Čemu nova kritika
Vujica Rešin Tucić
književnik, Novi Sad
(U gluvoj sobi postojanja)
Beše nekad vreme u kojem sam išao u susret doživljavanju sveta kao materijalnog. To vreme je prošlo.
Otac sam i kao da život još ima neku nadu, ide ka nečemu, postoji. Ali, živim u gluvoj sobi spoznaje da je postojanje samo jedan fantom.
Nekako se dogodilo da je nestalo ljubavi.
Narod je bolestan i gladan. Političke elite nemaju viziju.
Pokušajte danas da pronađete makar jednog komunistu. A nekada se od njih nije moglo proći ulicom.
Policijski dosijei nisu otvoreni.
Ne znam ko me je cinkario, ko je zarađivao na gladovanju moje dece. Ko je hteo da me otera u zatvor zato što sam se zajebavao na račun idolopoklonstva prema Marksu, Engelsu, Lenjinu i lokalnim partijskim činovnicima.
Nekadašnje bezbožništvo zamenjeno je verskom dogmom i nacionalnim mitovima.
Nisam služio postojećem. Bio sam državni neprijatelj.
Nisam pisao da bih unapredio književnost.
Ono što nazivaju književnošću ne pripada poeziji postojanja.
Ja sam biće poreklom od ljudi. Ljudi su moji daleki preci.
Umetnost je nešto čega se mi samo sećamo. Narod će morati dugo da radi da bi uspostavio duhovnu vertikalu, da bi bilo šta ponovo imao.
Nadam se da naše postojanje nije samo glupa šala. Možda će doći neki Mesija, valjda ćemo se prosvetliti.
Očekujem nemoguće, da svet bude potpuno promenjen.
Očekujem da i na našem nebu zaplače dugo očekivano Kosmičko Dete.
Zemlja više ne mora biti okrugla, more ne mora biti plavo, ali mi moramo ponovo sebe zavoleti u bilo kojem od mogućih svetova.
* * *
Na pitanje: Čemu nova kritika, postavljeno 1975. godine u naslovu romana Marinka Arsića Ivkova, još uvek nemamo odgovor. Možda odgovor pripremaju oni koji su sačinili letak, rasturan pre nekoliko dana u Novom Sadu. U njemu se najavljuje:
PETI OKTOBAR U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI
Knjiga Marka Vidojkovića Kandže nije izvela 5. oktobar u srpskoj književnosti, ona je bila samo jedan loš pokušaj. To i ne može uraditi jedan čovek, taj zadatak će obaviti nova generacija srpskih pisaca, za koju je zasigurno već pripremljen snajperski metak kritike, orkestriran iz kuloara i jazbina srpske književnosti prošloga veka.
Revolucija koja dolazi mora biti revolucija od koje podrhtavaju temelji i od koje se diže kosa na glavi, opasan udar na konzervativizam, tiraniju i prljavštinu neoprane srpske šajkače.
5. oktobar ne može izvesti nijedno lice okaljano demokratskim svaštarijama, već samo revolucionarni spisatelji i spisateljke koji se neće libiti da udare na sve što je u srpskoj književnosti spremno za rušenje.
Mi priželjkujemo i pripremamo jedan takav nasilan čin posle koga neće biti sve po starom. Želimo smenu onih ljudi u srpskoj književnosti koji joj mute vodu, gazeći i ono malo što se pojavilo u poslednjih nekoliko godina.
Nova srpska književnost je nova zato što je petooktobarska i čuva duh borbe protiv Velikog Oca bez samilosti i svih onih koji mu poltronski služe. Smenjena srpska književna vlast neće moći imati svoj haški proces na kojem će se kreveljiti do mile volje, nego će se suditi književnim zločincima oštrim perom u njihovoj zemlji.
Nova srpska književnost dolazi posle svih onih postmodernih pozitivnih i negativnih strujanja. U srpskoj književnosti otpočeće novo doba za periodiku, roman i poeziju.
Petooktobarska književnost uveriće Srbiju da se od književnosti može živeti dostojanstveno i da to nije samo jedan od prokletih poslova. Bitna odrednica petooktobarske generacije jeste moć samoorganizacije.
Mi, predstavnici nove generacije onih koji permanentno postaju pisci, jesmo prvi književni OTPOR.
Mi hoćemo Srbiju koja se ponosi svojom književnošću, hoćemo nanovo protumačenu književnu tradiciju. Nismo teroristi, želimo samo skinuti sa vlasti sve one koji terorišu srpsku književnost i zbog toga ćemo zasigurno dobiti kritičarske batine od književne policije.
Formiraćemo svoje izdavačke kuće, svoje lobije i nećemo više zavisiti od dosadašnjih vlasnika sredstava za proizvodnju, distribuciju i promociju književnih dela.
Napadamo otvoreno jer se borimo i izborićemo se za novi identitet srpskog spisatelja i spisateljice!
* * *
Još kadgod, u ona sanjiva vremena, Vojislav Despotov, odgovarajući na marksističku tezu o istoriji koja se ne ponavlja, napisao je:
Svakog jutra kroz
dva mala sanjiva groba
ispod obrva
sviće novi dan.
Kuva se kafa,
čitaju se novine.
Oglašava se kreštavi mozak
petla istorije
koja se ne ponavlja koja se ne
ponavlja koja se ne ponavlja…
Zdravko Broža,analitičar društvenih kretanja,Bačka Palanka
▲
Radost svakoga u dobrobiti za sve
Bilo da postoji ili ne postoji književna Vizija koja može spasiti svet teško je zamisliti svet vredan spasavanja bez takve vizije.Ta Vizija mora biti pozitivna etika a ne varijacije–učini ovo…nemoj ono–,kakve su do sada nametane našoj kulturi.Od najranijih korena naše civilizacije,ta je negativna etika bila proizvod činjenice da je većina religiskih i državnih sistema bila proizvod vladarskih središta,kao kombinacija REGIA et RELIGIO,koja je dominirala starim srednjim a dominira i novim vekom.
Masonstvo smatra da nam je potrebna jedna stvaralačka vizija,kao težnja postavljena iznnad našeg trenutnog domašaja,upravo kao raj koji u velikoj meri nadilazi zemaljski pakao.
Milenijumska književna kao san u kome se želi da ostvariti način života koji je dobar ljudima koji ga žive a ne samo nekoj neodredjenoj osobi,vladarskom telu ili vladajućoj klasi.Treba se ipak nadati da će naša civilizacija izgubiti nazadnajčku sklonost i prisvojiti napredni stav po kome bi se život učinio boljim a ne podnošljivijim.Kao pretnja se nad Evropu pa i svet nadvija avet gladi i prenaseljenosti a tom prilikom svaki lanac zakonske regulative puca pod teretom snažnih ruku zavisti i pohlepe.Težnja za srećom,kao treće čovekovo neotuđivo pravo posle Slobode i Mira,nije nedostojna čoveka,nasuprot svim iskazima mora veroispovesti koje u “Dolini suza” nju na zemlji satanistički odriču,zarad projekcije raja u kome će se poput bogate paše na zelenim pašnjacima gojama sve nadoknaditi.
Samo san? Da-za sada.
▲
Ostaje nam razmotriti kako književnost prati i transponuje najznačajniju potrebu ljudskog roda kako danas tako i u bilo kojem ranijem dobu,a to je bolji način savremenog života.Čovekova nečovečnost prema čoveku danas je uzrok najveće patnje,veće nego ikada ranije što je doživljena.Današnja generacija,najnovijeg doba,osetila je više rata medjudržavnog i gradjanskog,od ijednog ranijeg naraštaja a stalno živimo u strepnji da još ništa nismo videli.Videli smo jednu od najvćih najkulturnijih i najdemokratskijih zemalja sveta kako se odriče svojih temeljnih vrednosti i spremno udara sa neba,poput”Milordnod andjela” na našu malu i nekada sretnu zemlju.Svet danas muči pomisao da naša po slovenstvu bratska zemlja neće opet započeti trku u naoružanju,ali ovoga puta bez sretnog završetka.
Kritična situacija u našem veku po prvi put se ispoljava i u pogledu sirovina i osnovnih životnih potrepština poput fosilnih goriva,hrane i vode.Do nedavno koristili smo bez opasnosti po zdravlje vodu iz Dunava a danas sa strahom koristimo i takozvanu pijaću vodu iz vodovoda.Naša nacija je i duhovno nagrižena.Poput najkvalitetnijeg hirurškog čelika koji preko dvadeset godina stoji odbačen u močvari i na njoj se javljaju sve više primetni tragovi rđe.Pljačka otimačina masovna ubistva i silovanja koja nikada nisu bila osobenost našeg naroda javljaju se sve više i više.Mnogi oblici naciolnalnog života pokazuju da mera samodiscipline zaostaje za standardom koji prema našoj sumanutoj viziji opšteg napredka očekujemo da imamo.Naša mitomanija i mitologija bezverstvoi i čarobnjaštvo u koje smo de upustili na kraju osamdesetih godina rezultirali su svojim satanskim plodovima.
Na primer samo bi krajnji optimista gradjanske paradigme smeo tvrditi da su poslednjih tri,sedam,petnaest ili šezdeset poslednjih godina vladavine na ovim prostorima silno nagomilale naše probleme.Problem se mora posmatrati mnogo dublje i od ranije.Oni koji najmisaonije doživljavaju takozvani povratak tradicije zanemaruju da je to vera bez sreće i blagostanja na ovome svetu,a oni koji se kunu u “Jugoslovenski standard” sredine sedamdesetih godina previdjaju da je to bio život na tuđ račun koji se kad tad,a kako vidimo danas mora platiti.
Situacija je jednako porazna bilo da se pozabavimo kladionicama,organizovanim kriminalom,alkoholom i drogom,i ubijanjem ličnosi koju danas svesdno kao nekad komesari vrše “Komesari u mantijama”.Oni koji su nekada veličali sport kao uzornu školu vaspitanja narodnih masa sada u čudu posmatraju u šta se to izrodilo.Nekoliko majmunolikih kreatura prikazuju unapred smišljene scenske prikaze sa loptom na travnatom terenu dok se na stadionu i oo njega vode prave bitke sa desecima povredjenih,velikom materijalnom štetom,a na nesreću i ljudske žrtve nisu retke.
Bilo da se radi o životu pojedinca,porodice,nacije ili ljudskog roda uopšte,uočljiva je hitna potreba da se otkriju bolje smernice ponašanja.Usmeravanje ljudskih bića koje je činjeno do sada nije se pokauzalo dobro.
Nije bitno koliko je naše doba bolje ili gore u odnosu na neko ranije.Jednako je dubiozno i pitanje koliko dobrih ili loših osobina u narodu zapažamo u odnosu na ranije doba.Bitno je da ljudi još nisu rešili osnovnu problematiku svojih odnosa,načine društvenog i državnog uredjenja i modalitete života u grupi,a jedino bi ta rešenja omogućila čoveku zadovoljstvo umesto bede,mir umesto bratoubilačkog satiranja i pun život umesto patnji i razočarenja.
Čovečanstvo očajnički vapi za uspešnim vodstvom,jer nas ovo sadašnje vodi u očglednu propast,i to je činjenica pred kojom oči zatvara većina našin svremenika.Današnjem svetu ne odgovaraju više nikakvi kodeksi nikakvi zakonici zapovedi teorije kao ni verovanja i predanja koja su bila zvezde vodilje ljudima iz prošlosti.Čovečanstvu je pod hitno potreban uspešan zakonik života i suživota.Nafte će nestati u roku od dvadeset godina,pijaće vode u roku od četrdeset godina,hrane nema dovoljno već danas.Jedino čega ima u ogromnoj količini to je crno braon žuto i svih obojenih varijeteta stanovništvo.Kada se lednički masivi sa Tibeta za nekoliko godina otope i centralno i istočno aziske i mase sa indiskog potkontinenta ostanu bez vode,ne treba imati nikakvu iluziju da oni neće pohrliti preko islamskog sveta na zapad u Evropi i na sever u Rusiju.Isto tako ne treba imati nikakvu iluziju da će se te ogromne mase stanovništva držati u pokornosti dekretima i rezolucijama UN I US kada je već danas poznato da oni ta dva tela doživljavaju kao velikog sotonu.Ili se možda kako to ističe prof.Dragomir Lukić u svojim delima mora pristupiti radikalnom smanjivanju stanovništva zarad očuvanja našeg načina života,i to pod hitno,da tim narodima kao Izraelcima koje je Mojsije izvodio iz Egipta ne bude od Alaha i Budhe dana Evropa kao obećana zemlja u kojoj teče med i l meko.Kao što vidite imamo jako malo vremena za odluku.Pitanje koje je potrebno pažljivo razmotriti,i koje je možda najvažnije pitanje ovoga komentara je to dali želimo očuvanje sadašnjeg postindustriskog i potrošačkog načina života po svaku cenu pa i po cenu sveopšteg rata ili ćemo se opredeliti za neki drugi put.
Zdravko Broža