Tišina posle tišine
Ako se osvrnemo na dobitnike NIN-ove nagrade od devedesetih godina do danas, primetićemo čitav niz odličnih autora, koji su pod svoju lupu stavili mnogobrojne segmente društva. Naravno, pre svega one iz prošlosti. “Jer zbilja je bilo strašno šta su činili partizani u Drugom svetskom ratu nekim nedužnim Srbima, Titovi zločini na Golom otoku ne smeju se zaboraviti, period socijalističkog samoupravljanja doveo nas je do ponora.” Goran Petrović, vešt romanopisac, svojom knjigom “Sitničarnica kod srećne ruke” dostigao je sam vrh postmodernističkog pisanja. Njegova knjiga je ujedno i kritika perioda socijalističke Jugoslavije. Da je priču vremenski približio, a među likove stavio nekog od no- vijih zastrašivača, pitanje je da li bi uopšte i ušao u izbor. S vremena na vreme, u periodu Miloševićeve vladavine pojavljivali su se pisci dobitnici NIN-ove nagrade koji su se dosta kritički osvrtali na sistem u kojem su živeli. I kod njih se moralo znati dokle kritika sme da ide, koje su teme nedodirljive, koje se ličnosti ni u kom slučaju ne smeju dotaknuti. Vladimir Arsenijević, dobitnik NIN-ove nagrade, onog momenta kad je odlučio malo otvorenije da piše o Kosovu, više nije imao podršku svoje izdavačke kuće “Stubovi kulture”, a i druge (značajnije) su mu postale zatvorene, pa je pribegao nečem što sve više postaje praksa; osnovao je vlastitu izdavačku delatnost. Za razliku od srpske književne scene, hrvatska je kudikamo liberalnija. Kada bi u našoj državi autorka žestoke knjige “Uho, grlo, nož” Vedrana Rudan mogla da ostvari svoj izdavački naum? Navedena knjiga predstavlja obračun sa jednim prevarantskim sistemom skoro do krajnjih granica, kroz slike koje su za književne primadone verovatno prežestoke. Ne, one su još uvek iza stvarnosti, ali nedostupne našem poimanju sveta. Ulepšanog, naravno. Vladimir Arsenijević u svojoj knjizi “Meksiko” govori o tome šta se na Kosovu dešavalo, ali sa puno izmicanja, jer, zaboga, šta će biti ako se previše zameri svojoj zemlji. Hrvatska autorka je odavno raskrstila sa tom dilemom i spremila se za prave književne podvige. Da kojim slučajem živi u Srbiji namesto u Hrvatskoj, za njeno delo niko ne bi ni znao. Ne bi ona bila ni kažnjavana, ni zatvarana, ni proganjana. Okružila bi je samo apsolutna tišina, prvi od srpskih najznačajnijih književnih autokrata, kojem bi se veoma brzo pridružili svi oni koji imaju ambicije da uzmu i najmanju mrvicu kolača. To je princip koji je uspostavljen na nivou našeg društva još od Drugog svetskog rata, da bi se u periodu od 1990. godine razvio do savršenstva. A kako bi i bilo drugačije kad su ukinute poluge koje su rešavale navedene slučajeve iz perioda jednopartijskog komunističkog sistema. Batina i zatvor posle duže tišine, najsnažniji su argument u cilju spasavanja srpske reči. Sadašnji princip je svakako suptilniji i zahtevniji.
Mogli bismo ga nazvati: TIŠINA POSLE TIŠINE.
Oduzimanjem najefikasnijeg sredstva za ućutkivanje nečije izgovorene ili napisane reči, moralo se pronaći novo, koje bi isto tako bilo efikasno, a u sklopu postavljenih zahteva demokratskog društva. U Srbiji veliki broj ljudi piše, a od tog broja značajan procenat objavljuje svoja dela. Kada bismo bili zluradi, mogli bismo konstatovati da su pisci najčešće i jedini pravi čitaoci. Esnaf nikada ne sme da odlučuje o samom sebi, a to se, izgleda, upravo dešava.
Period komunističkog jednoumlja karakterisao je odabir najpogodnijeg kadra spremnog za učešće u književnosti. Brojni, možda i talentovaniji pisci, odmah su eliminisani, sa dobijenom informacijom da je književnost ipak previše ozbiljan posao za njih. Izdavačke kuće u Srbiji vršile su rotirajuće objavljivanje knjiga tako što bi urednik jedne izdavačke kuće štampao knjigu uredniku druge, naravno sa ciljem da i njegova ugleda svetlost dana u značajnoj izdavačkoj ustanovi. Stvoren je uzak krug ustoličen kroz (tajni) dogovor, spreman da zatvori vrata svakom čije mesto nije tu. U slučajevima kada nečija knjiga nadraste situaciju kvalitetom, bivala bi onemogućena zbog eventualnog narušavanja odnosa snaga. U tom relativno malom krugu kvalitet je bio očigledan, bez izuzetnog uspona koji bi natkrilio lokalne granice. Srpska književnost se stopila sa državom, postajući njen nerazdvojni deo. Samim tim slobodna kreativna misao prestala je javno da živi na ovim prostorima, zbog kanona koji su bili neumoljivi.
Postmoderna je prihvaćena sa velikim zakašnjenjem od strane naše književnosti, a opet pod pritiskom književnih velesila, što je česta praksa i u svim drugim elementima funkcionisanja našeg društva. Ovaj teren nikad nije mogao da istrpi eksperimente koji bi predstavljali pomak napred. Svaka novija misao mora da bude potvrđena od centralnih autoriteta, da bi u “palanci” bila prihvaćena. Tek tada, plejada naših artista kontrolisano bi se prišljamčila za taj vagon, postavljajući nove standarde (novu laž) koji se nisu smeli menjati, opet – do određenog momenta.
Pisci koji nisu predstavljali opasnost za državu a činili bi pogrešne korake (po mišljenju merodavnih), obavijani su velom tišine, a njihovo postojanje predstavljano je kao nepostojanje. Oni bi štampali svoje rukopise u ličnom angažmanu, dok bi imali snage za to. Tišina je bila toliko zastrašujuća i opominjuća, da je malo ko od njih mogao da istraje do kraja. I to je jedan od razloga zašto Srbija, za razliku od drugih istočnoevropskih zemalja, ima toliko malo priznatih književnika disidenata, koji su svoju delatnost nastavili u slobodnom svetu. Tek kada bi neko od njih postao opasnost za sistem, korišćene su metode prisile.
Od 1990. godine u većem broju slučajeva izvršena je prekomanda predstavnika srpske književne elite u demokratski front, kroz izbor neke od postojećih partija. To je za njih značilo oslobađanje od ranije krivice i stavljanje nove maske koja bi ih prikazala u drugačijoj svetlosti. Sa teretom velikog greha, formiranom ličnošću koja je teško mogla biti sačuvana pod bremenom rigidnog sistema, oni nikako nisu mogli da postanu nosioci novog razmišljanja. Ali zato po svaku cenu želeli su da sačuvaju postojeće pozicije.
Izgubivši glavno (državno) oružje u eliminaciji talentovanijih od sebe, morali su se prilagođavati novih uslovima. Pošto posle tišine nije bilo moguće upotrebiti krivični sistem, ustoličili su tišinu kao trajno stanje stvari, sve do momenta dok je neko iznad njih ne naruši. To bi podrazumevalo uplitanje stranog faktora (književnog autoriteta iz značajnije zemlje), čime bi splahnula i podrška autora okupljenih pod njihovom zastavom. Priča bi i za tu priliku bila unapred spremljena, jer u ovoj zemlji sve mora biti na svome mestu, a svaka reč pažljivo izmerena.
U periodu tzv. demokratije uspostavljeni su novo-stari monopoli na nivou značajnijih izdavačkih kuća (kako državnih, tako i privatnih) i književnih časopisa od ugleda. Ovog trenutka, jedan od ustoličenih urednika trenutno ima značajnu ulogu u tri velike izdavačke kuće, a sarađuje sa još nekoliko drugih. Urednici književnih časopisa zavise od urednika izdavačkih kuća (i obratno), tako da je saradnja iz interesa neminovna. Štampanje knjiga (veoma često besplatno) na taj način im je obezbeđeno, kao i formiranje književnog ukusa kroz nametanje određenih pravaca u književnim časopisima. Primanje novih autora u njihove redove čini se na kašičicu, posle pažljive provere. U toj insceniranoj ujdurmi mogu učestvovati i drugi pisci, pod uslovom da ne naruše postojeći hijerarhijski sklop i, naravno, ako su spremni da plate značajan iznos za celokupne troškove štampanja knjige. Samo upornošću i snishodljivim odnosom mogu da ostvare svoj san o ulasku u redove onih koji su do sada učinili dosta zla srpskoj književnosti. Mala je mogućnost da nove ličnosti u staroj priči sačuvaju sopstvenu ličnost i izvrše promene u postojećem sistemu vrednosti. Preživevši mnogobrojne torture, oni se praktično pripremaju za nastavljanje uspostavljenog režima, koji ne može da donese ništa dobro. Bez radikalnog razlaza sa prošlošću i ulaska mlađih nekompromitovanih autora u stvarni svet književnosti, prihvatanja načina funkcionisanja zapadnoevropskih izdavačkih kuća, u kojima se retko objavljuje knjiga po ključu, apsolutne reforme naša dva udruženja književnika (uvođenjem novog kadra), ostaćemo i dalje u mraku, daleko od zore, koja negde drugde svanjava. Zar je moguće da na srpskoj književnoj sceni talenat, sposobnost i čast ne mogu zajedno da funkcionišu. I da li svako od potencijalnih autora mora odmah postati deo nekog klana, da bi i za tren zablistao. Trenutni odnos snaga u našoj književnosti mogao bi se zasnovati na premisi “svako protiv svakog” ili “svako sa svakim” pod uslovom da to pojedincu donosi pomak u književnoj karijeri. A zar sve navedeno nije u stvari slika celokupnog društva, u kojem se vrše najsporije promene u Evropi. Pitanje je da li će ikada i biti završene.
Autoritarni sistem koji je predstavljan kao mnogo tolerantniji i ljudskiji od istočnoevropskih pokazao je svu svoju monstruoznost, koju mnogi i dalje negiraju. A kako i ne bi kad je njihova ličnost još davno poprimila sve njegove karakteristike…