“Strašno” delo za strašno vreme
Slaven Radovanović
književnik, Valjevo
(monografija o Milomiru Romanoviću, Put, Valjevo 2005.)
“Kad ja dođem ti ćeš otići.”
Sveti vladika Nikolaj Velimirović
Da bismo što bliže, iscrpnije i podrobnije shvatili, i protumačili, umetničku sudbinu Milomira Romanovića i njegovog dela – poslužiće nam upravo sve ono što je ispisano, i fotografijom preneto, u ovoj nestandardnoj (i atipičnoj) nedavno objavljenoj Monografiji.
Kao prvo (s njenog kraja, kao u Borhesovskom prividu), započećemo “metodom” obrnute perspektive, u kojoj nema kraja ni početka i u kojoj je najveće ono što je najduhovnije (G. Palama): Autorovom časnom zahvalnicom izdavaču bez čijeg truda “ovo delo ne bi ugledalo svetlost dana”. Zašto je baš ova činjenica važna na samom početku potrage ove stvaralačke sudbine koja je, u međuvremenu, odavno prešla granice Srbije i njene kulture? Pa zato, rekli bismo, iz naoko banalnih razloga koje iziskuje fizička egzistencija autora a, bogme, i njegove porodice. A ona se odvijala u najgore mogućoj sredini po umetnost i umetnika, u vremenu perfidne i podmukle ideološke torture tzv. Samoupravnog komunizma i njegovog duhovnog lagera za kontrolu “umetničkog i estetskog doživljaja stvarnosti Titove Jugoslavije”; sakrivene iza benigne firme: Kulturni amaterizam. Svaka lakrdijaška budala, za malo hleba i putovanja, bila je proglašavana “uspešnim” pesnikom, slikarom, glumcem i piscem amaterom. Bila je to, po Titovim mufljuzima u kulturi, “najzdravija umetnička konkurencija u socijalizmu sa ljudskim likom”. Valjevo kao grad bilo je tipovano da nosi ulogu ove i ovakve politike u kulturi, ono je bilo centar Jugoslovenskih susreta amatera i to duhovno unazađivanje sredine ovakvim kulturnim đubrištem trajalo je desetinama godina! Istinski stvaraoci Valjeva umirali su po parkovima ili, ako su imali sreće, odlazili iz ove čamotinje u beli svet. Retki su ostajali, mogli su se izbrojati na prste jedne ruke, M. Romanović je bio jedan od njih. Hvala Gospodu i Njegovoj promisli život sličan životu i sudbini pesnika Sretena Kušakovića zaobišao je Milomira Romanovića! U gradu koji slovi kao “grad pesništva” dakle umetnosti, i ostalih “kulturnih” izmislica (navodnici su doslovni; čitaj za politička protežiranja i mamiparu svakovrsne prožderačine! Bivši iz kulturne “koncepcije amaterizma” našli su se na novom zadatku!). Pa ne može ni da začudi zbog čega nije bilo u “kasi za kulturu svih Valjevaca” novca za štampu ove Monografije! Valjevo je trebalo da bude kažnjeno i da ne vidi najboljeg slikara i njegovo delo; stvaraoca koji se svojom sudbinom i delom vezao za ovo mesto. Hude li sudbe “u čuvenom Desankinom Valjevu”! U majstorovoj domaji smiciguzi ne daju kasu od kulture za kulturu!? Bezkeceljaši drže kese narodne (a to mu dođe kao recidiv samoupravnog komunizma!), i vode privatnu politiku “u kulturi bez Boga”, što bi rekao i napisao ava Justin, a to mu dođe kao prćijska demono(kratija)!
Dakle, šta će kud će majstor poznat na nekoliko kontinenata, daleko “preko sinjeg mora” s bednim odgovorom “kako nema para”!? Sud Palanke je kao sud sveta, jer si u njoj. Budući da je rođen svojim delom u njoj, njena opštinska kasa nema, i nikada neće imati, novac za daleko manje stvari od štampanja Monografije, u kojoj je označen tridesetogodišnji rad jednog važnog stvaraoca u likovnoj kulturi zemlje i najvećeg slikara grada Valjeva s kraja prošlog i početkom ovog veka. Da bi dokučili tajnu zašto, i zbog čega, je Bosis iz Valjeva obavio posao koji je trebao da obavi grad Valjevo moramo sići do samog dna pakla koji određuje sudbinu društvenog i stvaralačkog u ovom gradu! Zato ćemo nastaviti dalje (po receptu svetog Nikolaja) znakom, simbolom, signalom i tragom ispisa u ovoj Monografiji. Umetnički i estetski sud o delu ostavićemo za kasnije. Ispišimo za sada sud o poslanju dela i sudbine desnice koja ga je izvela u stvarnosti gde se duhovno (čitaj, slobodno!) prezire, a istina goni!
Najbitnije, za one što dolaze i koji bi želeli da budu budući umetnici u ovoj “pesničkoj sredini” i da ostanu u njoj kao takvi (neka im se Gospod smiluje!), moramo otkriti savremeni mehanizam delovanja svirepe, i oduvek neduhovne, valjevske skojevštine i usajovštine u gradskoj kulturnoj politici od sredine prošlog veka do današnjih dana! U ovoj Monografiji pred nama tih tragova je sijaset. Da li je mladima Valjeva potrebna ovakva vrsta opomene? Mi mislimo da jeste! Uostalom, istine radi sam autor je (i bez sozercanja u njegovo zbitije valjevske ropotarnice), podelio svoj dar i talenat dobijen od Gospoda na više desetina mladih života uputivši ih, i otvorivši im vrata mnogih akademija u zemlji! A ima ih bogami i u inostranstvu koji su (prebivajući kod Tešnjarskog učitelja) nastavili svoja umetnička usavršavanja i školovanja! Po toj vrsti delovanja i nesebičnosti više je (slikar) M. Romanović učinio od pet modernih (i nemodernih) galerija i svih kasablijskih škola u kojima nema predmeta koji glasi: POZNAVANJE I NEGOVANJE UMETNIČKIH ZANATA. (Svet je pun ovakvih škola od Islanda do Šapca i Užica, ali se majstoru podmuklo dokida rad sa talentima, a videćemo ko je “izvođač ovih radova” i na koji način.) Zbog toga smo u velikoj moralnoj obavezi da mlade umetnike našeg grada obavestimo da, ukoliko ostanu u njemu, zaborave svaku nadu i da se što pre spakuju i izgube negde u svetu i tamo ostvare svoju umetničku biografiju! A ako ima mlađahnog valjevskog talenta koji ne veruje u ovu konstataciju neka, preko Interneta, pretraži sajtove kulturnog života i prisustva mladih u mestima kao što su: Mrčajevci, Kanjiža kod Subotice, Stig kod Požarevca, Svrljig! Kao što vidiš mlađarijo valjevska, to su sela ali baš zbog toga što su sela to su velike kulturne sredine, jer mnoge od njih već nekoliko godina imaju književne časopise! A ti mlađarijo valjevska, sa svojim talentima u “čuvenom Desankinom Valjevu”, obijaj noću kafiće! Da vidimo, takođe preko Interneta, šta to imaju sve gradići po Srbiji kao što su: Užička Požega, Smederevska Palanka, Velika Plana, Golubac i da tu stanemo. Hoćemo li da nabrajamo gradove veličine i “značaja” današnjeg Valjeva? Ne. To bi bilo besmisleno jer je Desankino Valjevo isto što i Desankin Beograd (zar se u njemu ne nalazi Fondacija “Desanke Maksimović”!?); zar nije svaki grad u Evropi sa jakim Slavističkim centrom i katedrom Desankin!? Desankina Brankovina!? Ne! To je gnusna obmana!, koja traje i na kojoj se uzimaju pare! Samo postoji jedno mesto čovekovog rođenja, u slučaju Desanke Maksimović to je selo Rabrovica; tu se ova pesnikinja rodila, tu se u kolevci zaljuljala i tu je trebalo da bude (po svim ljudskim merilima) i njen grob. Pazite!, sad ide mesto koje lepo govori kako nas lokalna skojevština drži za gomilu idiota!, a evo tog mesta: U čuvenom Desankinom Valjevu, inače “gradu pesništva”, nikada (niti će kada biti), književnog časopisa niti bilo koje vrste slične umetničke periodike koja bi tretirala autore iz bilo kojih prostora, a najmanje iz gradskog! A zašto? Sme li u gradu Valjevu uopšte nešto ozbiljno da postoji u kulturi, počev od gradske biblioteke, a da ne bude od strane vlasti tretirano kao “na smrt” konkurencija Dupencetovoj galeriji!? To je politička volja Valjevske podvale pretočena u “komunoestetički i kulturološki” stav koji glasi otprilike ovako (kako ga je dobio jedan moj prijatelj Valjevski slikar tražeći skromna sredstva da bi otvorio svoju izložbu slika), i glasi: “Postigni i ti ‘svetsku’ slikarsku slavu, pa ćemo i tebi podići galeriju.” E sad, kako čovek da shvati da lokalna politika koja ne može da dobije prćijske političke izbore od Jadra do Vistada može da diže galerije kad god poželi!? Iz ovakvog odgovora lepo se videlo ko je svojevremeno prćijskoj komunističkoj moći, pre trideset godina, donosio vodu s ratlukom dok je ona likvidirala “Glišićevu književnu nagradu”! (Akteri likvidacije, nekadašnji spoljni momci koji se “kunu” kako nisu krivi za ovaj vandalski postupak Docekepeca već se petnaest godina, kako su u vlasti, prave gluvi i slepi i ne rehabilituju ovu književnu nagradu. Zbog čega? Možda iz straha da bi je mogao dobiti onaj koga bi najrađe videli mrtvog?) Danas se tako lepo vidi ko je sve bezbroj pokušaja u osnivanju književnog časopisa u gradu likvidirao u zadnjih tridesetak godina! I vidi se (O, pravog li čuda Božijega!) ko je ukinuo “Prosopon”, koji je uspeo da se pojavi u četri (4.) broja i bio u Beogradu dočekan sa velikim i prijatnim iznenađenjem! (Videti Monografiju Romanović, str. 173.)
Da li ovo gore ispisano korespondira i ima veze sa temom o stvaralačkoj sudbini i delu Milomira Romanovića? Ima, kao najbliže polje socijalnog zračenja na ljudski život. Itekakve veze ima život (onaj prvi njegov stvaralački embrion) sa mestom u kome je rastao i što je najvažnije (postajao) slikar, a postajao je slikar na samom dnu tzv. samoupravnog komunističkog pakla! Imamo li argumente za ovu tezu? Imamo. A sad, krenimo da ih ređamo za sada, iz Monografije koja je pred nama:
Na 169. str., 4. red odozgo, u ovoj Monografiji stoji ispisano: “Nema para”. Ovo je autoru/slikaru, najverovatnije, rekao volonter “visoke” valjevske politike; inače multimilioner i jedan od najbogatijih ljudi u gradu, koji je uspeo da “izgubi” (da ne kažemo neku težu reč) spisak adresa svih likovnih udruženja u Srbiji koja su izrazila želju da podr- že sve slikarske akcije valjevskog VULS-a, a pre svega obnovu Projekta Lelić. Prilikom “nestanka” i “gubitka” tog adresara svih likovnih udruženja Srbije bila je prisutna slikarka i vajar Ljiljana Terzić. Iza ovog, odavno ušljivog odgovora da opština nema para za sve nezavisne ljude i njihove stvaralačke projekte i ambicije na dnu ove prćijade, autor/slikar poznat umetničkim krugovima Beograda, i šire, postavlja (na istoj strani) pitanje: “Gde su pare”? Evo odgovora i na ovo majstorovo pitanje:
Mi, “odabrani” (tačnije, samoodabrani “od ‘46-te s dedova je unucima ostanulo”, što se lepo i ilustrativno vidi iz štrajka ovih dana ispred valjevskog “Napreda”), kupili smo nešto prljuše oko Brankovačkih svetinja, deljkamo našima i “pravimo” školski turizam; pa smo do dana današnjeg imali oko sto hiljada školsko-turističkih poseta Brankovini. (sic!?) Ovde bi smo mogli da pomenemo basnoslovnu cenu nedavno izgrađenog “konaka” Nenadovića, ali to ostavljamo za neku drugu priliku; mada je uloga lokalnog Zavoda za zaštitu istorijskih spomenika (prćijska izmišljotina) i njegovog direktora vrlo zanimljiva jer se u oblasti kulture dokazao kao naša malenkost u kibernetici! Inače ovoj direktorici je gautlajterski fah uživanje u likvidiranju i zatvaranju (preinačavanju funkcije delovanja, kako oni to umeju i znaju da formulišu) likovnih galerija po Tešnjaru. I ona ima zaslužnu skojevsku i bračnu biografiju (valjda je zato direktor?), pa joj likvidiranje kulture mladih slikarskih talenata Valjeva nije strano ličnom represivnom mentalitetu formiranom još u detinjstvu, jer je ponikla u komunističkoj pećini! Evo njene rečenice koja joj je zagarantovala doživotno bavljenje direktorovanjem kasablijske kulture, izrečena je u sedamnaestoj godini njenog života i glasi: “Tata, ja sam godinu dana pre tebe primljena u Partiju!” To je veliko alhemijsko delo ove novo (demono)kratske spodobije i kreature! I šta tu ima neko da slika, piše i glumi kad je “kraj umetnosti” ovde u našem čuvenom, Desankinom Valjevu! Kakvo je to, na stotine, okupljanje mladih talenata u Galeriji Tešnjara, dok čuvena “svetska” galerija zvrji prazna i tek je jednom godišnje napudrana i namirisana jer se nešto “dešava u njoj”!
Da se vratimo na samoupravnu konstataciju po kojoj je opštinska kasa za kulturu večito u “bedi”. Šta to znači “nema para”, ali uvek za onu treću stranu? Kako ovaj (večiti) odgovor upućivan već nekoliko decenija stvaraocima u Valjevu treba shvatiti?
Evo, ovako majstore: Nema para, za tebe i slične tebi koji pokušavaju da dokažu baveći se umetnošću u ovoj kasabi (nama bivšim učenicima i zagovornicima dijalektičke misli), da u ovom mestu postoje veći slikari od autora vaginalnih crtmuljaka i ostalog raspadanja u roze boji; i da se u istom mestu mogu roditi novi slikari koji, po svom delu, odavno zaslužuju minimum pažnje i poštovanja u svojoj sredini izraženim u finansiranju jedne Monografije o tridesetogodišnjem radu i stvaralaštvu! Ali, o gle čuda!, bivši usrećitelji dijalektičkom mišlju, danas usrećitelji filosofijom krupnog kapitala i dogmom o nepromenljivosti “svetske” umetnosti, ne mogu bez ušarenjenih vaginalnih crtmuljaka! No, dobro, legitimno je svako estetsko stajalište i opredeljenje, ali je ono na Zapadu (pa valjda je ta civilizacija uzor i lokalnim demokratama!?) plaćano ličnim novcem; tamo nema bunarenja po zajedničkoj opštinskoj kasi a za lične interese!
da da