj kampinilizam mi kao nacija nismo imali vremena da pretopimo u neki širi oblik lojalnosti većoj grupi, u nekom svom melting pot-u, da ljude oslobodimo tog uskog okvira svog patriotizma, koji je poguban za svaki narod, već smo ušli u zajednicu, gde smo trošili svoju snagu i vreme ubeđujući druge da smo isti “troimeni jugoslovenski narod” ili da smo “braća”. Tako smo u to vreme ogroman kapital koji smo kao Srbi stekli u balkanskim i svetskom ratu trampili za bezvredne akcije propalog jugoslovenskog projekta. Umesto našeg, ali dovoljno velikog melting pot-a, dobar deo našeg mentaliteta ostao je zarobljen u manjim sudovima, kao što su lončić ili čanak. Otuda ta spremnost na antagonizam unutar iste nacije, otuda zajedljive šale na račun onog sa ove ili one strane reke, lokalna uobraženost koja ide do mržnje, čak i spremnost za separatizam i odnarođavanje. To su ovce kojima sopstveno runo smeta, samo što tu nema ni runa ni ovaca. Čak se “šovinizam unutar nacije”, za koji Matija Bećković kaže da je najgori, oseća i prema takozvanim izbeglicama, što je i ružno i nepošteno.
Taj podsmevački humor nekada ima kao žrtvu deo sopstvenog naroda ili drugu naciju. Mi smo iz nekih razloga izabrali Bosance, Francuzi – Belgijance, Amerikanci – Poljake.
Ovu vrstu humora gajili su i neki naši talentovani intelektualci, kao što je bio slučaj sa Minimaksom. On je imao običaj da pita lepu pevačicu: “Preko koga, odnosno ispod koga ste se probili na scenu?”
Italijanska verzija “skrivene kamere” je trijumf agresivnog humora. U svakoj epizodi režiseri se trude da neku poznatu ličnost naprave budalom, a često ima i fizičkog ili psihičkog maltretiranja. Međutim, većini ljudi je stalo da se pojave na malim ekranima, makar i kao budale, pa praštaju snimateljima umesto da im razbiju nos.
Plemenitija vrsta humora je ona koja ide na sopstveni račun. Neko je rekao da zato više ceni Engleze od Španaca i Nemaca, koji nisu spremni da se šale sopstvenim manama.
Stiče se utisak da su i neki univerzitetski profesori opterećeni tom filosofijom palanke. Otuda ona ukočenost u predavanjima i pisanju. Okamenjena maska na licu, uštogljena i ravna rečenica u govoru ili tekstu. U toj svojoj suzdržanosti, u toj želji da ne pruže povod za podsmeh, oni su često smešni. Ili pišu udžbenike, ne za studente, već za kolege. Biti smrtno ozbiljan ponekad znači biti smrtno dosadan.11 Verovatno to ima veze i sa onim vremenima kada je jezik nauke, kao i jezik crkve, bio latinski i kada se verovalo da je lek utoliko delotvorniji ukoliko je odvratniji po ukusu. “Bez muke nema nauke.” Nekada je istorija bila ne nauka, već umetnost i imala je svoju zaštitnicu, muzu Klio. Zaista, kada čitamo Tukidida ili Tacita, to je književnost. Istorija koja se boji svakog izleta u hipotetično, koja se drži dokumenta, koja kritički odmerava svaki argument sa svih strana, suva je i dosadna. Tek u novije vreme, borba za čitaoce dovodi do pisanja istorijskih i naučnih dela koja se čitaju u jednom dahu.
Palanka odabere jednu ili više žrtava i svu agresiju usmeri na njih. Naravno da postoje trenuci u kojima se žrtve svete, u kojima smešni postaju strašni. Zvonar bogorodičine crkve, Kvazimodo, prosipa istopljeno olovo na svoje sunarodnike, ne samo zbog ljubavi prema lepoj Ciganki, nego i zarad osvete sugrađanima. Verovatno da i fenomen Hitle- ra ima veze sa tim. Propali student, bivši kaplar, fizički hendikepiran (bio je unitesticulus), jedini način da ne bude komičan bio je da postane strašan. Možda bi za istoriju ljudskog roda bilo bolje da je primljen na likovnu akademiju.
Kada su partizani ušli u Prokuplje 1944., odveli su van grada one koje su osudili na smrt, obično bogatije trgovce ili članove porodice “narodnih neprijatelja”, i dali šmajsere dvojici meštana da ih streljaju. Jedan je kao dete preležao zapaljenje mozga pa je imao govornu manu zbog koje ni svoje ime nije mogao pravilno da izgovori, tako da je bio pogodna meta za palanačko zadirkivanje, a drugi je bio besprizorni mladić iz kraja koji se zvao “čerkeska maala”. Oba su likvidaciju sa zadovoljstvom obavila. Kto bil ničem, tot stanjet svjem, jedan je od slogana oktobarske revolucije.
I ovo što se nedavno dogodilo onom nesrećniku u Paraćinu deo je tog mentaliteta. Palanka ne prašta ništa, čak ni ono zašta neko nije kriv. Iživljavanje nad nemoćnim je omiljeni sport malograđanina. “Zašto mi to radite? Šta sam vam učinio?” – pita on svoje vršnjake iz susedstva, onako razgolićen i vezan za drvo. Za te mlade divljake koji su skinuli nesrećnika i žarili ga koprivom po delovima tela, ne naravno za sve stanovnike ovog grada, među kojima ima umnih ljudi, važi ona narodna (koju su verovatno smislili stanovnici susedne palanke, možda Jagodine): “Džigerice i ti li si meso, Paraćinci i vi li ste ljudi?” Naravno – ti i takvi Paraćinci.
* * *
Da zaključimo.
Ako se bez predubeđenja čita knjiga Servantesa, onako kako je napisana, vidi se da je to podrugljivo štivo koje bez zazora ismeva glavnog junaka. Ona je rezultat teškog života pisca (rukopis je nastao u zatvoru, a ne u hotelu “A” kategorije na morskoj obali), plod surovih vremena i palanačkog agresivnog mentaliteta. Jedino što se čini prihvatlji- vim – to je mogućnost da je pobuda pisca bila da se obračuna sa po- plavom avanturističkog štiva, tih “bestselera” srednjeg veka za koje je Sevantes smatrao da loše deluju na čitaoce. Čak je sačuvan podatak o istinitom događaju iz njegovog vremena da je jedan mladi čovek, pod uticajem ove literature, ubio magarca i napao nedužne građane u nerazumnom pokušaju da imitira junake tih romana. Ta vrsta oboljenja zvala se “viteško ludilo”.
Samo objašnjenje Servantesa, koje daje već na početku knjige, a verovatno je dodato na kraju, kada je rukopis bio gotov, kao i većina predgovora, predstavlja odbranu od mogućih prigovora. Kada je završio roman i kada ga je, pre objavljivanja, još jednom pročitao, a u tamnici je imao dovoljno vremena za to, može se pretpostaviti da se autor pokajao zbog žestine svog cinizma prema sirotom vitezu “tužnog lika”. Zato on tvrdi kako je osnovna namera bila da se obračuna sa tom vrstom literature, sa lažnom viteškom istorijom koja izluđuje ljude. Koja je i njega opredelila da ide putem avanture u kojoj je izgubio ruku i dopao u ropstvo i u dužnički zatvor. Oštrica romana je protiv takve vrste književnosti (“ja nisam imao drugi cilj – veli on – osim da ulijem ljudima odvratnost prema lažljivim, ružnim riterskim romanima…”), ali je jadni vitez od La Manče ne samo “kolateralna šteta”, već istinska meta i žrtva. Mogu jetrve da se pravdaju da su htele da se međusobno tuku, ali je batine dobila svekrva ukoliko se “biju jetrve preko svekrve”.
Zašto je gotovo sva kritika drugačije to tumačila, da li postoji neko skriveno značenje koje meni nije dostupno, ne znam. Da nisu svi ti kritičari, kao i ja u svojoj dvanaestoj godini, identifikovali sebe sa glavnim junakom, ili ih je zaveo pripovedački dar Servantesa, koji nesumnjivo poseduje? Ako su toliki i tako umni ljudi drugačije tumačili jedno štivo, verovatno je da nisam u pravu. Da sam jeretik. Zato i objavljujem ova razmišljanja u časopisu tog naziva.
Odličan tekst!!!
WEOMA LEPO NAPISANO ALI JA UPORNO TRAZIM OBJASNJENJE KAKAW JE BIO ODNOS DON KIHOTA I SANCA JER JOS NISAM PROCITALA KNJIGU HITNO MI JE