Svitanje i drvo
Diana Ivošević
ex sekretar Ambasade SCG i Bernu
(Odgovor Ministru spoljnih poslova, g. Vuku Draškoviću, na njegov tekst objavljen u Politici 1. jula 2004.)
Doista, gospodine ministre, neka činjenice budu sudija.
Ali ako ga u Vašim činjenicama ne pronađem, moraću da se obratim nekom drugom sudiji.
Odluku da sam iz Ambasade Srbije i Crne Gore u Bernu, Švajcarska, premeštena u Ministarstvo spoljnih poslova u Beogradu dobila sam 25. juna, bez navođenja razloga. Objašnjenja sam morala potražiti u medijima, u Vašim demantijama, na prvom mestu, kao izvoru. Pretpostavljate, ja nisam profesionalni diplomata, te nisam znala da mediji predstavljaju isključivi način komunikacije između Ministarstva i službenika u slučaju premeštaja iz inostranstva.
I nakon pažljivog čitanja Vaših odgovora na navode bivšeg ministra Svilanovića, sebe nisam pronašla ni u jednoj od kategorija tzv. “ugovoraca”, koje ste naveli.
Ja sam drugi sekretar za ekonomske poslove u Ambasadi Srbije i Crne Gore u Bernu, Švajcarska. I premda već više od godinu dana obavljam pored svoga i sekretarske poslove Ambasade (slučaj je hteo da sam najmlađa i da francuski jezik, jezik diplomatije i zemlje službova-nja govorim bolje od ostalih profesionalnih diplomata u predstavništvu koje više nema sekretara-prevodioca), međunarodne konvencije i protokol bi me teško mogli svrstati u tzv. administrativno osoblje.
Zatim, ja sigurno nisam kadar BIA. Pre dve nedelje sam “prijatno ćaskala” sa pripadnicima Vašeg ministarstva, koji rade po Vašim instrukcijama, ali, začudo, još uvek po metodama iz “dobrih nepročišćenih SB vremena”. Čitalac ovih redova verovatno je zbunjen koliko i ja, no Vi ćete znati o čemu se radi.
Preostaje mi dakle da se pronađem u grupi “profesionalaca” koji su “pali sa drveta”. “Od dvanaestoro tih naročitih stručnjaka, koji su u inostranstvu već tri godine, samo dvojica imaju završenu gimnaziju, a ostali su završili građevinske, brodarske, grafičke, drvno-prerađivačke i slične škole”, objašnjavate Vi.
Moj trogodišnji angažman u ambasadi završava se tek kroz osam meseci, tačnije 19. aprila sledeće godine, te sebe ne mogu podvesti pod kategoriju onih koji su vraćeni zbog okončanja mandata. Što se tiče mojih kvalifikacija, opet se ne prepoznajem u Vašim redovima. Kao stipendista francuske vlade, završila sam magistarske studije u Francuskoj u oblasti prava međunarodnih investicija. A zatim bila švajcarski stipendista. I premda sam ispit iz francuskog jezika uredno položila tokom priprema u MSP i to na nivou koji se zahteva od ambasadora i ministara savetnika, a naziva “sedmim stepenom”, moj rang je određen isključivo na osnovu godina radnog staža koje su bile upisane u moju radnu knjižicu. Dakle, u mom slučaju nije napravljen nikakav izuzetak, niti prekršeno pravilo kuće. Najposle, mene ne čeka nikakav posao “sa strane” iz koje sam došla. Doduše, stipendije i ponude će posle Vaše humanitarne akcije (odakle mi je ova sintagma poznata?) padati verovatno kao kiša (kao kada sam se ’98 pridružila izbačenim i suspendovanim profeso-rima Pravnog fakulteta u Beogradu), ali nijedan pljusak neće biti dovoljno jak da spere saznanje da su ljudi kao ja za Vas manje bitni od “smipovskih” (čast izuzecima i ostalim pripadnicima sledećih časnih profesija) “domara, vozača, spremačica, kurira, konobara, telefonista, sekretarica” (ponovo “déjà vu”?).
Kad smo već kod drveta, gospodine ministre, setih se stihova jednog, za razliku od Vas, istinskog buntovnika (Đ. Balaševića): “ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio. I shvatiće kad-tad, da ne zna šta je hlad”. Ja znam. Jer … pala sam sa drveta da se više nikada na njega ne popnem.