Tišina posle tišine
Srđan Simeunović
književnik, Beograd
LAŽ
Okrunjena plaštom meditativnog zanosa,
Kroz urlajuću mirnoću i beskorisno odglumljavanje.
Prepuna gordosti. Nadvijeno nad istinom
Kao prorok iz nekog malog sela, progovara
Da niko se drugi ne čuje i ne sme da se suprostavi.
U protivnom biće razapet. Da, baš tako
Kao pas bačen u grotlo sumnji i nedoumice
Onih koji se kunu i mere po toj istoj laži.
Iz usta koja ne smeju biti zatvorena
DO DANA DOK SE NE USTOLIČI NOVA!
Sendan
“Istinito i originalno lakše bi dobilo prostora u svetu da oni koji su nesposobni da ih stvore nisu skovali zaveru da im ne dozvole da izbiju na površinu.
Istorije umetnosti i književnosti stalno nas uče da su najveći rezultati ljudskog duha po pravilu prihvatani nepovoljno, i u tom statusu ostajali toliko dugo dok nisu došli duhovi više vrste na koje su ovi uticali i koji su im pribavili ugled, koji su onda zahvaljujući tako stečenom autoritetu održali. Sve počiva u krajnjoj osnovi na tome da svako može da shvati i ceni samo ono što mu je istorodno. A plitkom je istorodno plitko, prostom prosto, nejasnom zbrkano, blesavom besmisleno, a najviše se svakom dopadaju sopstvena dela, koja su mu potpuno istorodna.
Potpuno je pogrešno pokušati da se tolerantnost, koju nužno moramo da imamo prema tupim ljudima bez mozga, u društvu u kome sve vrvi od njih, prenese i na književnost. Jer tu su oni bestidni provalnici, i tu spustiti loše na zemlju jeste dužnost prema dobrom: jer kome ništa nije loše, tome ništa nije ni dobro. Uopšte je u književnosti u č t i v o s t , koja potiče iz društva, strani, veoma često i štetan element, jer ona zahteva da se odobrava loše, i time radi upravo suprotno svrsi kako nauke, tako i umetnosti.”
A. Šopenhauer
Uvod
Onog momenta kada sam otkrio razmišljanja A. Šopenhauera o večitom sukobu između birokratskog establišmenta književnosti jedne zemlje i književnih stvaralaca, pomislio sam da borba za poboljšanje položaja srpskih književnika nikad nije uzaludna. Velik broj posvećenika u umetnosti ili nauci biva zatečen idealističkim stavovima, bez informacija iz prve ruke koje mogu samo da pomognu. Dolazak do uspeha u Srbiji vodi preko sedam vrata ili samo kroz jedna. Jedna, za one sa pedigreom, kojima je prethodnih šest otvoreno od strane bliskog (roditelja, rođaka, prijatelja…), ili u slučaju čudotvorne podrške novca koji omogućava ulazak na sporedna vrata. U svetu književnosti, u periodu posle Drugog svetskog rata (naravno u Srbiji), a verovatno i danas, nepotizam je jedan od ključnih elemenata (pored talenta, koji mora biti evidentan) za punu književnu participaciju. Kao što deca doktora sa VMA imaju otvorena vrata u istoj instituciji po završetku medicinskog fakulteta, tako su i deca značajnih urednika, direktora, društveno-političkih radnika mogla da biraju svoju delatnost, odnosno da postanu književnici. Novčana potpora je takođe bila bitna u njihovoj daljoj afirmaciji.
Kroz sociološki intervju sa većim brojem naših najvažnijih urednika (najvećih izdavačkih kuća) utvrdili bismo da je njihovo nacionalno poreklo u velikoj meri značajno za zauzimanje određene pozicije. Ovo može da zvuči kao jeretička misao, bliska ekstremnom nacionalizmu, ali činjenica je da odlučujuću reč u njima imaju građani drugih (druge) nacionalnosti. Da li je u pitanju veći talenat i evidentna sposobnost ili možda nesposobnost srpskih autora za postizanje značajnijih dometa u pisanju i odabiru najkvalitetnijeg. Svako neka odgovori na svoj način, ali ovo je retka situacija u odnosu na evropsku književnost, gde odluke ne donose predstavnici najbrojnijeg naroda koji živi u danoj državi. U svakom slučaju, srpski pisci za malo časti spremni su mnogo toga da učine, održavajući postojeću konstelaciju odnosa.
Drastičnosti postoje i u drugim nacionalnim književnostima, a Šopenhauer, Niče, i mnogi drugi znani i neznani filozofi, ističu da je književna birokratija u svakoj zemlji manje više ista. Ipak, čini mi se da i u lošem postoji skala koja se kreće od 1 do 100. Teorije pomenutih filozofa mogu se nadovezati još na starorimsku premisu da je “čovek čoveku vuk”. Srpska književnost i pre uspostavljanja komunističke ideologije, bila je poprište najraznovrsnijih sukoba između pojedinih stvaralaca koji su nastojali da poprave umetnički položaj. Oni koji su bili najbliži centru moći to bi i uspevali, pre ili kasnije, u zavisnosti od sticaja različitih okolnosti. Pitanje je da li bi Branko Radičević bio otac srpske poezije da nije ušao u krug ljudi oko Vuka Karadžića, bez obzira na svoju tragičnu sudbinu. Branko je imao mnogo sukoba sa ostalim pesnicima i svojim stvaralaštvom učinio je mnogo za našu poeziju. Da li je postojao još neki Branko u njegovom vremenu nismo u mogućnosti da utvrdimo. Jovan Dučić i Milan Rakić, zaista vrsni pesnici, bili su značajni predstavnici srpske države (diplomate), što im je omogućilo lakše isplivavanje na površinu. Stil pisanja koji su oni prezentovali bio je karakterističan za još nekolicinu naših pesnika, koji su isto tako uspešno vladali vezanim stihom, a opet nisu zabeleženi u knjigama i čitankama, tako da mali broj ljudi zna za njih. Svi znamo za tragičnu sudbinu našeg velikog pesnika Disa, koji je bio plastičan primer snažnog talenta i pomanjkanja sposobnosti uspešne komunikacije sa književnim establišmentom. Jedan potez, tada najznačajnijeg književnog kritičara, Jovana Skerlića, zapečatio je njegovu pesničku karijeru za života, a otvorio je – na velika vrata – kasnije. Koliko je potencijalno značajnih književnika Skerlić zauvek ućutkao?! Ne verujem u nemogućnost sagledavanja kvaliteta Disovih stihova, jer kad je nešto toliko jasno – suprotno mora biti uvek tendenciozno. Obrazloženje da u Disovoj poeziji nema nacionalnog optimizma može da bude istinito samo za naivne.
Još jasniji prikaz Šopenhaurovog viđenja književne birokratije može se utvrditi u pesničkoj sudbini rodonačelnika srpske postmoderne, Momčila Nastasijevića. Istoriografija književnosti evidentirala je koliko su puta njegove rukopise odbile najznačajnije književne institucije (u višedecenijskom periodu). Onu jednu jedinu knjigu, “Pet lirskih krugova”, objavio je o svom trošku, naravno, bez ikakve pompe i u tišini književnih sudija. Učinivši najveći pomak u shvatanju poezije, odnosno svo- deći je na esencijalno, ušao je u samo jezgro stiha, koje je i moglo biti nerazumljivo, za razliku od Disovih pesama. Tvrdokorna srpska književna birokratija nije nalazila za shodno da sebi pojasni taj čudesni pokušaj, već preko svega je prešla ignorantski. Ivo Andrić je konstatovao da istraživanje Nastasijevića predstavlja kopanje tunela bez kraja, da bi posle njegove smrti ipak iskazao poštovanje prema njegovom delu. Nastasijevićeva poezija u odnosu na Dučićevu bila je udaljena nekoliko svetlosnih godina. Dučić je zaista bio briljantan, ali ono što je on pisao postojalo je već nekoliko vekova, dok je Nastasijevićev pokušaj bio čista avangarda čak i u odnosu na evropsku književnost. Da mu je omogućeno ozbiljnije ulaženje u pesničke tokove, doveo bi se u pitanje način pisanja čitave garniture ustoličenih pesnika. Nastasijević je okrenuo pesničku galaksiju naopako, što je ipak bilo previše za jednu nezrelu književnost kao što je naša. Samo zahvaljujući sredstvima koje je uložila njegova sestra u posleratno štampanje njegovih knjiga, mogla se izvršiti revizija. Sticaj okolnosti je odigrao svoje, skoro na isti način kao i kod velikog ruskog pisca Bulgakova, čija su dela doživela slavu dvadesetak godina posle njegove smrti.
Ništa nije novo da u umetnosti neko bude neshvaćen ili neprihvaćen za života, a da bi se sve preokrenulo kasnije. U slikarstvu najdrastičniji primer je Van Gog, u muzici prava slava je dočekala neprevaziđenog Mocarta mnogo kasnije, a čudesna književna građevina Franca Kafke dok je bio živ, nikad nije mogla biti štampana u većem tiražu, a sada znamo gde je.
Birokrate svih grana umetnosti najlakše definišu prethodnu priču kroz nerazumevanje novoga ili hodom ispred vremena, dok je Šopenhauer konkretniji. Kroz iskazanu sumnju u moral onih što odlučuju i presuđuju, pa čak i u zaveru koju su ti isti skovali nekada i negde u tajnosti, obrazlaže svoju teoriju. Ipak je nemoguće toliko nepoznavanje. Sve se svodi na pomanjkanje talenta i kao suprotnost – njegovo evidentno postojanje. Sukobi između birokratije i umetnika (u pravom smislu reči) su neminovnost, jer kod prvih bes se veoma teško savladava, a drugi imaju granice strpljenja koja kad-tad nadvlada trpeljivost.
Autoritarna književnost
Posle prikaza opšteg stanja stvari na relaciji književna birokratija – pisci, možemo kroz određenu argumentaciju da definišemo period srpske posleratne (II svetski rat) književnosti. U otvorenim i manje otvorenim društvima postoje mnogobrojne prepreke za isplivavanje kvaliteta na površinu, pre svega zbog faktora “čovek”, odnosno netolerancije koja je uvek na ivici da se pokaže u najgorem obliku. Uspostavljanje vanrednih okolnosti, a to jednopartijski autoritarni sistem svakako jeste, korak unazad na dva koraka napred, prerasta u čitav niz koji se teško može nadoknaditi. Iako je socijalistički sistem u našoj zemlji uveden sa ciljem da se šanse ljudi izjednače (kao i u svim drugim državama), i svakom omogući sticanje obrazovanja, odnosno bitnih elemenata za samoostvarenje, praksa je pokazala (većim delom) suprotno. Okupljanje oko jedne ideologije ili ideje kroz ućutkivanje svake druge dovodi do uniformisanog razmišljanja, kroz privlačenje manje sposobnog i nekreativnog kadra, a nasuprot tome eliminisanja slobodnog i razložnog razmišljanja. Ideju, ma koliko ona bila napredna i čudesna, čovek veoma brzo može da okrene u suprotnost, ako nema kontrole i mogućnosti za njeno negiranje. Ako se na početku oko nekog projekta i okupi najkvalitetniji kadar, brzo će mu se pridružiti prvo manje sposobni, a na kraju prilagodljivi, koji zatim uspostavljaju kontrolu. Osnovna tekovina demokratskog društva je upravo sprečavanje izobličavanja osnovnih tekovina civilizacije, pa čak i na uštrb uspostavljanja socijalne jednakosti. I u našoj državi (SFRJ) izvesno vreme je postojao dosta dobar standard, kao i prividna demokratičnost, koja se kao kula od karata srušila onog momenta kad nije bilo više mogućnosti za održavanje te veštačke građevine.
Sagledavanjem srpske književnosti 20. veka, utvrdili bismo da su naši najznačajniji autori iz perioda do Drugog svetskog rata postigli značajnije rezultate u svetskim okvirima. Srpska književnost se ponosi Andrićem, koji je bio visoki službenik Kraljevine Jugoslavije, a čija su glavna dela nastala za vreme Drugog svetskog rata. Iznikao na kakvim-tak- vim demokratskim tekovinama i relativno slobodnim književnim relacijama, sa nagomilanim iskustvom, uspeo je da uokviri čitav jedan književni svet i stekne svetsku slavu. Drugi stub srpske književnosti svakako je Crnjanski, kome je dugo godina za vreme komunističke diktature bio zabranjen ulazak u zemlju. Naravno i on je bio dobro upoznat sa tekovinama demokratskih društava i mogućnostima koje daje slobodna književnost.
Posle Drugog svetskog rata uvedena je književnost po dekretu, pisci su dobijali radne zadatke u kojima je bilo malo mesta za potpuno ispoljavanje kreacije. Ili možda, to je bila književnost po ključu. Iz svake republike biran je kadar koji bi upotpunio sliku savršenog društva kroz umetničko izražavanje. Problem bi nastajao onog momenta kada bi ti isti stvaraoci pod uticajem nekog značajnog svetskog dela počeli da pišu istinu. Ne, nikad to nije bila potpuna istina, jer malo ko je, u tom vremenu, uopšte umeo da je sagleda. To su tek obrisi sunca koje se probijalo kroz tamne oblake, delimično osvetljavajući likove romana i pripovedaka. I sa to malo svetlosti pojedini autori bi padali u disidentski položaj, a njihovo delo gurano na marginu. Pitanje je zašto je tako malo srpskih pisaca uspelo kroz disidentski status da napravi karijeru u nekoj drugoj (slobodnoj) zemlji. Verovatno i zbog toga što niko od njih nije bio beskompromisni protivnik despotskog režima, jer bi negde u potaji uvek pravio odstupnicu za povratak.
Ni poezija nije bila u ništa boljem položaju. Koja je knjiga poezije u periodu od 1945. do 1990. godine, sem časnih izuzetaka, kritički sagledavala društvo i položaj građanina u njemu?! Ako je to neko i pokušao, bio bi brzo ućutkan. Socijalistički sistem je definitvno uštrojio kompletnu književnu elitu a pisce često svodio na propagatore sistema. Od svih šest republika, u Srbiji se možda i najbolje primio pelcer boljševizma, kroz apsolutnu i čudno smirenu tiraniju tadašnje književne oligarhije. Značajni predstavnici srpske poezije, koja je uvek dosezala značajne visine, kao što su Vasko Popa, Ivan Lalić, Miodrag Pavlović i čitava serija kvalitetnih postmodernističkih pesnika, svojim stihovima je dosezala Olimp, a svojom hrabrošću se kretala po sigurnim stazama zemlje. U pitanju su bili autori priznavani i u svetskim okvirima, ali oni nikad ne bi prešli svoj atar, da su dirali nedodirljivo. Jedan od prvih srpskih autora koji je izrastao na disidenstvu je Đogo, koji se obrušio na vunena vremena iza nas. Već tada se slutio narastajući nacionalizam u Srbiji, koji je sve više gurao lik Josipa Broza Tita u zapećak. Iznenada, počela je da se pojavljuje čitava serija autora koja je punom snagom kritikovala period posleratne SFRJ, Goli otok, državni i samoupravni socijalizam. Zar to nije bilo isto ono što su radili pisci posle Drugog svetskog rata, kritikujući sve što je postojalo pre socijalizma. Oni su tada postali avangarda isto kao i noviji autori, čiji se duh nemilosrdno obrušavao na prošle događaje.