Suđenje Isusu – pravni aspekti
Epilog
Isus je osuđen na osnovu svog priznanja da je car, iako nije dokazano da je imao zlu nameru. Isus nije imao u vidu bilo kakvu korist – ovom izjavom mogao je samo dovesti sebe u opasnost, pa je i ova izjava, poput one pred Sinedrionom, bila principijelne prirode.
Dok se Isus držao svoga uverenja i nije želeo, ni u smrtnoj opasnosti, poricati svoju vezu sa Bogom, okupljeni Jevreji su to učinili na sraman način. Na Pilatovo pitanje: “Zar cara vašega da razapnem?”, odgovorili su: “Mi nemamo cara osim ćesara”. (Jovan 19,15) Ovim su oni, koji su Hrista osudili zbog bogohuljenja, naružili svog Boga i Cara. (1. Samuilova 12,12)
Ovakvi prizori na suđenju ne smeju se nikada više ponoviti, jer sa umiranjem nevino osuđenih umire i pravda. Ne smeju se ponoviti i ako većina odluči da tako postupi. Jevrejima je bilo dano upozorenje: “Ne idi za množinom na zlo, i ne govori na sudu povodeći se za većim brojem da se izvrne pravda”. (2. Mojsijeva 23,2)
Kao što se danas oštećeni i nepravedno osuđeni u mesnim sudovima obraćaju višim sudovima, sve do Vrhovnog suda, i u minulim vremenima postojala je potreba da se isprave nepravde pričinjene u zemaljskim sudovima. Isus je učio, i na Sinedrionu izjavio, da će jednog dana zasedati Vrhovni sud: “…videćete sina čovečijega gde sedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskim”. (Matej 26,64; Marko 14,62) Ova slika je u 25. glavi Jevanđelja po Mateju povezana sa sudom. (Matej 25, 31-46)
Prema Isusovom učenju, sudija je “sin čovečiji”. (Matej 25,31) Upravo zato mu je dano da sudi “jer je sin čovečiji”. (Jovan 5,27) “Zato što je okusio pravi talog ljudske bede i iskušenja i zato što razume slabosti i grehe ljudi, zato što se umesto nas hrabro odupro sotoninim iskušenjima, i što će postupati pravedno i nežno sa dušama koje su spasene njegovom prolivenom krvi – zbog svega ovoga Sin čovečij je određen da sprovede sud”. (Elen G. Vajt, Čežnja vekova – život Isusov, Preporod, Beograd 1987, str. 165)
Kada su sveštenici želeli da osude ženu uhvaćenu u preljubi, Isus im je uputio izazov: “Koji je među vama bez grijeha, neka najprije baci kamen na nju”. (Jovan 8,7) Jedino je onaj savršeno dostojan da bude sudija “koji grijeha ne učini, niti se nađe prevara u ustima njegovijem”. (1. Petrova 2,22)
Mada je Isus nepravedno osuđen, ova osuda i smrt nije bez smisla i pravnih posledica. Ovaj predmet je vredan da se njime bavi pravna nauka, jer je ona “poznavanje (svega) što je ljudsko i Božansko, te znanje (odvajanja) pravičnog i nepravičnog”, ili “poznavanje Božanskih i ljudskih stvari, nauka o pravičnom i o nepravičnom”. (Ulpianus, D. 1,1, 10,2)
Isusova smrt ima veliki značaj na Božjem sudu. Čak je i Kajafa, govoreći da je bolje da Isus strada nego narod da propadne, nesvesno izrekao istinu da je Isus trebalo da umre za narod, i to ne samo za jevrejski narod, “nego da i rasijanu djecu Božiju skupi ujedno”. (Jovan 11,51) Isus je “po blagodati Božijoj za sve okusio smrt”. (Jevrejima 2,9) “Plata za grijeh je smrt” (Rimljanima 6,23), ali se Isusova smrt na Božjem sudu prihvata umesto smrti grešnika. Njegova pravednost se pripisuje grešniku, on je “Gospod, pravda naša”. (Jeremija 23,6) Isus je naša zamena: “On bi ranjen za naše grehe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo. Svi mi kao ovce zađosmo, svaki od nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na nj bezakonje svih nas”. (Isaija 53,5) “O, kakve li divne zamene: Nevini je osuđen, a krivac opravdan; Blagosloveni je proklet, a prokleti je blagosloven; Život umire, a mrtvi prima život; Slava se pokriva sramotom, a osra- moćeni se zaodeva slavom”. (Lefevr, profesor Pariskog univerziteta, 1512. godine) “Sa Hristom se postupalo onako kako mi zaslužujemo, da bi se sa nama postupalo kako On zaslužuje. On je bio osuđen zbog naših greha, u kojima nije imao udela, da bismo mi mogli primiti život koji je bio njegov”. (Čežnja vekova, str 10)
Isusovom žrtvom zadovoljena je Božanska pravda, zahtevi prekršenog Zakona deset zapovesti – jer je plata za greh smrt. Zadovoljena je i milost, jer je pokajniku oprošteno.
Isus ne samo da “nosi grehe mnogih”, već “i za zločince se moli”. (Isaija 53,12) “…ovo vam pišem, da ne grešite; i ako ko sagreši, imamo zastupnika kod oca, Isusa Hrista pravednika”. (1. Jovanova 2,1.2) Na osnovu svoje žrtve, Isus ima pravo da se zauzima za ljude. Tako je on ne samo naš sudija, već i zastupnik. Ovo se slaže i sa jevrejskim shvatanjem suda, po kome je dužnost sudije da se zauzme za optuženog. Kao što je jedini dostojan da bude Sudija, on je i jedini posrednik između Boga i ljudi. (1. Timotiju 2,5) On koji je osuđen od zemaljskih sveštenika, sam je “sveštenik dovijeka po redu Melhisedekovu” (Psalam 110,4; Jevrejima 7,17)
Isus je i naša zaloga, garancija da ćemo, ako se okrenemo od greha i prihvatimo njegovu pravdu, primiti večno izbavljenje i svaki od Boga obećani blagoslov: “Koji dakle sina svojega ne poštedje, nego ga predade za sve nas, kako dakle da nam s njim sve ne daruje?” (Rimljanima 8,32) Darujući Isusa svetu, Bog je već učinio najveću žrtvu, i pokazao da je spreman da učini sve za čoveka.
Mi smo slabi i nesposobni da zadovoljimo uzvišena načela Božanske pravde. Zato je Isus i naš jemac, on se obavezuje da će za nas učiniti ono što ne možemo sami. “Sve mogu u Isusu Hristu, koji mi moć daje.” (Filibljanima 4,13)
Isus je upoređen sa zaveštaocem – testatorom. (Jevrejima 9,15-17 – vidi prevod Čarnića) Kao što testament ne proizvodi nikakva pravna dejstva za života zaveštaoca, tako i Božja obećanja o večnom životu, izbavljenju od greha, miru i sigurnosti, postala su stvarnost u trenutku Isusove smrti. Tada “grobovi se otvoriše, i ustaše mnoga tijela svetijeh koji su pomrli…” (Matej 27,53) Ovo je predslika budućeg vaskrsenja vernih. (Jovan 5,28.29)
Isti Isus, koji je nepravedno osuđen, naš je sudija, naša zamena, naš zastupnik, naša zaloga i jemac, zaveštalac večnog života. “Imajući dakle ovakva obećanja, o ljubazni, da očistimo sebe od svake poganštine tijela i duha, i da tvorimo svetinju u strahu Božjem”. (2. Korinćanima 7,1)*
Željko Stepanović
JESUS ON TRIAL – LEGAL ASPECTS
Summary
The author discusses the legal aspects of the trial of Jesus Christ. Primarily, he enumerates historical sources and testimonies of this trial, as well as historical circumstances in Judea in that time. Following that the author gives an overview of Judaic law and functioning of the Judaic judiciary. He also demarcates between the jurisdiction of the Judaic judiciary and Roman judiciary since Judea in 6 AD lost its autonomy and became a Roman province. By recalling the existing sources the author describes the apprehension and interrogation of Jesus and his trial before the highest Judaic court and, following that, the first trial before the provincial governor Pilate, before Herod, and finally the last trial before Pilate. Since none of the key points of the indictment was proved (blasphemy, false messiah, creation of illegal organisation, incitement of rebellion against Roman emperor and self-proclamation as emperor) Pilate freed the accused but under pressure and threats of the prosecutor he changed his decision. In the epilogue the author points out the legal consequence of this unjustified and coerced conviction as well as its higher meaning and fulfilment of God’s justice.
Key words: Judaic law, messiahs, criminal proceeding, penalty without guilt, legal consequences, God’s justice.
ZAISTA SAM ODUSEVLJEN,MILINA JE CITATI NESTO STO TE OBOGACUJE ,SMIRUJE I DAJE TI NADU I SNAGU U ZIVOTU,HVALA.
Misljenja sam da je analiziran “sa pravnog stanovista” film
Mela Gibsona,”The Passion of the Crist”
Ne vidim neku dublju analizu koja bi se mogla smatrati kao originalno delo jednog studenta-pravnika,moguce je da gresim ali ovo je moj prvi dojam o ovom tekstu,pozdrav.
Verujući u Jedinog boga, nameće mi se pitanje ko je Isus bio i zašto je umro.Za svu zemaljsku glad, rat , siromaštvo, svet u kome neki imaju sve a mnogi nemaju ništa, dali je za to umro, dali je On mejsija ili drugog da čekamo, kao što se pitao Jovan, tako se pitam i ja.
Sramotan je Sud koji sudi na osnovu nečijih uverenja, a dali je baš tako, predstavqajući se kao Sin božji, što je svaki jevrej i bio , nije zločin, odgovarajući dvosmisleno,u prevodima koji su do nas stigli, verujući u svoju smrt i spasenje, dali je ustao iz mervih u telu, ili u duhu, ili uoptšte nije, saznaćemo vrlo brzo, dali su njegove reči bile istinite, ili nisu, nege sam pročitao, još u vreme studija da je u procesu Isusu učinjeno 29 bitnih povreda tadašnjeg krivičnog postupka, odnosno da postoji opravdana sumnja da se taj proces kao takv uopšte ii dogodio.
Tacit fragmentarno beleži Njegovu smrt.Ali zbog čega.Kao i Celsus.
Pravko ne pitanje koju je povredu tadašnjeg Jevrejskog i Rimskog prava Isus učinio da bi bio kažnjen Smrtnom kaznom, kao i sama priroda kazne razapinjanje na krst.
Posmatrajući navodni Isusov zločin, predstavljanje kao Sin božji, propovedanje duha mira i tolerancije, propoved na gori, okretanje drugog obraza, tu ne da nema mesta zločinu i kazni nego nema mesta ni samoj pomisli da je Isus učinio bilo kakvo zlo.
Jedno od takoreći zlih dela moglo bi biti “Krivično delo protiv osnova monetarnog sistema ” kako bi ga današnji pravnici normirali, kada je Isus izvršio napad na menjače novca u samom Hramu.Ali to je Jevrejsko pravo kvalifikovalo sasvim drugačije, a i toga dela nema u Isusovoj inkriminaciji.
Drugo delu, uništavawe imovine, priča o duhovima i svinjama koje su se strmoglavile, po tadašnjem Jevrejskom pravu a mislim i Rimskom, samo Talion esto.
Znači potreban nam je zločin.Zločina nema.Zločina nikakvog nema koji bi zaslužio smrtnu kaznu.
Tako današnje sudije sude pod pritiskom ”policajaca ”kriminalaca.Niti današnje sudije znaju niti su znale o suđenju po Bibliji .Ali kaže u Bibliji:” kojim sudom sudiš tim sudom će ti biti suđeno”.