“Strašno” delo za strašno vreme
* * *
No, da se mi, sa ove usputnice, što bi rekao B. Pirgić, vratimo sa poredbene na našu osnovnu temu.
Zbog čega se u gradu “čuvenom po negovanju kulture” svaka kulturno-umetnička akcija slikara M. Romanovića dočekuje na nož i likvidira? Za sada, postoje samo dva moguća odgovora. Jedan leži u “ideološkoj koncepciji” ovog autora, koji je počinjao da slika onda kad smo mi učili politički zanat kako da vladamo ljudima (kad smo bili skojevci i usaojevci)! Danas, kad treba da se brišu neke stvari iz naših biografija, kultura dođe kao odličan poligon, ni Romanović ni njegovo delo ne uklapaju se u taj naš projekt. Mora biti onemogućen. Delo ovog slikara mora na svaki način da se minimizira, a njegov uticaj u kulturnom životu grada neutrališe. Mladi koji se okupljaju oko njega treba da shvate svaku zaludnost i obesmišljenost onoga što čini delo majstorovo. A to ćemo uspeti intrigarenjem: kako je težak (M.R.) za svaku vrstu “plemenite” komunikacije, s njim je “nemoguć” bilo kakav dijalog. A ako nam ta “instalacija” ne pođe za rukom, treba svaki prostor u koji uđe gasiti (likvidirane dve galerije u Tešnjaru! Prvoj, “Umetnost”, a drugoj “Gima”, zabranjen rad 2004., videti u Monografiji). Radi se o ideološkom protivniku: U svojoj biti slikarstvo za koje se zalaže M. Romanović je ideja slike kao molitve i stanje ispovedanja. Ništa ozbiljno, kao periodika, ne može da opstane bez pomoći društvene zajednice ili pojedinca sponzora. Za četiri broja “Prosopon” je “našao” sponzore. Kada se redakcija obratila poglavicama Desankinog Valjeva koji drže kulturnu kasu za pomoć bila je odbijena, a što je drugi naziv za likvidaciju! (videti na 173. str. u Monografiji). Kako dokinuti i likvidirati svaku konkurenciju Modernoj galeriji u Valjevu? Kako zaustaviti Projekt Lelić? Našlo se, okupljeno oko učitelja Romanovića, više desetina talentovane mladeži; bilo ih je i izvan Valjeva! U šupljoj, napuštenoj, polusrušenoj zgradurini zemzadruge sela Lelića, rodnog mesta Svetog vladike Nikolaja, započinje veliki majstorov Projekt: Nalaženje Časnog Krsta. U duhovnom rasulu vremena nastaje Projekt Lelić:
“Mi vidimo središte Krsta našeg postojanja u Leliću, srpskom Cadisu, jednom od pupkova sveta… Odabrali smo ovo mesto našeg učenja… odgovaraju nam paradigme oca Justina i oca Nikolaja, u kojima nalazimo smisao, sidro našeg spasenja. Stranstvovanje otac Nikolaj i izolacija otac Justin je način postojanja (bunt) umetnika u ovom vremenu (…) Tama i svetlost naših slika je refleks vremena, zapuštenost ikona, odraz je i eho svetlosti zlata, popadala prašina i prljavština po svetim likovima, poderotine, krik i rane naše egzistencije… umetnost je ispovedanje i molitva…” (str. 173. Monografije)
Ovo je izrekao M. Romanović, a šta je napisao g-din Lazar Trifunović, odeljak o Enformelu, u svojoj studiji: “Slikarski pravci dvadesetog veka”:
“Mi gajimo jednu vrstu moderne, siromašne ‘monaške’ umetnosti, što u izvesnom smislu koincidira sa minimal-art, konceptualnom, ali i sa katastrofičnom, otpadničkom umetnošću ekspresionizma, enformela, ‘teolozima slike’…” ( isto, str. 173.)
Posle izvesnog vremena, i ovaj prostor je preimenovan: tu će se razvijati tzv. Verski turizam. Kao da je bio u pravu sa svojim naslovom: “Dar prosijaku”, tekstom kojim je Branko Pirgić pozdravio ovu poslednju nadu Leleka u Leliću za saborovanjem, putem teologije slike, naših razbijenih suština. Kao da je jedino mogla ostati iz tog vremena bez nade: “… ta fatamorgana krajinskih izbeglica…” (B. Pirgić, str. 172. Monografije).
Nigde se u Srbiji, i na manjem prostoru, ne očitava tolika svirepa moć politike u kulturi nego što je to u Valjevu. Likvidiranjem Projekta Lelić (videti kako je ovo izvedeno, dalje u Monografiji), u Valjevu ponovo nastaje “mrtvo more” u kulturnom i stvaralačkom životu grada. Ostaju samo “kulturna dešavanja” basnoslovno honorisana za vreme tzv. Valjevskih večeri. Ova lažulja (koju smo nazvali pravim imenom), koju inače nazivaju Tešnjarskim večerima, sa Tešnjarom, u vreme ovih dešavanja, ima veze kao što bi imali veze građani Tešnjara sa Pekingom i te večeri nisu ništa drugo do zamena i opatuljeni Jugoslovenski susreti amatera. Danas, “Tešnjarske” večeri su susreti degenerisanog komunizma u Kolubarskoj varijanti, za vreme čijih trajanja može da se uzme dobra lova na štampanju plakata i kalendara: posao koji će duhovna beda u kasabi proglasiti izdavaštvom od opšteg značaja!
* * *
Pre nego što naša malenkost pređe na drugi deo ove studije i osvetli sopstveni estetski doživljaj Romanovićevog dela; valjalo bi (iz apsolutno etičkih pobuda) skrenuti pažnju onima do kojih, iz ovih ili onih razloga, ova Monografija neće doći: Naime, i najveći skeptici morali bi se zapitati zašto se oni koji vode i odlučuju o kulturi grada (a sebe smatraju slobodnim ljudima), ovako ponašaju prema jednom umetničkom delu sa vrlo ubedljivom, značajnom i autoritativnom recepcijom? Da li je to zbog toga što je autor ovog dela i magistar slikarstva? Ako im je to za utehu: mogli bismo im odgovoriti da ta i slične titule nemaju blage veze sa kreacijom i njenom slikarskom realizacijom. Sa znanjem o slikarstvu i njegovim tumačenjem – da; mada i u toj “konkurenciji”, kad se poređaju, razlike u znanju su drastične! Dakle, šta bi u istinu moglo biti razlog patološke valjevske mrzije onih koji odlučuju da li ćeš u mestu stvaranja moći da dobiješ pristojan autorski katalog svoje izložbe ako ti već godinama ti isti tvrde da nisi konkurencija Dupencetu “svetskom” majstoru!? (Za trideset godina rada u slikarstvu grad Valjevo nije se nikada “odužio” ni jednim pristojnim katalogom svom slikaru.) Ali, kako smo sigurni (iz iskustva) da ti “koji vode kulturu” najmanje je poznaju i prate i da su to obični poslušnici, u njoj “udomljeni kao najnužnija rešenja svojih partija”, za ovu priliku moramo prizvati treću vrstu iskustva koja glasi ovako: Birokratija shvata svet, u svojoj filozofiji palanke, po svom nepopravljivom belosvetskom recidivu koji važi na svim meridijanima i ako joj, uz to, pridodamo s pravom njen ovdašnji duh komunizma, egalitarizma raznih boja i samoupravljanja: onda je svaka ništarija “genijalan” kulturni poslenik i sve “zna o slikarstvu”, a o ostalim umetnostima i da ne govorimo! Ako je to tako, a čini nam se da jeste, šta onda radi jedan građanin sveta koji je iz tako uzvišenih, muzejskih razloga, čest gost naše varoši, zašto ne deluje kreativno i duhovno na tu gomilu slugeranjskih idiota koji ga uvek, kad je ovde, okružuju!? Mi držimo da je on poslednja nada da će se kulturna atmosfera grada popraviti i da će mnoga čeljad ove varoši biti oplemenjena i kao takva česti i rado viđeni gosti valjevskih galerija i muzeja.
Ali, šalu na stranu: pakao Valjevske kulture traje od 1945-te, s malim i bizarnim izmenama u svom dekoru! U njemu nema nikakve nade za današnje mlade talente koji bi trebalo da nastupe u svetu umetnosti; nešto malo batrganja oko Muzičke škole u Valjevu i to je sve gde bi mogao mlad talenat da se ispolji. Svojevremeno je Valjevska biblioteka pokrenula književno glasilo “Književnu radionicu”, koja je uspela da ostvari ozbiljnu saradnju i sa stvaraocima iz velikih kulturnih sredina zemlje, ali bez podrške svoje sredine ugašena je i ova kulturna činjenica u “gradu pesništva”! Ali se zato u Dupencetovoj galeriji sve štampa (za njega i njegove) na svetskom nivou! Mnoge od tih “svetskih” slikara kojima Fotovojka štampa slikovnice, a jedan (i on je “svetski”) staklorezac i uramljivač, iz Valjeva, veša po duvaru galerije, u Parizu ne bi osrednja galerija pristala da izlaže i da joj se plati! U čuvenom “Desankinom Valjevu” zgrada Gradske biblioteke je pretrčavajuća kulturna ustanova; naime, ova ustanova je “podeljena” preko ulice, tako da se poslovi u njoj održavaju kroz gradski saobraćaj, a ukoliko je gušći, osoblje, između sebe, komunicira preko telefona. Inače, obe zgrade biblioteke, ovog čuvenog grada kulture, su nenamenske i biblioteka je useljena u njih pod teškom iznudicom. Ali zar je važno da li jedan grad od 40.000 stanovnika, sa bližom i daljom okolinom, treba da ima standardnu zgradu gradske biblioteke? Treba ga samo proglasiti gradom “poezije i Desanke” i time ga očuveniti pa raditi “pravu” stvar za kulturu: zidati muzej Medijale. (sic!?) Ovih dana, “svetski” slikar je planirao da zgrada ovog “muzeja” (čitaj, njegovog) zahvati ceo jedan kvart i pola parka u popaljenom, izmrcvarenom i ogoljenom Valjevu! I to u jednom od njegovih najlepših lokacija u samom centru grada! Predlozi, i namere Dupencetove bulumente pljušte sa svih strana: sve što diše na “finansijskoj trsci” u kasabi, na čelu sa opštinskom kasom, i sa kasom države Srbije, “mora da se uključi u ovaj Projekt”! Nosilac ovog projekta biće, kažu, barjaktar u liku Ministarstva za kulturu Srbije!?! (A mi kažemo: ako se to dogodi, biće to pakleni galimatijas od 6.400 metara kvadratnih, pravi spomenik Valjevu, koje je, u zadnjem ratu, bombardovano šezdeset i četiri puta!)
Samo iz koristoljublja, ili izopačenosti, ili čovek iskrenog ali besmislenog i uzaludnog nadanja, mogao bi da preporuči mladom čoveku iz Valjeva da ostane i stvara u njemu! Ne! Talentovana mlađarijo iz Valjeva kofer u ruke i put pod noge! I ne brižite! Gospod koji je posadio to zrno talenta u vama pobrinuće se da nikne u veliki i bogat plod! I ne zaboravite, imate nauk: Ako je prošao i preživeo sve najgore u ovoj sredini stvaralac ovakvih kreativnih moći kakav je majstor slikarstva Milomir Romanović, šta tek treba da očekuje, na svom ranom početku, mlađi i još neafirmisan slikar? A kad dođeš kao ostvaren i realizovan umetnik u svoj grad rođenja, oni će (da parafraziramo Svetog Nikolaja Žičkog) sigurno otići.
da da