Don Kihot i paraćinske koprive
Obrad Stanojević
Pravni fakultet, Beograd
(jeretički pogled na Servantesa)
Don Kihot, vitez od La Manče, kao i njegov verni pratilac, Sančo Pansa, spadaju u najpoznatije likove književnosti. Prvi kao “vitez plemenitog lika”, romantična figura čoveka koji juriša na vetrenjače, koji je u svojim namerama “realan, jer zahteva nemoguće”, drugi kao čovek iz naroda, koji ima skromnije i prizemnije zahteve od života. Dva junaka našeg stripa, koji se neko vreme pojavljivao u “Ježu”, Moca i Krcun su domaća varijanta Sanča Panse i Don Kohita. Predstavljala su dva antipoda našeg etnosa (koji je u to vreme bio jedan), Panonca (“Lale”) i Dinarca (“Crnogorca“). I fizički oni su replika Servantesovih junaka – jedan mršav i visok, a drugi omanji i trbušast. I sam Servantes je likom i stasom podsećao na Don Kihota. Tartaren Taraskonac je u sebi sadržao elemente i jednog i drugog, on čas želi avanturu i oružje, čas udobnost i šolju tople čokolade. “Oružje, oružje” – viče u njemu Don Kihot. “Du chocolat, du chocolat!” (tada je ovaj napitak, pošto je tek donet iz Amerika, bio u velikoj modi) – vapi njegov unutarnji Sančo Pansa.
U svakom slučaju, gotovo opšte prihvaćeno shvatanje Don Kihota je u okvirima tog: zanesenjak, idealista, čovek plemenitih pobuda, ali nerealan. Reći nekom da je Don Kihot niko neće shvatiti kao uvredu, pre kao kompliment. Sam izraz “donkihoterija” znači nešto što ima dobre motive i ciljeve, ali je nerealno, kao što je jurišati na vetrenjače.
Sećam se svog prvog utiska kada sam, sa dvanaestak godina, imao Servantesovu knjigu u rukama. Bilo mi je žao junaka, jer sam se donekle poistovetio sa njim. I ja sam u to vreme poslednji dinar davao na knjige i, u ono vreme kada se verovalo i pevalo (original je bio ruski, kao i u većini naših revolucionarnih pesama): “hej, zasucimo rukave znojne, izgradićemo novoga čoveka”, upisao sam i završio u prokupačkoj gimnaziji knjigovezački zanat i ukoričio nekoliko svojih knjiga. Kada sam naišao na ono piščevo: kako je vitez od La Manče čitao toliko knjiga da je od toga poludeo, pomislio sam da možda i mene čeka takva zla sudbina. Ne samo početak, već i čitavu knjigu shvatio sam kao grubo podsmevanje šašavom Don Kihotu.
Kasnije, naravno, pod težinom autoriteta književne kritike, donekle sam izmenio ili bar zaboravio prvi utisak. Gotovo svi kritičari i poštovaoci Servantesa u romanu vide “besmrtno djelo… puno humanosti i humora… koje raskida u neprestanom sukobu između ideala i stvarnosti” (Enciklopedija Leksikografskog zavoda, tzv. Krležijana). Ljiljana Pavlović-Samurović govori o Don Kihotu i Sanču Pansi na sledeći način: “Združeni u naizgled smešnoj vezi, vođeni različitim, ali podjednako neostvarljivim ciljevima, oni se suprotstavljaju svetu normalnih sa neverovatnom upornošću, optimizmom i verom… Odnos dvojice glavnih junaka zasnovan je na međusobnom uvažavanju, poverenju i dubokoj i iskrenoj naklonosti”.1 Da li je veza samo “naizgled” smešna? Da li se oni suprotstavljaju svetu normalnih iz plemenitih pobuda ili zato što jedan nije normalan, a drugi je priglup?
Međutim, kako je vreme odmicalo, počeo sam da sumnjam u to opštepšrihvaćeno tumačenje.
Ako postoji neka plemenita pobuda kod Servantesa, ona jedino može biti u nameri da se spreči poguban uticaj srednjevekovne viteške avanturističke literature. Nešto poput protesta intelektualaca danas protiv nasilja na televiziji. Servantes već u prvom poglavlju govori o bezuspešnim pokušajima sestre viteza od La Manče da ga odvoji od tih knjiga koje ga zaluđuju, da ih čak spali. Da li time pisac ne otkriva i sebe? Nije li i on odlučio da napusti mirno i bezbedno mesto sekretara i da pero zameni mačem pod uticajem te iste literature? Možda je u zatvoru, gde je nastao roman, sumirajući svoj život došao do zaključka da je za sve kriva viteška literatura i da je to bila pogreška. U prologu romana on kaže: “Ja nisam imao drugi cilj osim da ulijem ljudima odvratnost prema lažljivim, ružnim riterskim romanima.”
Video sam da i Crnjanski u Seobama sa svojim glavnim junakom, koji želi da sačuva svoj narod od odnarođavanja, teži ka majčici Rusiji, da bi se tek tamo, u okeanu bratskog etnosa potpuno utopio. I nije prvi put da se neko, kao leptir privučen svetlošću, uporno trudi da dođe do te svetlosti gde ga čeka propast. Ona poznata scena kada ruski plemići insceniraju prijem kod tobožnje ruske carice, prerušene glumice, gde Vuk Isakovič priča o jadima svojim i svoga naroda, a prisutni se jedva suzdržavaju da ne puknu od smeha, svakako je inspirisana Servantesom.
I konačno naiđem na potvrdu svojih sumnji kod Nabokova, pisca Lolite. Ovaj Rus, koji je živeo na Zapadu, jedan je od poslednjih velikih pisaca Zapada (ako je uopšte pripadao Zapadu). Poslednjih pedeset godina nijedna velika nacija Zapada nema značajnog pisca, ima pisce bestselera, jer je logika zarade ubila književnost.2 Ko danas ima strpljenja i vremena da, poput Tolstoja, prepisuje rukopis Rata i mira 16 puta, a Kavkaskog zarobljenika čak 100 puta! Rekao bih da neki autori, kao što je Momo Kapor, imaju potencijal velikog pisca, ali nisu bili dovoljno strpljivi, već su svoj talenat arčili pišući feljtone i lake romane. Prava umetnost, kao i dobra rakija, zahteva višestruko destilisanje. Setimo se koliko je godina Leonardo pravio portret Mona Lize.
Naravno da i ovo pravilo nije bez izuzetka. Dostojevski je stvarao u groznici, pritisnut nemaštinom i dugovima, pa je ipak dostigao olimpijske visine književnosti. Ali nije svima dan taj raskošni talent rođenog genija.
Takav luksuz u rasipanju vremena mogli su da dozvole samo aristokrate. Danas bi možda tome mogli da se posvete sinovi milionera, ali oni obično imaju preča i prijatnija posla. Jer i danas vredi ona poznata misao: There is no such a thing as good writing. There is only good re-writing. Sada se serijski proizvode knjige koje moraju imati određene sastojke (približno 15% seksa – u latinoameričkim i italijanskim serijalima taj procenat bi bio veći – zatim 20% nasilja, a ostatak je uglavnom o novcu). Nešto poput brze hrane – umesto fast food, fast book. Šampioni tog stila su Grišem, pisac bestselera koji se uglavnom dešavaju na sudu i oko njega, zatim autor telenovela koje su vezane za lekare i bolnice, Sidni Šeldon. To je, kao i hamburger, prijatno da se prigrize, ali u ustima i sećanju ne ostaje ništa trajno. To je trijumf civilizacije nad kulturom što je posledica opšteg smanjenja emotivnosti u korist racionalnosti.3 Ništa bolje nije stanje ni u muzici ili slikarstvu.
Nabokov je razrešio misteriju Pepeljugine staklene cipele. Nositi staklene cipele i pri današnjoj tehnologiji bilo bi krajnje neudobno i opasno, a kamo li onda. Reč je o terminološkom nesporazumu, tvrdi Nabokov. U srednjem veku je kod Francuza bilo na ceni krzno od ruske veverice, koju su, prema ruskom nazivu ove životinje, nazivali verre. Kako su tokom vremena zaboravili to prvobitno značenje, a zadržali reč, koja na francuskom znači staklo, nastala je priča o Pepeljuginoj staklenoj cipeli.
Ali da se vratimo odnosu Nabokova i Don Kihota. Nabokov je obnovio moje sumnje u poljuljano shvatanje Don Kihota iz rane mladosti samo jednom rečju – surova knjiga Servantesa. Nikakva analiza, objašnjenje, samo presuda. Koja je, kako mi se čini, tačna. Uzeo sam ponovo da je čitam i uverio se u to. Opšti okvir je parodija ljubavne proze i trubadurske poezije. I vitez od La Manče ima izabranicu svog srca, Dulčineju (tačnije: Dulsineju, što približno odgovara našem Slađana). I on ima vernog konja, po imenu Rosinant (može da ima veze sa ruža ili kljuse, raga). Ali sve je to lirski okvir za sprdnju, kao što u zbirci studentskih pesama iz manastira Bojrena (Carmina Burana) na verske melodije imamo latinske stihove koji glase: Ako se dečak i devojčica zatvore u sobici (si puer cum peulula moraretur in celula), srećne li veze. Tada nastaje igra rukama, nogama, usnama. Ili kada naši boemi u kafani, umesto aliluja, pevaju na istu ariju ala ljulja. Iz glave u glavu, koje, po ondašnjem obi- čaju u naslovu ukratko daju opis onoga što se u tom poglavlju dešava, pisac vodi svog junaka kroz razne događaje, dokazujući početnu misao da je vitez tužnog lika poblesavio čitajući knjige. Nije pošteđen ruganja ni Sančo Pansa (čije ime asocira na krpelja – sanchina, a prezime na trbuh, na ono što italijanski dijalekt naziva pancia, a potiče od španskog panza), samo što je on predstavnik jednog drugog karaktera – priglupog seljaka. On je kontrapunkt Don Kihotu, onaj mršavi pripadnik seoske aristokratije kome su knjige pomutile razum, ovaj dežmekasti predstavnik prostog naroda. Opisuje Servantes šašave postupke viteza “tužnog lika”, rekao bih sa zadovoljstvom, sa uživanjem tako karakterističnim za palanački humor.
* * *
Kao i sve ostalo, ovo delo je rezultat lične istorije pisca i nazora vremena onog doba.
Servantes je imao težak život. Ne znamo mnogo o njegovom obrazovanju. Izgleda da mu je osnovni oblik školovanja bilo putovanje, kao i Maksimu Gorkom (Moji univerziteti). Sekretar papinog izaslanika, svetski putnik, potom vojnik. Kao učesnik bitke kod Lepanta izgubio je ruku, i to desnu. Bio je zarobljenik Arabljana – ko zna šta je tamo doživeo onako jednoruk u toku pet godina zatočeništva. U islamskim zemljama, gde postoje haremi, bogati uživaju prednosti poligamije, a sirotinja mora da se snalazi u nedostatku žena. Oslobođen je uz otkup i vratio se u domovinu. U novčanoj oskudici postaje snabdevač vojske, a zatim sakupljač poreze. Baveći se ovim zanimanjem, možemo da zamislimo sa koliko je ljudskih nevolja morao svakodnevno da se suočava, koliko puta je morao da stegne srce i da radi svoj posao uterivača poreza. Još od rimskih vremena to je bila jedna od najomraženijih profesija od koje su svi bežali, tako da su im kasnije imperatori zabranjivali da napuste svoje zanimanje. Nije mi jasno zašto i novi prevod Svetog pisma zadržava reč “carinik” (umesto: sakupljač, zakupac poreza), kao prevod, latinskog publicanus? I zašto taj prevod celu kamilu provodi kroz iglene uši (pre će kamila proći kroz iglene uši nego bogataš u carstvo nebesko), kada je Zamorovski objasnio da je to pogrešan prevod i da se radilo o konopcu (užetu) od kamilje dlake. Kamila kroz iglene uši spada u nadrealizam, a konopac već ima smisla. Kada je bankar kod koga je Servantes držao ušteđevinu bankrotirao, zbog neplaćenih dugova dospeva u dužnički zatvor, gde je imao dosta vremena da napiše Don Kihota. I pored amputacije ruke pri onom stanju medicine,4 pet godina zarobljeništva i zatvora, potucanja po svetu, oskudice, uspeo je da poživi 69 godina. Preminuo je 1616. godine.
Već sam naslov dela ukazuje na zlobu i podsmeh El ingenioso hidalgo Don Quijote dela Mancha. Quijote znači nepopraviv idealista, preterano dostojanstven, zanesenjak. Ingenioso, doduše, na španskom ne znači samo genijalan, već i uman, pametan. Dakle: mudri, pametni vitez (hi- dalgo, od hijo = sin, znači kolenović, patricije), za koga pisac već u prvom poglavlju tvrdi da je previše čitao i od toga poblesavio. I dalje, iz stranice u stranicu pisac nabraja sve budalaštine “umnog” plemića, koji jaše ragu od konja i ima pritupog seljaka za paža. Jedino se na samom kraju, kako izgleda, Servantes malo sažalio i nije tako strog prema Don Kihotu, koji umire.
Svakako da Servantes nije jedini pisac ove vrste. Serija holandskih priča o Tilu Ojlenšpigelu ili naših o Budalini Talu je takođe seirenje nad tuđom glupošću. Priče o „glupim plavušama“ verovatno su izraz mačo-šovinizma ili pritajena seksualna želja. Nešto poput dečaka koji maltretira devojčicu u koju je zaljubljen. Slično je i sa poznatim lažovom Baronom Minhauzenom. Nasradin Hodža ili naš Era već su nešto drugo. Tu se neko čini budalom da bi nasamario druge. Ali je inspiracija ista – podsmeh, nasankati drugog.
Odličan tekst!!!
WEOMA LEPO NAPISANO ALI JA UPORNO TRAZIM OBJASNJENJE KAKAW JE BIO ODNOS DON KIHOTA I SANCA JER JOS NISAM PROCITALA KNJIGU HITNO MI JE